Слобода-национални циљ (2) или окупљање против окупације

РЕЧ-ДВЕ О ДЕ ГОЛУ. Када је Шарл де Гол, подсекретар државне одбране и рата и координатор за односе са уједињеним Краљевством у влади Пола Рејноа, 17 јула 1940. године, одбијајући да прихвати капитулацију отаџбине, напустио Париз и стигавши у Лондон основао Владу Слободне Француске у егзилу, мало ко је веровао да ће то бити клица политичке ренесансе послератне француске државе и стратешки увод у накнадно афирмисање јаке и независне спољне политике  и доследно чврстог става на међународној сцени, чија кулминација припада периоду препознатом као „политика величине“ (фр. Politique de grandeur).[1]

     Већ следећег дана по пристизању у Британију, де Гол се обратио француској јавности путем ББЦ радија изговоривши том приликом надалеко чувену реченицу: „Ватра француског отпора не сме се угасити“. Да би до тог циља стигао, де Гол је, ризикујући да изгуби подршку савезника, основао и предводио покрет Слободна Француска, отворено супротстављен Америчкој администрацији која је доследно одржавала контакте са више него компромисно орјентисаним и Немачки наклоњеном Вишијевским режимом маршала Филипа Петена.

      Након ослобађања Париза 1944.г. савезници су признали легитимет привремене владе Француске Републике на челу са де Голом да би само годину ипо дана касније де Гол лично, због непомирљивих сукоба политичких странака и уставних хендикепа тзв. Четврте Републике, вратио мандат Народу.

     У амбијенту левичарске подршке режиму и драматично  свестан могућих дезинтегративних политичких процеса у држави, у априлу 1947. године, де Гол започиње велику, свеобухватну, постидеолошку реформу политичке сцене окупљајући око себе више од политичке класе и организација, творећи општенационални фронт, тзв. Покрет окупљања француског Народа.

     Приликом оснивања овог покрета, крупни капитал је био према овом покрету подозрив, пошто је сматрао деголисте неодговорним и радикалним, што не би био случај да је покрет био класична грађанска десница (читај: либерална десница) која је готово по правилу на страни крупног капитала. [2] Иако након почетног ентузијазма пасивизиран, а посебно после повлачења из политичког живота и самог де Гола 1953. године, Покрет окупљања француског Народа функционише до 1956. године када и сам, формално, престаје са радом.

     Притиснут, међутим, теретом Алжирског процеса ондашњи француски председник, деголиста по опредељењу, Жак Масу, посредством генерала Раула Салана, заповедника француске војске у Алжиру, провоцира околности де Головог политичког реактивирања, што овај прихвата 1958. године, крчећи на трагу Покрета окупљања француског Народа пут изборној победи, уставним реформама и већ поменутој епохи „политике величине“ (шездесете године 20. века).

РЕЧ-ДВЕ О ПОЛИТИЧКИМ ТЕОРИЈАМА У 19. и 20. веку у политици учествују велике групе људи, баш због тога што је њихова сагласност постала неопходна за одржавање поретка. Поред  решења која се морају позивати на интересе ових група, јавља се и проблем идеологије, којом се сагласност осигурава чак и онда када се неке чињенице противе неком скупу идеја. За примат се у овом периоду боре три врсте политичких теорија: марксизам, либерализам и конзервативизам.

     Маркс је поставио теорију која је сматрала да се до економских права радника може доћи само радикалном променом друштва путем револуције и укидања приватног власништва над средствима за производњу. Тако је постављен циљ који је утицао на политику све до нашег доба. Док су на Западу средства за остварење тог циља била ублажена, на Истоку су биле изведене револуције којима је следила суспензија традиционалних демократских права. Нови поредак је учвршћаван и терором и каснијим ограничавањем слободе мишљења и политичког окупљања. Ове околности су довеле до тога да су се многи филозофи 20. века бавили природом тоталитарних поредака.

     Либерализам је као старија теорија брани вредности слободе појединца и неповредивости својине, као темеље друштва којих се увек треба придржавати. Приватна својина омогућава самосталност мишљења, она подстиче креативност и рад и друштво засновано на природној себичности, на реалистичнијој је основи од друштва заснованог на солидарности и претпостављеној слози око управљања ресурсима.

     Па ипак, иако су на крају 20. века либералне државе победиле у идеолошкој бици, оне су се морале променити да би одговориле изазовима социјализма. У већини европских држава усвојен је став да тржиште, иако остаје идеолошка основа друштва, не може успешно регулисати задовољавање свих потреба, тако да је његово деловање ограничено радничким правима и мерама којима држава на себе преузима обезбеђивање средстава везаних за заједничке и трајне потребе свих, као што су здравство, школство или запосленост и саобраћај.

