Слобода – национални циљ

     „Слобода, слободни ум и наука завешће их у такве прашуме и довести пред таква чуда и нерешиве тајне да ће једни од њих, непокорни и свирепи, уништити сами себе, други – непокорни, али слаби, уништаваће једни друге, а трећи, који остану, слаби и несрећни, допузаће до наших ногу и завапиће: Да, ви сте били у праву, једино сте ви знали његову тајну, и ми се враћамо вама, спасите нас од нас самих.

                                                               „Браћа Карамазови“ Ф.М.Достојевски

Било је, сложићемо се више или мање, у српској историји барем једнако тешких времена и околности које су и државу и нацију стављале на искушења и у њима оних који су били препознати као часни и одговорни појединци који следе морални рефлекс и дужност према отаџбини, као што је било и оних других, који су се поводили за сопственим или туђим, а свакако не – националним. Ако добро размислимо, тешко да ћемо се уопште присетити епохе у којој није било притисака на Србију и стога актуелне прилике не трба схватити као историјски изузетак који надмашује потребу и снагу за самодржањем, већ као саставну одредницу онога што је кроз векове стварало српски национални идентитет, тј. његову, не ретко, пркосну посвећеност правди и слободи.

            Потоње деценије, а посебно последња, са епилогом у којем, свако на свој начин, учествујемо актуелних месеци, управо су биле обележене ( не би погрешно било рећи: посвећене ) компромитовањем свих врлина српског народа, од честитости до широкогруђа и гашењу ватре истинољубивости и слободарског духа. Глобални покрвитељ овог пројекта добрано је засукао рукаве и уложио значајна финансијска ( и све што иста подразумевају ) средства како би без много ризика обезбедио успех и остварење својих планова ( у коначном изразу: ни Космет ни ЕУ ). Сада то јасно видимо. Знамо и то да му је за овај „подвиг“ био потребан унутрашњи фактор без чијег доприноса не бисмо тако нагло изгубили атрибуте државности и постали колонијом са даљим дезинтегративним капацитетима. Власти су, свака наредна у одређеној мери, чињењем или нечињењем, а кадкада из добрих намера и уважавајући општи макрополитички контекст, више или мање узмицале пред освајачем и увеле напослетку државу у инфериоран положај потпуне економске и политичке зависности да би актуелни режим арогантном монополистичком идеологијом и илузионистичком, фразеолошком манипулацијом прекорачио све последње линије одбране и пристао на стање класичне окупације. За све време потањања у блато сопствених слабости и снисходљивог односа према страном фактору, аутистично орјентисан на сопствени статус  и повлађивање туђину , режим је осионо игнорисао Народ који га је изабрао и који представља. Народ и власт су практично све време живели на паралелним колосецима и у паралелним ставрностима потпуно отуђени једно од другог и са протоком времена међусобно све супротстављенији.

          Пострањивањем сопственог Народа из одлучивања о сопственој судбини и инкриминацијом и омаловажавањем ( преостале ) политичке конкуренције, режим је нехотећи продубљивао јаз између сопственог нарцизма, са једне старне и националне агоније са друге старне и тиме, по себе несмотрено, а за опстанак државе драгоцено, из дана у дан оснаживао учаурену клицу националне свести  о осујећености управљања властитом судбином и нeпристајањa на неслободу.  Театрална, футуристичка еврофантазија најављена громогласним мајским ( 2008 ) обећањима представљала је кобни увод у коначни нестанак слободе. У тој тачки је и ум укинут као средство интелектуалног и моралног увида, безобразном пројекцијом одговорности на претходне власти и анахроност националне културне матрице.

     И како то парадокс уме да приреди, размимоилажење Народа и његове власти је настало понајвише, ако не и једино, управо на ономе чиме је исти тај Народ и заведен – лажним обећањима о просперитетној будућности.

     Идеологија безалтернативног поклекнућа је поступно почела да исцрпљује сопствени потенцијал  и прераста у своју идеолошку супротност – из бајквитог еврофанатичног сна у који је утонуо, исцрпљени и обманама увређени народ  је коначно почео да се буди свестан ирационалности својих ранијих политичких убеђења и сопствене изборне лакомислености.

