РУКОПИС ЈЕДНОГ МЕЛАНХОЛИКА

Поштовани читаоци,

ова страница је посвећена презентацији романа “РУКОПИДС  ЈЕДНОГ МЕЛАНХОЛИКА“ објављеног у издавачкој кући АЛМА из Београда (директна веза).

 

(На ОВОЈ СТРАНИЦИ, о збирци прича „ПРЕПОЗНАВАЊЕ„)

***

Приказ романа Огњене Лазић

Блог – Духовна терапија 

 

 Питања, ах, та питања

Много је несреће дошло на овај свет

усред немарности и неизречених ствари.

Достојевски

Романом Рукопис једног меланхолика, Станимир Трифуновић, аутор који је на себе посебну пажњу скренуо надахњујућом збирком приповедака Препознавање и награђеном причом Извини, у оквиру 12. Конкурса за најкраћу кратку причу за 2013. годину; храбро, а суптилно и архаично пред читаоца износи сву парадоксалност, тегобност и  подвојеност људске природе. Као и Чехов, он не оцењује поступке ликова, већ их описује и исмева. Непогрешиво проничући у људску беду, слабост и ништавност, аутор својим јунацима не суди, већ им допушта да буду људи и покажу своје слабости, те се тако у добу поремећених вредности и трансхуманизма наслања на тековине богатог реализма.

Без љубави, ништа сам

Веома питко и занимљиво штиво напиасно у ich форми, које држи пажњу и елегантно читаоца уводи у радњу, чија је окосница неостварена љубав Ивана Јовановића и Наташе Поповски. Дубока и потресна прича главног јунака из које може да се стекне отрежњујући увид у подељеност људске природе, у тајну живота и умеће умирања.

Аутор упечатљиво, са невероватном лакоћом, али и снагом поставља три јунака у такве односе да се парадоксално, али при томе животно провлаче сва њихова душевна превирања и облеодањују животна начела, што тему љубави до те мере нијансира да читаоца оставља запитаним пред тајном живота и подвигом љубави.

Ово је трагична прича моралне осетљивости занесеног меланхолика који се одједном, својом лакомисленошћу, коју пребацује на ону коју воли, лицем у лице суочава са суровом и захтевном стварношћу, коју невероватном бриткошћу ума и интелектуалним жонглирањима покушава да демантује. Пажљивим читањем у Рукопису једног меланхолика открива нам се трагедија непресушне имагинације која је издала своју луцидну, али себичну жртву.

Трагедија није моменат тужног и болног расплета приче. Трагедија се крије у лакомислености и сумњичавости главног јунака, и учмалој савести супруга несрећне Наташе. Јер како Чехов каже:  “Привлачан је само брак из љубави; оженити се девојком само зато што је она симпатична исто је што и купити на тржници непотребну ствар само зато што је лепа. У брачном животу најважнија спона је љубав, полна привлачност, једно тело, а све друго несигурно је и досадно, ма како смо паметно прорачунали. Дакле, није реч о симпатичној девојци, него о вољеној.”

Бити болестан од себе

Структурно је Рукопис једног меланхолика изведен хронолошки у шест поглавља, укључујући уводни део и епилог. Детаљ који посебно заокупља пажњу и не допушта читаоцу да буде заведен Ивановом апологијом и оштроумношћу јесу поднаслови поглавља који су отворено иронични. Према томе, иако је роман писан у ich форми, па му је зато визура једнострана и  објективност сведена, могуће је овај поступак тумачити и као одређену дозу аутоироније, која додатно ангажује читаоца и његову моћ запажања у догађајима који се одвијају.

Уосталом, Иван Јовановић већ у уводној речи упозорава на своју подељеност, психичке проблеме и тегобност ситуације у којој се затекао. Наравно, он покушава да кокетира са читаоцем, јер не наводи детаљ да до читавог замешатељства долази управо због његове лакомислености и себичности коју касније тако свесрдно приписује трагичној јунакињи Наташи.

