Аутентични појединац и неаутентична опозиција

Сва је прилика да је српски политички ентеријер у тој мери медијски модулиран да су на овaj облик манипулације поступно почели да хабитуирају и најупорнији, критички орјентисани појединци и/или портали.

     А то је управо једино стање на које не сме пристати аутентични мислилац, суверена личност чији интегртитет (и кредибилитет) не би смео да зависи од стапања са ПОСТОЈЕЋИМ светом, већ од истраживања, и изграђивања доследног личног стила чији епилог представљају  ставови, категорије и принципи.

     Да би се схватио однос појединца и друштва, неопходно је разумети да ауторитарна друштвена клима, баш као и демократска, утиче на развој и структуру персоналног идентитета, као и да раст и регресија личности нису само последица настојања појединца да изгради и САЧУВА своју индивидуалност, већ су и резултат његове БОРБЕ са репресивним друштвеним силама, које не морају увек и нужно бити експлицитне (критика, оптужбе, прогон), већ могу остати сасвим латентне (пропаганда, медији ).

     Другим моделом (латентним) лако се може постати пасивним конзументом форматираних, већ готових  производа масовног мнења. Један од таквих продуката преовлађујућег мишљења које се феноменолошки и садржински може подвести  под појам масовне културе, јесте и све присутније заступање идеје о предизборном окупљању целокупне опозиције ( од међусобне толеранције и договора о ненападању до коалиционог блока ) која има атрибуте патриотске, уз сва условна значења ове перцепције.

     У овој, добром намером вођеној и национално оправданој логици, нема унутрашње неконзистентности, осим у једној ствари: Како одредити опозициони интегритет политичких актера и шта је суштински индикатор припадности опозицији која то јесте? Ово питање, наизглед сувишно и неконструктивно, можда уистину нема нарочите везе са политиком и њеном прагматичношћу, али у околностима у којима се налази Србија, оно надилази строге политичко-страначке оквире и залази у подручје стратешког поимања националног и државног питања, јер и ненамерно диференцира краткорочне од дугорочних решења. Оно идентификује присталице пуке опозиционе датости на једној и апологете начела на другој страни. Шта је дакле тај угаони камен, differentia specifica опозиције која заслужује тај статус и оне чији је статус споран? Да ли је критеријум сврставања у тзв. патриотску oпозицију, тј. ону која остаје унутар спољних међа наднационалности и субнационалности, декларативна неистоветност са прокламованим ставовима Преокрета, као екстремног промотера радикалне антинационалне платформе,  или је то само формално не вршење власти, ако се већ симптоматично пренебрегава мање него дискретна разлика у ставовима са режимом, појединих чланица опозиције? Или је критеријум веродостојног опозиционарства посредован очајничким вапајем за „великим и моћним“ предводником, чији се политички волумен не мери карактером садржаја већ пуком запремином, па чак и упркос једној врсти неприродног политичког дисконтинуитета који од сопстевног идентитета твори сумњиву Прокрустову постељу властите политике а Србију ни за педаљ не удаљава од позиције Буридановог магарца?

     Свако неутемељено инсистирање на гламурозном, помпезном обједињавању опозиције, мимо оне у чијој основи се налазе премисе Преокрета, запада, дакле у ризик компромитовања основне идеје самог обједињавања, тј. остваривања озбиљних  друштвених промена чији рок неће бити одређен ни мандатом потенцијалне владе ни унутаркоалиционим искушењима. Ово инсистирање се, такође, не сме свести на игнорисање здравог разума доброг дела Народа који је већ у старту прозрео нејасне намере дела тзв. опозиције, и идентификовао конституционални, генетски дефект њеног политичког фенотипа.

     На овај начин знатан део Народа показује зрелост достојну тренутка а нада све отпор намери да заузме улогу реактивног, инертног, пасивног примаоца стандардизованих медијско-политичких готовости масовног мишљења. Тај део Народа се не жели одрећи тежње за самобитношћу и самоочувањем да би прихватио постојећи поредак ствари и реалну ситуацију ( на опозиционој сцени, а свакако и шире ) која постаје саставни део шире вредносне и културне матрице, јер се она, нипочему не разликује од било којег комерцијалног производа који се прима пасивно и потрошачки. Тај део нашег Народа страхује од опасности политичког нихилизма. Тај нихилизам није креативна негација негативних аспеката политике власти кроз афирмисање национално одговорних решења, већ напротив, прихватање свега и пристајање на сасвим идентичну политичку парадигму. Тај, драгоцени део нашег Народа, не жели да заборави паклени план двојца Тадић-Николић из децембра 2007. године чија је основна амбиција маргинализовање малих странака са великим политичким капиталом, попут ДСС-а и ЛДП-а и стварање двоблоковске Србије од које ниједна неће бити неприхватљива Бриселу и Вашингтону.(1) Тај део нашег Народа има једнако право на равноправан статус у погледу артикулисања својих политичких ставова кроз пера политичких аналитичара на слободним порталима, посебно потоњих ( и предстојећих ) месеци, када је постало очигледно да разлике унутар опозиционог блока нису само  пуке формалне и/или номиналне природе већ дубоко структуралне. Да ли су ове околности мање него довољан разлог да се читава опозициона хемисфера осветли и са друге стране или напротив, сасвим довољан потенцијал за генерисање spiritus movens-a српског опозиционог међууважавања, толеранције, ненападања, коректних и суптилних еуфемизма за увод у њено коалиционо објдињавање, није више питање личне процене, већ части процењивача, макар и због тога што се у репресивном амбијенту, сваки појединац коначно орјентише или на друштвену сигурност или на очување интегритета личног израза и става и по цену социјалне девалвације личног статуса.

     У ауторитарним друштвима, дакле, каквом инклинира и наше, одбрана одговорног, аутентичног политичког израза, афирмисање независног, неконформистичког става и потреба за изјашњавањем о крупним друштвеним и националним питањима значи или потврђивање аутентиучне, суверене појединачне и/или групне природе или заокрет ка адаптивној логици у чијој основи је функционализам који не хаје за циљеве, не мари за средства и не обазире се на квалитет.

     Ствари нису другачије ни када су у питању политичке странке ( опозиције ), као колективни субјекти наше друштвене стварности. Уколико је нека опозициона странка више заинтересована за очување свог популистички мотивисаног социјалног интегритета, посредством недоследног, нејасног и контраверзног политичког принципа,  уколико је више спремна да чини програмске уступке да би тај (квази)интегритет очувала, утолико више трпи интегритет њених политичких принципа и начела и питање је да ли уопште заслужује статус  аутентичне ( опозиционе ) странке. Но, то је право сваког политичког актера. Наша је, међутим, обавеза, да према том праву имамо јасан и козистетнтан став.

     Савремени друштвени делатник, ма ко он био, политички аналитичар, академик, уметник, коментатор…, мора да буде човек који памти и сузбија моћ заборава, а у нашим опозиционим приликама неке се ствари не смеју заборавити, упркос оптимизму памћења. Помозимо нашем Народу да и он, он пре свега, не заборави. Ова дужност је значајнија од самих избора, који на тај начин тек добијају пуни смисао, пре свега национални.

  1. http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/70354/Tadic-i-Nikolic-ruse-male-stranke

Станимир Трифуновић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s