Народ није крив

Човек није ни добар ни рђав, рађа се са нагонима и способностима; друштво га чини савршеним, бољим, али тада интерес страховито развија његове рђаве сколоности.   

                               (Балзак)

     Можемо се, а не морамо, сложити да је хронифицирана национална депресија- готово по правилу својствена посттрауматским периодима- генерисала у нашем друштву непродуктивни политички нихилизам у мери која показује одсуство виталног интересовања за сва макронационална питања а појам колективитета своди на пуки скуп појединачних, ултраиндивидуалистички орјентисаних егзистенција;

     Можемо такође бити сагласни, а не морамо, и да је усредсређеност на лични конфор и доминација хедонистичке животне филозофије легитимна биопсихосоцијална тежња човека на достигнутом ступњу еволутивног развоја, али нам стога, наметнута клима националне безнадежности, са једне стране, и окупираност базичним, животним потребама, са друге стране, не може и не сме бити ни довољан ни нужан разлог да себи допустимо онај ниво инстиктивног одбацивања сопственог Народа који не представља само „а постериорно“ дистанцирање од тренутно преовладавајућег стања духа, већ прелази границе рационалног уверења и елементарне пристојности и добија квалитет увреде.

     Дезорјентисаном и збуњеном Народу, у чијој колективној спознаји након деакумулације националне еуфорије током протекле две деценије, тек дозрева свест о општој окупираности земље и Слободи као примарном националном циљу, свака тешка и брзоплето изговорена реч представља само нову со на стару, рану, и подстиче малигне самопотврђујуће претпоставке о политичкој беспомоћности и снази унутрашњих деоба, о димензијама национално дезинтегративних процеса, као и о узалудности сваког национално обједињујућег ангажмана са веома јаким и рефлексним сентиментом о доста свежем и значајно болном постпетооктобарском разочарању.

     РАСЛОЈАВАЊЕ НА „НАШЕ“ И „ЊИХОВЕ“ Патриотско-родољубива рехабилитација чији би коначни домет, између осталог, могао и морао бити промовисање аутентичне национално-политичке елите и консензус о алгоритму националних циљева, снажно је негативно пондерисана пред и постпетооктобарском разградњом државе и изопачењем традиционалистичког система вредности (са идејом о трајној иреверзибилности тих процеса), због чега и свака добронамерна, аналитична и конструктивна елаборација стања нације не сме почивати на дневнополитичким, ни уско временски ограниченим интервалима и збивањима, као што је недопустиво и да у својим објашњењима тенденциозно манипулише само постојећим историјским околностима. Најмање од свега, она ( елаборација стања нације ) сме бити лична.

     И зато сваки јавни покушај осуде сопственог колективитета, оправдан или неоправдан, а који стиже из његовог бића, драматично продубљује даља раслојавања истог тог бића на некакве „наше“ и неке „њихове“, извесне „прве“ и тобожње „друге“, због чега и свака јавно изговорена реч о сопственој нацији и свом Народу не само да мора бити изговорена са респектом и пијететом, већ, маколико критички била настројена, макакву форму имала, у свом коначном епилогу мора остати корективна, регулаторна и вредносно позитивна. Не само зато што је дужност јавног посленика ( и не само њега већ и сваког мислећег појединца ) да креира стимулативну, климу саборности, већ нужно и због тога што промена мора КОНАЧНО водити рачуна и о начину на који се обавља! 

     У описаном контексту постављање питања одговорности Народа за прилике у земљи није нити ретка нити неоправдана нити недобронамерна појава. Оно (питање) претпоставља расудну идеју да би одговор могао бити у његовим рукама, што се не може оспорити. Али прави одговор Народа се не може ни очекивати ни захтевати без одговарајуће претходне „едукације“ исцрпљеног национа, едукације која подразумева не само изношење веродостојних и употребљивих информација, већ и упорно, доследно тумачење друштвеног амбијента и околности, са једне, и стрпљење са друге стране. Ефективна промена „агрегатног стања“ једног Народа у функцији трајн(иј)их преображаја друштва није последица тренутних надахнућа нити ирационалних одлука, она јесте осмишљена последица солидарног ангажовања на консензуалним циљевима. А они се творе прихватајућом патритском узајамношћу сваког појединца са сопственим Народом. Свако јавно ( и наравно, не само јавно ), ултимативно или наметнуто, а свакако недовољно разумевајуће очекивање од сопственог Народа о неопходности превазилажења тренутне политичке индолентности, које потиче од једне колоне незадовољних, или нужности „грандиозне“ компензације тобожње вредносне инфериорности, илити матрице, глобалистичким образцем, које гласноговори друга колона незадовољних, у најмању руку представља егоцентрични пројекат.

     ПРЕЦИ СЕ НЕ УЗНЕМИРАВАЈУ Ако се могу чути ( а, могу ) непримерени гласови против сопственог Народа који се не морају нужно ( а, могу ) објашњавати психолошким механизмом пројекције оних који их износе и једноставно се могу свести на осуду ентропије, односно добрано оправдане, објашњиве, последичне апатичности нације;

    Ако се амбиције о потреби измене националне културне матрице не морају нужно ( а, могу ) тумачити појмовима идеја величине оних који их вербализују и могу остати у оквирима захтева опште ЕУ универзализације сопствених националних посебности ( о чему је апсурдно и дискутовати );

     Ако, елем, овакве ставове укупно разумемо онако како их једино и можемо разумети, тј. као отворено неслагање са националном вредносном орјентацијом и ако у њима недвосмислено препознајемо оно што једино и можемо препознати, односно експлицитно и готово искључиво инсистирање на измени исте као структуралног предуслова националног препорода, не можемо се уистину не запитати има ли у таквим настојањима елементарног осећаја припадности сопственом Народу, оног степена конструктивне самокритичности и основне одговорности за глиб у којем се целокупно друштво налази?

     Тачније речено, морамо се запитати има ли икакве супстанцијалне разлике између назначених идеја о недораслости сопственог Народа политичком тренутку ( како верују критичари народне инертности у амбијенту актуелне десуверенизације отаџбине ) или савременој епохи ( као интерпретирају они који десуверенизацији земље претпостављају наводну анахроност националне матрице и њену некомпатибилност са империјалном), и напослетку да ли  у корену осећаја гађења према сопственом Народу стоји исти она клица која је изнедрила идеју о потреби промене културне матрице истог тог Народа?

     Када се неко олако дрзне да из селективно фокусираног интересовања на потоњу деценију и уз радикално игнорисање целокупне српске историје уопштава слику и лични став о етносу који критикује ( без обзира да ли из њега потиче и/или њему припада ), пласирајући имплицитну поруку према којој Народ не ваља, или барем није дорастао визионарској свеобухватности и поимању националног питања самог критичара, није ли то једнако арогантно као и садржај оне поруке која сведочи о мегаломанском настојању да се поништи дијахронички национални идентитет и заувек негира сав узвишени и пострадањима проткани вредносно-културни педигре нације, само зато што није по мери глобалистички импресионираног поклоника?

     Будимо, стога, достојни свога Народа, какав год он ( данас ) био, оног Народа који је својом Видовданском жртвом утиснуо у целокупну светску историју јединстевни код за дешифровање појма Слободе,  и током последњих година најозбиљније покренуо питање да ли би сви велики светски ратови, као и актеулни неоколонијалистички процес имали овај смер и интензитет да те жртве није било, јер је то једини Народ који је творио нас ( обратно је немогуће ), и останимо са њим када пада поштујући његову несрећу као ( што поштујемо ) сопствену патњу.

     Наши преци не смеју бити узнемирени.

Станимир Трифуновић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s