     Конзервативизам је у току ових борби латентно присутан. Он се заснива на идеји да су традиционалне установе (црква, династија) или обичаји толико значајни да их не треба доводити у питање, чак и онда када се чине нерационални. Конзервативни мислилац верује да је традиција (или религија) формулисала правила чија је вредност изнад произвољног суда, и да увек томе треба дати предност насупрот новим решењима која ће, када се једном традиција напусти, отворити пут потпуној произвољности, која ће водити или у анархију или у тоталитаризам. Баш у наше време, очигледни неуспех марскизма с једне стране, а и апстрактност либералних начела са друге стране, оживљавају занимање за конзервативне идеје, које је било у узмаку у току борбе између либерала и марксиста.[3]

РЕЧ-ДВЕ О НАМА Тешка времена изискују политичка окупљања људи, група, организација, покрета, институција и иних који се, иначе, у много чему не слажу. Неслагање, свакако, није несвојствено политичкој конкуренцији идеја и штавише, добродошло је, али само онда када нису угрожени витални национални и државни интереси. Ако дозволимо виши степен толеранције на неслагање и допустимо да и витални национални и државни интереси буду модулирани разликама политичких интерпретација виталних интереса, остаје отворено питање на који начин дефинишемо и како доживљавамо појам (не)слободе, односно, када престаје неслагање око разумевања чињенице да се земља налази у стању идеолошке, економске, вредносне и територијелне окупације и које су могућности отпора и освајања слободе?

          Жудно напуштајући почетком 2000. године, шездесетогодишњи глиб марксистичког модела и муњевито потањајући у амбис либералног коцепта током последњих 11 година, српски Народ је направио трагични егзистенцијални салто мортале са епилогом најмање једнако погубним као и оним који је био последица марксистичке парадигме. Сада је време да у Србији заслужено буде рехабилитован једини амбијентални и историјско-културолошки оправдани политички и животни образац, заснован на просвећеном традиционализму као брани од свих екстремизама а посебно (ултра)марксистичких са једне стране и (анархо)либералних са друге стране. Свестан је тога не само политички естаблишмент, понајпре национално орјентисани део парламентарне опозиције и ванпарламентарног корпуса, већ и сам Народ. И вероватно је то подручје око којег неће бити нарочитог размимоилажења национално самосвесног политичког блока и Народа са којим ће морати да твори фронт. Свако неслагање на овом пољу, нажалост, представљало би даље озбиљно угрожавање националног и културног идентитета у духу недавно прокламованих амбиција највиших представника државе и режима.

     Теже, али не и питање без одговора, јесте, како и у коме препознати деголистички дух међу актерима на српској политичкој сцени? Наравно, неко ће упитати, зашто баш Шарл де Гол и деголизам, зашто не, на пример, Вили Брант, или Михаел Горбачов? Или било ко други? Један од одговора је садржан управо у делу де Голове биографије наведеном на почетку овог текста. Основна одредница читаве политичке каријере француског војсковође и председника државе, а не само предоченог биографског фрагмента јесте јасно и доследно заступање француских националних интереса упркос међународним приликама и геополитичкој снази актера а све на начин који није доводио у питање нити једну националну слободу а најмање територијалну. У периоду када је Бела кућа предност у комуникацији давала намесничком Петеновом режиму, де Гол је клицао о ватри националног отпора који не сме бити угашен да би потом са места привременог председника владе, разочаран страначким конфронтацијама вратио мандат Народу и започео ванидеолошки преображај француског политичког амбијента, иницирајући чувено окупљање француског Народа чији је далеки, али коначни епилог био не само избор за председника Пете Републике већ свеопшти просперитет Француске са доминантним политичким утицајем у Европи и свету и последичних „тридесет изврсних година“ [1], окончаних почетком деведестих 20. века.

      Ко ће у актуелним српским приликама робустно одређеним недвосмисленом подршком америчке администрације (али и не само ње, због чега ће тај глас бити историјски драматичнији и узвишенији) први проговорити о ватри националног отпора и Слободи, ко ће потом започети предидеолошко и постидеолошко историјско окупљање српског Народа око идеје о Слободи, не следећи, већ творећи народни сан, има ли међу савременим српским политичарима оних који својом политичком и људском биографијом надахњују Народ слободарским духом и посвећеношћу државним и националним интересима попут де Гола, питања су на које ће одговор дати дани пред нама. Тај одговор мора рачунати са чињеницом да се окупљање српског Народа неће допасти међународном фактору, као што му се допало и које је подржао 2000. године, те да ће све предузети да исто пропадне или буде компромитовано, као и да ће окупљање српског Народа бити артикулисано политичким гласом веома малог броја политичких странака, покрета и појединаца, супротстављених врзином колу национално инфериорних и споља организованих и оснажених реалиста и одрода, за разлику од прагматичног, али идеолошки разуђеног конгломерата странака које су 2000. године биле супротстављене усамљеном и напуштеном Слободану Милошевићу.

      Будимо уверени, ово ће бити тежак задатак а успех ће бити прави национални подвиг. Зато је и неопходно започети окупљање српског Народа одмах, баш онако како је то учинио и у чему је истрајавао де Гол некада, или како то чини Владимир Путин данас.

Референце:

1 http://sr.wikipedia.org/sr/Шарл_де_Гол

2http://www.danas.rs/vesti/feljton/brisanje_neprelazne_linije_izmedju_restauracije_i_revolucije.24.html?news_id=155960

3  http://www.filozofijainfo.com/da9a_savremene_politicke_teorije.htm

Станимир Трифуновић

Advertisements

One thought on “Слобода-национални циљ (2) или окупљање против окупације

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s