Приповедачки стил аутора је првокласан и убдељив, а описи су поетични и веродостојни у портретисању једног меланхолика. У целини са живим и узбудљивим дијалозима аутор  наративну композицију делатно доводи до драмског врхунца, док идејно оставља читаоца запитаног и освешћеног. Није ли истина да је свако од нас по мало болестан од себе? Да ли можемо судити Ивану Јовановићу? Шта је то у реалним животним околностима црно или бело, па су и таква решења могућа? Да ли уопште постоје идеална решења, и одговори на сва питања? Својом проницљивошћу Станимир нас кроз своје јунаке на један ненаметиљв и поетичан начин ставља пред ове животне дилеме подсетивши ме тако на ону Пекићеву истину  да је човек свесно прихватање неизвесности; да је у томе опојност и магија људскости. Ништа није неизбежно. Све је – неизвесно. Неизвесност је Избор, Слобода, Случај, Стрепња, Лепота.

Превише размишљаш, Иване

Иако се може рећи да је главни лајтмотив приче моменат када Наташа Ивану са прозора вагона добацује: “Треба живети и када груди боле”, ипак се на ту мисао наслања и реченица коју Наташа изговара на матурској вечери (Исувише размишљаш Иване, исувише) када је њихова љубав још увек имала шансе да процета, а која у себи сажима срж Ивановог карактера. Фасцинантно је, да је роман писан из визуре Ивана Јовановића, а све оно око чега се он ломи, одговоре и наговештај спокоја нуди му Наташа. Да ли то значи да је она заиста била душа његовог бића? Нема сумње да је она била спремна да се препусти тајни љубави, чак штавише да је чезнула за Иваном; али остаје отворено питање колико је он био решен да се упусти у неизвесност брачних односа?

Сваки сусрет са својом сенком је меланхоличан, а очајање је разобличитељ у срцу већ присутних неверовања и самопоуздања. Иван је човек високих животних принципа и вредности (“…ја се збиља нисам осећао тзв. Европејцем који би са лакоћом и малодушношћу могао прогутати разлике између свог и осталих народа цивилизоване и напредне Европе…”), али је и жртва сопствене гордости.

Он дубоко чезне да оно што бива око њега не прелази интензитет најтиших покрета, а паралишућа противречност је у њему самом и он то на послетку износи на своју животну позорницу. Његова љубав према Наташи, није спорна, али се непрестано намеће питање колико је та љубав, или то што је он сматрао љубављу, искључиво доприносило подупирању његове мелахоличности.

Посебну пажњу завређује тренутак када га Наташа својим пристанком да се уда за њега доводи пред свршен чин, и захтева од њега акцију. Међутим, он бежи у одаје свог скептицизма, сурово је ментално ислеђује, сумња у све, (најболније је што сумња у њену љубав), па је сасвим извесно да је њему неко магловито и неодређено, а тужњикаво стање духа годило. Исто тако, остаје дилема да ли Иван све чини и изводи закључке који су довољан доказ да се он опходи и у тако деликатним ситуацијама сасвим срачунато само да би изазвао извесан степен самомучења које му доноси угодност.

Својом сумњичавошћу он читаоца доводи у заблуду, али и открива колико не познаје праву Наташу, већ у покушају да јој се приближи испада кукавица. Иван не зна да се света истина у срцу саопштава тишином, спокојством, јасноћом, миром и удубљивањем у себе и утешитељном надом. Лаж, пак, и када стави маску добра, препознаје се по узнемирењу које производи, по мраку, неодређености, промењивости, маштању. Она доноси лажно задовољство, опијеност собом и нејасну насладу. (Брјанчанинов)

Ако се сложимо око претпоставке да је уочавање различитости и нијансирање стварних догађаја циљ нашег разумског промишљања, онда је процес којим се до закључака стиже заиста тајновит колико је то и сваки човек. Међутим, Иван упорно своје успомене и дешавања у садашњости не жели да уклапа у реалну и разнобојну слику (колико год нас он својим интелектуалним увидима и оштроумношћу заводи, а заправо су то искључиво системи одбране од Наташине љубави и преузимања одговорности), коју след дешавања намеће, већ ту природну слику мења вештачком и једнобојном скицом стварности само зато што тако прија његовој меланхоличности. Ако ствари поставимo на ове темеље онда долазимо до закључка да главни јунак своју интелигенцију и моћ интелектуалних увида искуључиво користи ради задовољења својих неуротичних тежњи, а не зарад расветљавања замршене хамлетовске ситуације коју је сам исценирао. Осим тога, кроз читаву радњу главни јунак пружа затомљен, елегантан отпор сопственим закључцима и једина упоришна тачка ове трагичне приче је сведочанство и истина о понашању Ивана Јовановића.

