ПОПОДНЕВНИ РАЗГОВОРИ


Поштовани читаоци,

ова страница је посвећена презентацији збирке причаПОПОДНЕВНИ РАЗГОВОРИобјављеној у издавачкој кући АЛМА из Београда (директна веза).

(На ОВОЈ СТРАНИЦИо роману „РУКОПИС ЈЕДНОГ МЕЛАНХОЛИКА

а на ОВОЈ СТРАНИЦИ о збирци прича ПРЕПОЗНАВАЊЕ„)

 

У МАГНОВЕЊИМА „ПОПОДНЕВНИХ РАЗГОВОРА“

(приказ књиге Јелене Даничић

БЛОГЕКОВАРУЖА)

У „Поподневним разговорима“ Станимира Трифуновића, збирци која садржи осам прича, живот наиме тече онако бунтовно и узнесено лишен сваке површности, стално се растаче и прелива на судбину човека и отвара и ствара дубоке фасцикле у којима су смештене све оне метафизичке смутње и слутње, оне најтамније одаје људских душа које су често скривене и саме од себе, од чијих дамара у телу настају детонације које поделе разум и осећања, поцепају на пола, пукотине населе хладним бесциљним трајањем, испрекидају понекад реченицу, оборе поглед… Али све то остане у неким наносекундама, а живот наизглед крене даље. Јутра остају и даље обична, у кафи и цигаретама остају у оквирима ритуала, све оно што чини живот остане ту, присутно на површини, а одсутно у оним најдубљим, а најтананијим деловима свести.

Свака од осам прича, у себи садржи један засебни свет који тежи са једне стране хармонији, а са друге оним вишим циљевима, у којима се

Издавачка кућа: http://www.alma.co.rs

хармонија овог света утапа и нестаје. Сукоб човекове двојне природе и свих његових сукобљених тежњи доминирају у готово свакој причи. И онда у складу са тим садржина понекад уз подсмех намигне форми па јој брже боље побегне. Дијалози су у појединим причама привидно мотивисани жељом за одржавањем контакта, а саговорници су далеко од стола и од пића које деле и сасвим уобичајног разговора, о породици, деци, обавезама, путовањима… Све оно што чини живот је ту за столом, са њима, а заправо није. Обично један од саговорника скрива и од себе и од других поноре свог срца, и страх нагриза сваку његову ћелију, док се у њему множе питања, о срећи, спокоју, слободи и границама… А оне, границе, увек расположене да искушају. Да провере колико далеко смо спремни са њима. У некима са друге стране пламти бунт и искра из које исијавају борба за човечност, правду и морал. И оно што је потребно за крпљење шавова на души, јер је она светионик који најјаче обасјава свако биће. Аутор нам указује да у сваком од нас тиња понеки ортопед са сломљеном душом. И будно стражари над нашим сенкама. Грижа савести се обично испира капљицама дужности и одговорности према свему ономе што се сматра својим. „И видиш можда у дужностима и јесте сва човекова срећа?!“ Дужност је оно што иступа као спасилац, узнемиреној и нагриженој савести. То је живот који се константно одвија између подигнуте цигарете и спуштеног погледа. Руку које никада нису сигурне да ли је срећа у дочекивању или испраћању. И утеха која се налази тамо где почиње све оно што је недоречено и необјашњиво. „Понекад је све речено тиме што је недоречено. Све што је објашњиво и није вредно разумевања.“ Субјекту готово сваке приче се ово наметне као једино откровење између две секунде очаја и усхићења. Након свих ломова и препуштању судбини једино што зна је да је спас у недоречености и спуштању димних завеса на покоре, слутње и очајања. И у слободи је спознао пад. Далеко је Икар, и восак и перје су плетисанке праха. „Слободарски рефлекс је највеће човеково богатство и најплеменитије ропство.“ Аутор указује на дуалитет слободе у којој обитава све оношто покреће и у исто време вуче човека ка паду. И да се живот увек негде наставља, у борби и истрајавању између вечних сукобљавања са собом и са светом.

