Будућим генерацијама или извини омладино српска

„Сви смо ми криви за све“, Ф.Достојевски

    Драга омладино,

     Гнусно је бити издајник а још гнусније саучесник у издаји, ситна, бедна завереничка душа. Поган је то карактер. Кобна је судбина његова. Не може јој се веровати, никада више. Јер, знате Ви, својствено је то Вашем добу,  једнако добро као и ми, – ко је кукавица једном био, навек је то и остао; ко је преварио – превариће опет.

     Време је зато да се погледамо у очи. Честито и смело. Време је да то учинимо, јер се рачуни морају подносити. А ово није обичан рачун, он се не може измерити новцем, већ чашћу и Слободом. Овај рачун се плаћа местом у историји свог Народа.

     Омладино српска,

     Свако време има своје бреме, тражи и налази властите идеје, личне јунаке и сопствене путеве. Добро је и благородно када се они уграђују у претходне националне домете и настављају у јединствени, свеобухватни процес. Тако се од идеје стварају дела, јунаци прерастају у историјске личности а путеви постају идентитетске вертикале једне нације. Али авај…

     Наш Народ мудро збори: „Старије слушај, али за њима не иди“. И зато Ви, немојте поћи нашим трагом, ни случајно, потонућете у густом глибу малодушности. Не крећите стопама својих очева ( тј. нас, представника зреле средње генерације ), јер ни они нису ишли трагом својих очева. Ми смо своје очеве обманули одустајући од пркоса који је красио читав наш национални карактер и који нас је кроз историју стварао и у њој представио целокупној цивилизацији на најблиставији начин. Да, ми смо одустали, на штету територијалног интегритета наше Отаџбине. Све у корист њене окупације.

     Не питајте се зашто смо ћутали када је било најтеже, а ћутали смо упорно, не тражите разлог више да разумете то громогласно ћутање наше генерације. Свако ћутање сведочи о рушевинама. А наша највећа руина није наша транзициона драма, није наша држава, можда не ни наша лицемерна морална храброст, па чак ни наша унакажена савест, наша највећа руина јесте наша једна и једина Отаџбина. Јер Отаџбина је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја школских дворишта; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета у тмини кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је хладна ноћ на барикадама…

     Ми смо о свему томе ћутали. О, како смо ћутали.

     Ваша племенита обавеза, достојна историјског и моралног подвига јесте зато да презрете наше кукавичко ћутање. Не устручавајте се да то учините. Нећете урадити ништа нечасно и срамно. Напротив. Пред врхунским судом националне историје биће то чин најузвишеније бриге према Отаџбини, којим се од ваших очева, привремено прекинути идентитетски континуитет, поново успоставља.

     Омладино српска,

     није толико страшно што смо Вас увукли у каљугу, из каљуге се може изаћи, лицемерно је, међутим, и погано, што смо укаљавши свој, готово и Ваш образ укаљали.

     Обманусмо Вас да ћемо од Отаџбине направити богато и благородно заједничко двориште у којем ће бити места за свачију бразду и свачији врт, да ћемо изградити озбиљну, просперитетну и надасве часну државу. Не, ништа од тога. Неумесно је и подло сада говорити: не, нисмо у томе учествовали баш ми, власт је крива, она је то урадила. Мизерно је клицати фразе попут оних у чијој је основи идеја да је Народ сам бирао, па како је бирао, тако је и заслужио. Напротив, ми, управо сви ми који се са режимом нисмо слагали и при томе свакодневно несувисло гунђали себи у браду – криви смо. Наша је одговорност тим више, драматичнија и кобнија. Највише смо ћутали када смо најгласније критиковали власт ( критиковали смо у веб кружоцима ), најмање смо делали када смо позивали на делање ( увек да неко први стане на чело колоне и предузме конкретне кораке а ми да се канда, храбро придружимо). Када смо тражили предводника он нам је био потребан да бисмо били пуки следбеници.

     Омладино српска

     У историји нације ова генерација је прва одступила од родољубиве предачке традиције. Ваша је племенита генерацијска и национална дужност,  да нас изопштите из историјског постојања без трунке стида и гриже савести и поуздано се окренете историјској,  националној свести и српској вишевековној мисији – чувању и оснаживању пламена слободарског духа, не само нашег правдољубивог Народа већ и света у целини.

     И напослетку, немојте нам опростити што смо Отаџбину издали, јер Отаџбина нисмо само ми оводанашњи Срби, Отаџбина је старија од свих нас. Опростите ли Ви нама, биће све једно хоће ли будућа покољења опростити Вама или неће. Отаџбине можда више неће бити.

Станимир Трифуновић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s