     И премда то, за не мали проценат становништва, засигурно није била његова приоритетна унутрашња потреба, вишегодишња акумулација мноштва понижења учињених земљи и народу, како у погледу суверенитета, тако и у погледу историје и идентитета, шизофренизација процеса евроатланских интеграција и крајње поданички однос власти према непрекидном ланцу спољних уцена, подстакли су природни импулс за преиспитивање сопствених потреба, тежњи и избора и инстикт за поновним окупљањем.

      Излишно је сада да тумачимо праве мотиве таквог односа према сопственом Народу и држави, као што је сувишно и да се сложимо око тога да су прилике у земљи и њен међународни положај у нечасном стању; оно што уистину јесте историјски и морално релевантно представља свест да тлачитељ никада слободном вољом није дао слободу, већ да она мора бити тежња потлачених. Уосталом, имамо ли још шта изгубити?

     После много година, елем,  и стицајем мноштва погубних околности, исцрпљеном српском народу, уморном од опсесивне ЕУ/НАТО демагогије и њиховог непатвореног лицемерја, поново се указује прилика да трезвено и рационално сагледа свој међународни положај и кобне последице истог по унутрашњи амбијент. И само зато што се властима необично жури да  предухитре сопствени Народ и са откуцајима последњих минута своје владавине заокруже пројекат негације своје државе, и Народ мора да разуме хитност и нужност утврђивања једне националне платформе која неће бити идеолошки разуђена и чија ће основна и можебити једина императивна одредница бити Србија Србији, маколико то времена захтевало. Свако даље апстраховање политичких прилика и могућности представља неразумевање тренутног геополитичког статуса земље и губи смисао над неопходношћу очувања државе. Окупљање које мора уследити биће уистину коначно разврставање на отаџбински инспирисане и оне који то нису, на присталице слободе и оне којима сужањство не представља терет.

     Тренутак је зато, можда и последњи у овој епохи и међународној консталацији односа, да се неривализирано и помирљиво међусобно сусретну и разумеју, разочарани евроентузијасти и стрпљиви еврореалисти, изневерени губитници и губитници који нису дозволили да буду изневерени, прогонитељи и прогањани, заговорници признавања независности ( или поделе ) Космета и они који своје свето воле једнако као Французи Алзас, или Шпанци Баскију; време је да се погледају у очи сви они који су препознали цинизам посве отуђене, надреалне  власти и напусте ровове сопствених егоцентризама и партоцентризама као предуслов артикулисања основне националне потребе – потребе за слободом. Али слобода се не може спустити народу, она се мора досећи, тј. народ се мора уздигнути до ње. Како?

     Ако се сложимо да су економске прилике очајне и да као такве предсатвљају идеалну околност за даље политичке манипулације и контролу политичке моћи народа, ако смо сагласни да међународни фактор безобзирно и самодовољно наставља своју арогантну уцењивачку политику, ако немамо дилему да је Космет услов свих услова, онда нам неће бити тешко да разумемо шта нам је чинити. Пут којим смо кренули некада постао је умеђувремену непристојна понуда и странпутица и часно је вратити са њега исто као и са погрешног пута, јер домаћи природни ресурси гарантују економску консолидацију, јер  ултимативна евроатланска компулсивност мора рачунати са узвишеном традицијом српског Народа, јер Космет није само осам милиона живих, већ  и стотине милиона мртвих Срба и тек сви заједно имамо смисао.

     Дакле, само јасни, дугорочни, национални циљеви настали на консензусу  Народа, нациоанлних институција, политичке класе и аутономних интелектуалаца могу створити климу националне солидарности и мобилисати на дугорочни и одрживи ангажман. У приликама, међутим,  које карактерише безочно форсирана идеолошка и вредносна располућеност народа и власт мањине над већином, више од свега нам треба освешћивање чињенице да је слобода прво што нам недостаје. То мора постати основни и једини задатак свих горе поменутих актера, тј. остатака ( њихових ) ауторитета које још нису изгубили.  Стога, претходно пледирани општенационални консензус, у клицу свог настанка и дефиницији своје мисије мора да угради управо ослобађање као свој коначни циљ. Тамо где постоји национални консензус и отпор окупацији представља парченце слободе. При томе, не постоји план Б. Србија нема алтернативу и наш историјски задатак је установљавање неподаничке, самоодрживе политике реалних очекивања и могућности.

Станимир Трифуновић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s