Тако долазимо до следеће дилеме: да ли је Иван Јовановић јунак који је спреман на подвиг љубави, или је све што чини мотивисано потребом за доживљајем меланхоличног наговештаја? А да би било јасније шта се подразумева под меланхоличним наговештајем довољно је сетити се генијалног Николе Милошевића који каже: “То је доживљај неке скоро апсолутне тишине проткан осећањем извесне сетне изгубљености. Томе треба додати и утисак неке неодређености, нечег што постоји, али што се само слути; нечег што представља некакв наговештај… Он је квинтисенција чежње за неуротичном непокретношћу.” И поред чињенице да је Иван Јовановић, човек који као и свако од нас  бива  дубоко раздиран светопавловским речима јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим, на читаоцу остаје да размисли колико је Наташина трагична кончина сплет несрећних околности, а колико у њему има Иванове одговорности.

Треба живети и када груди боле

Љубав се не колеба, није сумњичава, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи (1. Кор. 13). Наташин супруг Илија Поповски јесте слаб човек, али човек који ходи тим уским путем (само)познања. Иако из перспективе Ивана Јовановића он може да делује неоубедљиво, прозаично, некоме чак патетично, неоспорно је да за његову истину, за његову спремност да опрости Наташи (И знајте волим је, непоколебиво је волим, и спреман сам да јој безусловно опростим.), треба имати слуха – неопходно је напустити своје мишљење, дистанцирати се од меланхиличног Ивана и упознати Илију! Уосталом, смисао оваквог књижевног остварења и јесте у томе да се читаоц повеже са психодинамиком сваког од ликова, да их препозна у себи, и по могућности доживи терапеутски учинак.

На послетку, ово је трагедија сумњичавца, трагедија невољеног и трагедија оне која је волела до краја, јер љубав јесте јака као смрт. Аутор нас поставља пред парадоксом живота. Када, колико и да ли бол и патње могу да се избегну? Бар трагедије? Тешко. Сва три лика су опречности које се сукобљавају у свима нама. Живети их? Решавати? Превазилазити? Игнорисати? На послетку, преображавати их. Наташа је у свом болу и смрти доживела неку врсту избављења, док Иван и Илија остају на раскрсници својих парадоксалних потеза и вечитог осећања кривице.

Постоји изузетан одломак код светог Јована Кронштатског где он говори да нам Бог даје да видимо неистину у себи тек када открије да имамо довољно вере и довољно наде да постанемо способни за такав призор; раније бисмо се сломили под његовом тежином. И зато, ако данас видимо да смо ружнији него јуче можемо бити сигурни да је то нови задатак који нам Бог поверава, јер сада може да нам повери више него раније. До тада смо били крхки и рањиви, а сада Он говори: Довољно си јак да издржиш ово, бори се, јер треба живети и када груди боле.

***

Приказ романа Мр Александре Николић-Матић

Блог – AleksandraNM

Свакако један од најважнијих мотива у којем се можемо наћи у новом кратком роману Станимира Трифуновића, Рукопис једног меланхолика, је мотив оплакивања мртве драге, типично романтичарски. Иако на први поглед не изгледа тако, овај страсни роман у коме пратимо потрагу  главног јунака Ивана Јовановића за изгубљеном младалачком љубављу која се удала за другог, далеко у провинцији, дубоко  је суицидан. Фројд уводи појам инстинкта смрти, Танатоса, сматрајући суицид његовом активном манифестацијом, док Јунг за објашњење мотива самоубиства предлаже могућност херојске смрти, неподношљиву бол и психичку трпњу, самоубиство као решење страха од смрти, потребу за слободом, где је смрт решење и коначно спајање са мртвом особом, у овом случају вољеном женом која је жива, али, унапред осуђена, одбацивањем и неприхватањем њених осећања обојице мушкараца, мужа и јунака наших дана, Ивана, на смрт. Рукопис једног меланхолика, у поднаслову има прецизну дефиницију, да је то „архаични роман у шест дана“. Ипак, све то је једна персифлажа, иза које се крије дубоко незадовољство светом у коме живимо. Иван на једном месту каже“ ја се збиља нисам осећао тзв. Европејцем који би са лакоћом и малодушношћу могао да прогута разлике између свог и осталих народа цивилизоване и напредне Европе. Па и језика, језика можда понајпре. Уз све то, ја сам добро знао да би ма чија, па и моја настојања за европејством од исте била дочекана уцењивачки и подругљиво и нисам налазио ни објашњење ни разумевање за ону београдску интелектуалну и културну елиту, ако се тако могла назвати, која је са еротском податношћу промовисала тзв. европске вредности. Зашто би уосталом један Словен, рођен, одрастао и кодиран у старој српској престоници, који уз то својим историјским бићем припада нечему префињенијем и узвишенијем, а својом традицијом аутентичнијем и хришћанскијем, срљао у чељусти Шварцвалда? Збиља чему? У мени никада није било нарочите симпатије према ма којој врсти пуке форме, а она је тамо, на том далеком и опасно близом западу била дигнута на пиједестал и претворена у церемонију.“