„Поподневни разговори“ је јединствена и аутентична збирка прича у којој је са једне стране приказана целокупна драма човека у овоземаљском животу, његова борба да досегне висине, да сачува морал и достојанство, а да притом не изгуби оно најсветије њему знано – душу. Док са друге стране аутор осликава и тај наш обичан и свакодневни живот, који чине неке мале победе којима се радујемо и неки мањи порази који се памте али су ипак сви ту, здружени у симбиози и задужени да нас подсећају да је тренутак спознаје, баш као и онај у коме само обитава мисао особођена свих стега, важан и драгоцен нашем животу.                                                                                                        Јелена Даничић

***

ПРЕПОЗНАВАЊЕ

(приказ књиге Негославе Станојевић

БЛОГНЕГОСЛАВЉЕ)

Огромно је признање за аутора, верујем, када познаваоци његовог дела, и као обични читаоци и као зантересовани пратиоци, а и као они који и још мало дубље познају његов рад, могу једнодушно да термин „препознавање“ усвоје као јединствену одредницу његовог писања. Његовог стила, као специфичног додира речи којима од првог до последњег слова тка радњу, наизглед

Издавачка кућа: http://www.alma.co.rs

обичну, свакодневно дешавајућу и претеће монотону; одабира тематике, која је управо та свеприсутна свакодневица из чије колотечине ниже само њему својствене бисере; одсликавања радње, по равној површини, прелазећи с једне слике у другу, док се оне преплићу једнако као и плетење речи; вођење дијалога, који из неких само пристојних поздрава или пуке размене површних реченица, тек толико да се разбије тишина, прерастају у филозофску расправу или неочекивану исповест онога коме сте некада давно сломили срце… или је бар, уз ваш допринос, напукло толико да се више никада не да саставити. Свака прича из књиге која је пред нама, без обзира на њену радњу, мотиве, јунаке, дужину, време… захтева посебну концентрацију и пажњу усмерену на текст који се пред нама шири као кап која стреми ка океану или сужава као зенице мраком беса и злобе човека повређеног издајом, преваром и увредом. Независно од тога је ли у питању очинска бол оболелог, чијем је сину све важније од показивања истинске бриге за родитеља, незадовољство и на одмору уморног мужа, зета, оца, клијента… због тога што се не усуђује да привидни комфор жртвује супростављајући се свима који га смарају и својим захтевима, незадовољствима, очекивањима и плановима му отимају толико очекиване тренутке истинског одмора, за које сматра да их је и те како заслужио, или је пак реч о оним безименим малим јунацима који се попут сенке провлаче кроз Трифуновићеве цртице, тек толико да допринесу динамичности, драматизацији или сложености догађаја о којем је у њима реч.

Приче о животу, оној суштини која нам се често откине из видокруга па је ухватимо некад… када је већ јако касно или када нам је Универзум пробуди из сећања, заборава или несвесног одбијања да се са њом суочимо, и не могу се писати другачије. Желимо ли, наравно, да трају дуже од онога ко их је доживео, да се памте дуже од трајања онога ко их је забележио и да се читају дуже од година свих оних оних који читају. Отуд и чежња у грудима, пртљаг читавог човечанства и једна једина туга, на плећима онога који одлази, (не)тражење друге половине неба… вечита жеља за одбраном у оном ко није ни нападнут, лепота једноставне среће. Одсуство храбрости да са собом разговараш поштено. Године које су притисле отежало срце. Задубљеност у сопствене горчине. Туга која се разлива по сећању и по животу. Све што је било лепо… некад. А данас само изазива бол за минулим, сажаљење за оне чије је прошло… штошта, сећање на оне које смо некада волели или су нас некада само јако заболели.

Као читаоци, ма колико (пре)познавали или не познавали аутора, склони смо да га у прочитаном слутимо, тражимо и чак понекад препознајемо, без обзира на његову спремност да се открије (парафразирам дијалог из „Плаве фотеље“) ‐ док се, произво дећи слутњу, нада да заварава траг и да људи неће растумачити његове заврзламе. Чак и онда када својом вољом остаје недоречен, остављајући одговор пажљивом читаоцу у свакој претходној реченици, Станимир Трифуновић својим причама оставља истоветан утисак као и онда када иза сасвим обичне приче, каква се наизглед свакодневно дешава, уследи ефектна завршница. У виду једне реченице или само једне једине речи, која снажније него хиљаду савршених епилога окрене ток прочитаних догађања у сасвим супротном смеру.

Негослава Станојевић

 

Advertisements