Слобода-национални циљ (2) или окупљање против окупације

Тешка времена изискују политичка окупљања људи, група, организација, покрета, институција и иних који се, иначе, у много чему не слажу. Неслагање, свакако, није несвојствено политичкој конкуренцији идеја и штавише, добродошло је, али само онда када нису угрожени витални национални и државни интереси. Ако дозволимо виши степен толеранције на неслагање и допустимо да и витални национални и државни интереси буду модулирани разликама политичких интерпретација виталних интереса, остаје отворено питање на који начин дефинишемо и како доживљавамо појам (не)слободе, односно, када престаје неслагање око разумевања чињенице да се земља налази у стању идеолошке, економске, вредносне и територијелне окупације и које су могућности отпора и освајања слободе?

Жудно напуштајући почетком 2000. године, шездесетогодишњи глиб марксистичког модела и муњевито потањајући у амбис либералног коцепта током последњих 11 година, српски Народ је направио трагични егзистенцијални салто мортале са епилогом најмање једнако погубним као и оним који је био последица марксистичке парадигме. Сада је време да у Србији заслужено буде рехабилитован једини амбијентални и историјско-културолошки оправдани политички и животни образац, заснован на просвећеном традиционализму као брани од свих екстремизама а посебно (ултра)марксистичких са једне стране и (анархо)либералних са друге стране. Свестан је тога не само политички естаблишмент, понајпре национално орјентисани део парламентарне опозиције и ванпарламентарног корпуса, већ и сам Народ. И вероватно је то подручје око којег неће бити нарочитог размимоилажења национално самосвесног политичког блока и Народа са којим ће морати да твори фронт. Свако неслагање на овом пољу, нажалост, представљало би даље озбиљно угрожавање националног и културног идентитета у духу недавно прокламованих амбиција највиших представника државе и режима.

Теже, али не и питање без одговора, јесте, како и у коме препознати деголистички дух међу актерима на српској политичкој сцени? Наравно, неко ће упитати, зашто баш Шарл де Гол и деголизам, зашто не, на пример, Вили Брант, или Михаел Горбачов? Или било ко други? Један од одговора је садржан управо у делу де Голове биографије. Основна одредница читаве политичке каријере француског војсковође и председника државе, а не само биографског фрагмента јесте јасно и доследно заступање француских националних интереса упркос међународним приликама и геополитичкој снази актера а све на начин који није доводио у питање нити једну националну слободу а најмање територијалну. У периоду када је Бела кућа предност у комуникацији давала намесничком Петеновом режиму, де Гол је клицао о ватри националног отпора који не сме бити угашен да би потом са места привременог председника владе, разочаран страначким конфронтацијама вратио мандат Народу и започео ванидеолошки преображај француског политичког амбијента, иницирајући чувено окупљање француског Народа чији је далеки, али коначни епилог био не само избор за председника Пете Републике већ свеопшти просперитет Француске са доминантним политичким утицајем у Европи и свету и последичних „тридесет изврсних година“ [1], окончаних почетком деведестих 20. века.

Ко ће у актуелним српским приликама робустно одређеним недвосмисленом подршком америчке администрације (али и не само ње, због чега ће тај глас бити историјски драматичнији и узвишенији) први проговорити о ватри националног отпора и Слободи, ко ће потом започети предидеолошко и постидеолошко историјско окупљање српског Народа око идеје о Слободи, не следећи, већ творећи народни сан, има ли међу савременим српским политичарима оних који својом политичком и људском биографијом надахњују Народ слободарским духом и посвећеношћу државним и националним интересима попут де Гола, питања су на које ће одговор дати дани пред нама. Тај одговор мора рачунати са чињеницом да се окупљање српског Народа неће допасти међународном фактору, као што му се допало и које је подржао 2000. године, те да ће све предузети да исто пропадне или буде компромитовано, као и да ће окупљање српског Народа бити артикулисано политичким гласом веома малог броја политичких странака, покрета и појединаца, супротстављених врзином колу национално инфериорних и споља организованих и оснажених реалиста и одрода, за разлику од прагматичног, али идеолошки разуђеног конгломерата странака које су 2000. године биле супротстављене усамљеном и напуштеном Слободану Милошевићу.

Будимо уверени, ово ће бити тежак задатак а успех ће бити прави национални подвиг. Зато је и неопходно започети окупљање српског Народа одмах, баш онако како је то учинио и у чему је истрајавао де Гол некада, или како то чини Владимир Путин данас.

Референце:

1 http://sr.wikipedia.org/sr/Шарл_де_Гол

2http://www.danas.rs/vesti/feljton/brisanje_neprelazne_linije_izmedju_restauracije_i_revolucije.24.html?news_id=155960

3  http://www.filozofijainfo.com/da9a_savremene_politicke_teorije.htm

Станимир Трифуновић

Advertisements

One thought on “Слобода-национални циљ (2) или окупљање против окупације

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s