Роман је написан у ih форми, у једном ужурбаном, нервозном ритму који се слаже са психичким стањем главног јунака. Путовање је типичан quest, иако је наш јунак све само не херој. Пре антијунак. Писац нам све време даје могућност да се сретнемо са литературом која је утицала на њега, од Чехова до Гетеа, именујући је. A nomen est omen. У овом случају, омаж руској књижевности. И изгубљена драга је Наташа.

Али, то је све само горњи слој. Испод тог првог, где се губи време онако како се губи прустовски, или још пре код Томаса Мана у Чаробном брегу, лежи један гетеовски sturm und drang раног романтизма. Занос, заводјење, мефистофеловске одлуке и…Нешто треба оставити и читаоцу.

Потпуно тенденциозно именовање чак и пансиона у коме одседа главни јунак је више од имена БАРОК.

То је типични дуални модел барока црвене страсти и црне смрти.

Лековита вода бањског лечилишта овде не помаже. Много је суза и то је моменат у коме нисам сигурна да ће се наћи савремени читалац. У свом чланку „Оплакивање и меланхолија“ Фројд дефинише оплакивање као: скрханост духа, обустављање интереса за спољашњи свет, губитак способности за љубав јер се воли онај кога нема, губитак интереса за било какво деловање, висок степен угрожености самопоштовања. У оплакивању свет је остао празан и тужан, док је у меланхолији то случај са егом.

Читајте нови роман Станимира Трифуновића, писца који се кроз „Исповест…“ ослобађа ега.

У Земуну, 18.08.2015. Мр Александра Николић – Матић

***

Приказ романа Негославе Станојевић

Блог – NEGOSLAVLJE

 

Занос, опчињеност, стрепња, нада, слабост,  зебња, полет… Пад или узлет.

Душа. Кошмари. Тражења. Питања и одговори.

Тражење и налажење.

Опрез.

Разум и одсуство разума.

Страх.

Одлука.

***

Развучен између несвестице и стварности, док је луњао улицама и парковима, док се шмуцао по галеријама и продавницама, док је црпео последње атоме снаге да остане у реалности, депресивни Крушевљанин Иван Јовановић  на лечењу у једној македонској бањи, изједао се од нестрпљења, у том  исчекивању  готово спреман да сагори и нађе се у пепелу својих чежњи.

Све до Њеног, очекиваног, жељеног, сањаног… „добро вече“.

„Нисам могао веровати сопственим очима. Скрштених руку и забринутог израза лица преда мном је стајала – она. Наташа.

Моја прва љубав. Мој сан. Чежња. Непромењена. Иста.

Раскошна и крхка. Заносна и сетна. Последњих осам година мог испразног живота, година развучених бивствовањем као сенке којима се не може нагазити врат, кондензовало се у овај магновни ноћни сат, у овај вапијући трен у малој соби виле „Барок“. Сва туга, сва жудња, сва нада… сво чекање коначно се извајало у лик који је стајао спрам мене. Она о којој сам

ћутао и маштао. Ускомешане су биле моје раздражене мисли, узбуркана моја осећања, дирнута моја младост. У том часу, одвећ маленом.“

Шта ће више од тога да се радује, меланхолик који болује „од себе“, када му се оствари сан који је снио толико дугих, празних, питањима оптерећених година?

Станимир Трифуновић, приповедач који своју реченицу клеше до савршенства, а радњу захуктава до усијања, свог јунака Ивана Јовановића, у роману Рукопис једног меланхолика,  дочарава нам у свим бојама његовог карактера, обележеног  здравственим картоном, немирним мислима и спотицањима, у којем сећање које од бледила почиње да тамни кроји идиличну слику жене којом је опчињен.

И како то у причама обично бива, а у стварном животу поготово, за ту своју фикцију- себе са њом, њу као своју, њих двоје заједно, заувек и до краја живота,  спреман је да учини све. Није ли, уосталом, читав његов живот, од њиховог последњег виђења и уједно растанка двоје бруцоша које возови односе на различите стране света, нису ли сва подсећања на размењене речи, погледе и неизговорена питања, нису ли сви његови немири који су га коначно довели до болести, па и тај долазак на лечење, имали један једини заједнички именитељ- њихов поновни, коначни и, подразумева се, сусрет заувек.

Наташа, добростојећа наследница, мајка две девојчице и жена македонског политичара од какве-такве каријере, своје незадовољство животом који води и због којег је, испоставиће се, спремна да стави на коцку све, вешто прикрива инсистирањем на објашњењу. Очекујући, ваљда, да ће јој поверовати како је само због одговора на питање како се усудио да је потражи и замоли за сусрет  тајанственим одласком од куће „ризиковала своју част, ставила на коцку свој брак, по први и засигурно последњи пут напуштајући овако своју породицу“.

У ово време када, тескобом живота на ветрометини историје која нас на штеди, сви  помало постајемо стручњаци  за питања душе, Станимир Трифуновић , захваљујући дакако и својој струци, али и свом књижевном таленту, с посебном лакоћом успева да читаоца упозна са турбулентним догађањима у мислима, осећањима, у растројству свог јунака. Располућен између опчињености идеализованом љубављу којој је, чини се на трен, спреман да се препусти до бескрајности, и  демона  нејасноћа, непознаница и свакојаких преиспитивања, већ после првог наговештаја извесности остварења вишегодишњег сна, Иван Јовановић поново постаје онај недефинисани момак с матурске вечери, опчињен девојком чију пажњу заокупирају многи и која му се чини недокучивом.

Лепоту је теже поднети од свих њених сурпотности- можда баш овом реченицом Станимир Трифуновић најцеловитије објашњава располућеност у човеку која настаје када одвећ лако дође до самог остварења нечега што му је било и патња и страх и чежња и немир, због  можда погрешног уверења да је – недокучиво. Да ли је разлог томе стварање услова да се по сваку цену избегне могућа бол,  што је можда узроковало и недефинисање  Ивановог младалачког заноса Наташом, а због чега је, напослетку, и дошло до кобног сусрета?

Може ли се у року од само неколико сати или неколико дана, наизглед заљубљен човек, оптерећен сумњом, страхом и стрепњом, а највише спознајом несавршенства до тада обожаваног бића,  схватањем да је тако слично њему, по  неразумности, охолости, непромишљености… може ли се дакле, тај заљубљени човек оптерећен потресом душе, одрећи  љубави пружене му на длану, због сенке те сумње, због страха? И каква је та љубав, питаће се читалац на овој раскрсници збивања, очекујући расплет замешатељства које је Станимир Трифуновић вешто укомпоновао у овај свој роман, који је најмање љубавна прича, а заправо је психолошка студија  која многим заљубљеним, збуњеним, остављеним, разочараним, изневереним, вољеним па невољеним, траженим, нађеним… свима, заправо, заробљенима у вртлогу питања шта, како, зашто, ко, да ли, нуди сијасет одговора. Прихватљивих или не, зависи од тога да ли су спремни да преиспитају и себе и своје чињење и нечињење, а не само поступке и речи онога од кога нису добили одговоре.

***

Приказ романа Татјане Петров

Блог – U potrazi za leptirom

Динамична љубавна драма, препуна неочекиваних обрта, у којој се фокус из часа у час пребацује с једне поенте на другу, чинећи причу узбудљивом и терајући читаоца да је прочита у једном даху. У трагедији, сведеној на свега три лика, али и ненаданим маневрима усталасаној нити приче, клупко се размотава муњевитом брзином. Кроз убедљиво осликан амбијент, препун упечатљивих слика и чулима готово опипљиве атмосфере и театралне, узвишене дијалоге, испресецане усплахиреним замуцкивањем, драматским паузама и одлагањем изговарања кључних мисли, писац се вешто служи и поиграва како би појачао напетост и одржао пажњу и знатижељу читалаца, те нагласио драматичност болног тока и подржао идеју архаичности из поднаслова. Стилски префињеним приказом ликова аутор препознатљивим „рукописом“ неминовно преноси и нешто од властитог тананог сензибилитета на актере приче. На позорници коју покрећу, испуњавају и пустоше буре унутрашњих сукоба дубоких моралних начела, савести и узбурканих афеката и страсти, смештајући догађаје на терен без присности и топлине, у место препуно странаца и туђих језика, један изгубљен, дубоко незадовољан, ирационалан човек, опседнут идеализованим фантазијама из прошлости и заглављен у чежњи, подсећа нас да су очај и себична безобзирност лице и наличје једне исте природе, чији савез рађа најпогубније одлуке.

Да ли је могуће исправити прошлост? Да ли је могуће вратити се у ону преломну тачку која је пресудно доделила негативан предзнак нашем животу и приграбити пропуштену прилику, те променити ток властите историје, након што је судбина одавно исписала сценарио и доделила улоге, а представа се већ увелико одиграва? Где су границе права на властиту срећу? 

Напослетку, након свих превирања и обрта у Ивановој усковитланој души – дугогодишње чежње, неразборитих одлука и потеза, разорне сумње и коначно презира и потпуног одбацивања и бацања под ноге своје до јуче боголике љубави, те трагичног епилога, катарзично прочишћење намеће питање: шта уистину одређује наше животе и осећај среће и спокојства? Да ли је то вештина правовремених и одговарајућих реакција и корака, приграбљених и пропуштених прилика или  је тајна у дубоком унутрашњем опредељењу – опредељењу за једноставност, поверење, препознавање и прихватање, те спокој  и срећу, уместо сумње, вечитог лутања и трагања, неизлечив очај и себе у средишту тог очаја у својој вечној важности, с друге стране?

***

Приказ романа Снежане Алексић

Блог – sarkazamsarkazam9

 

‘Све је исто само нема  ње.“         

Један кроз један  –  цело

Док сам била млађа, можда  у време прве или друге године гимназије, у доба када се још читала лектира, дуго ме је мучило сопствено мишљење о Ани Карењини. Онда сам заборавила на тај лик. На њену патњу. На Вронског. На уши Аниног мужа Карењина.

Касније су ме мучили неки други ликови. Углавном тешки и комплексни ликови из руске књижевности, Толстојеви, посебно лик Маслове,  или ликови Достојевског, посебно Раскољников.

Тако сам спремно дочекала Станимирове ликове. Спремно, али ипак ме је дуго мучио почетак. Онако како ме муче речи већ неколико година.

Савршену позадину мучењу  чинио је филм, “Сурова романса“,  један од два моја омиљена руска филма.  (Други је “Москва сузама не верује“.)

Схватила сам да је тешко описати осећај гнушања према карактерима попут Илије, Ивана и готово исто тешко схватити Наташу, која изазива сажаљење. Заправо, тешко је признати себи, и опет само себи, да има таквих и онаквих који би само да узимају а ништа не дају. Уосталом, љубав је давање, које не очекује ништа.

Гнушам се  карактера  попут Илије. Ивана се гнушам и не подносим. (Гнушање је  слично гађењу које је осетио Бранислав Бојчић.) Не подносим ни Никиту Михалкова као богатог трговца  у “Суровој романси“. Гнушам се поштанског  чиновничића, Јулија Капитановича. Људски олош.

У “Рукопису“, Станимир фантастично дочарава онај мушки принцип, моја си и кад си моја а и његова. А ако желиш да будеш моја, а била си и његова, каква си ти то жена. Као, побогу, лик одједном брине о деци, зачас стварајући осећај кривице у женском принципу, попут Ане Карењине.

На крају, гнушање прелази у осећај тескобе. И то оне тескобе, којом признајем да сам делом Наташа. Или Лариса. Или Ана.

И колико год се трудила да будем објективна,  пројектујем се искључиво субјективно кроз призму објективног.

Ето, тако “Рукопис“ делује на мене.  На Снежану Алексић.                                                                     

У Београду, 8. априла 2019. године

***

РЕКЛИ СУ ЈОШ О РОМАНУ:

1. Дејан Златић
2. Негослава Станојевић
3. Јелена Цветковић
4. Бранислав Бојчић