Живети као сав окупиран свет

„Роб који је задовољан својим положајем двоструки је роб, јер није само његово тело у ропству, него и његова душа.“ Л.Н.Толстој

На слици: Поље пшенице; Фотографија: www.gnojidba.info

На слици: Поље пшенице; Фотографија: http://www.gnojidba.info

      У којој мери је народна воља немогућа у савременој цивилизацијској епохи – када друштвеним процесима управља економска моћ, односно, када корпорације, лагодно управљајући државним владама, равнодушно стављају профит изнад људи, себичне интересе изнад правде и дискриминацију изнад једнакости – уверавају и потоњи, неми, политички лапоти ( сада већ бивших ) влада Грчке и Италије. „Испраћајима“ ових политичких естаблишмента, са индикативним атрибутима државног удара (1), постали смо сведоци, а у нарочитом погледу и саучесници, „тихе“ медитеранске јесени која је смештена на значењски истој димензији као и тзв. „арапско пролеће“. Велике европске и светске силе које властите империјалистичке и неоколонијалистичке циљеве све невештије прикривају наводном бригом за положај, режимима подјармљених народа и/или потребом спашавања евро зоне, отвориле су претходних седмица нову страницу међународних односа, промовишући својеврсни модерни Хамурабијев законик, који правна питања суверених држава ( ако таквих још има ), или тачније речено, држава са траговима суверенитета, решава од случаја до случаја, без и мимо општих правних (темељних међународних) одредби.

     После класичних освајачких кампања афричким севером, европски југ је егземпларно представљен као нова парадигма манифестације моћи која арогантно занемарује основне постулате демократије а унутар светске заједнице охоло и понижавајуће подваја државе (и народе) на  повлашћене, мање повлашћене и неповлашћене, вредње пажње, мање вредне пажње и безвредне. Ако занемаримо строге импликације  демонстриране „показне вежбе“, по земље и режиме најнижег ранга (каквом се третира и наша Отаџбина), као и значај потпуне војне контроле обала средоземног мора на путу ка Дамаску и Техерану, односно Москви, оно што уистину представља „историјски помак“ у новоафирмисаним међународним односима јесте и почетак све јаснијег и јавности уочљивијег раслојавaња унутар саме „елите“ империјалистичких држава (и политички наивном и НАТОпризматичном посматрачу сасвим је постало очигледно да Грчка и Италија нису саставни део фронтменске лиге држава и да им припада нижи ранг у општој хијерархији). Не ради се, свакако, о ексклузивној новости. Познато је да европске конце у рукама држи Немачка, односно светске САД, као врховни, инструментализовани модулатор пројектованих геополитичких аспирација, односно њој надређена финансијска каста, као својеврсна преамбула свих стратешких међународних релација – нова је, међутим експлицитна хладнокрвност којом се игноришу основне демократске процедуре после чега инсталирани технократи, које нико није бирао, намећу своје аперсоналне вредности и директиве, владају без Народа, а сва је прилика, време ће показати, и против њих.

      Након, народном вољом невалоризованих промена, „самоизабране“ владајуће олигархије ових протектората (Грчка, Италија, Северна Африка) нелегитимно и надасве одрођено настављају да отуђују државу од Народа, власт од воље и живот од Слободе. После бруталне негације држава, овај чин представља опасни увод у негацију Народа, њихових националних посебности и њихових Слобода, укључујући и слободу избора, односно управо оних појмова и феномена који су независни од природне и друштвене детерминације и сежу у изванрационалност и надрационалност. Шта се уистину жели постићи овим контрацивилизацијским, антиеволуционистичким, мегаломанским походом, осим контроле финансијских, економских и природних ресурса и позиционирања (рејтинговања) држава са становишта моћи, није тако једноставно претпоставити, али оно што јесте сасвим извесно и не може се поједностављено свести на тзв. „колатералну штету“ читавог акционог плана, јесте реафирмисање екстремно репресивних култура у којима појединачне личности а посредно и читави Народи, постају потпуни производ општих, наднационалних образаца понашања и вредности. На несрећу, то је кобни почетак покушаја промене људске природе у правцу настајања потпуно безличних, програмираних бића и Народа, достојних најмрачнијих визија будућности Џорџа Орвела и Алдоса Хакслија.

     Ако, не без разлога, узмемо у обзир да је кроз читаву историју прогресивно текао процес осамостаљења појединца у односу на културу и друштво (и томе еквивалентно, Народа у односу на империје), и да током потоњих година, прогресивно, постајемо сведоци напора да „развој“ (ако се уопште може назвати развојем) пође у супротном смеру, неће бити тешко да закључимо да актуелни процес денационализације човечанства води у правцу потискивања и негирања индивидуалности до нивоа дезинтеграције личности.

     Ако смо се, при томе, током последњих деценија помирили са чињеницом да је глобализација процес којем се привремено не може целисходно стати на пут, и прихватили (ово заиста сасвим условно и готово метафорично) постепено брисање граница међу нацијама; ако смо некритички прихватајући либерални концепт превидели анархолибеларни цунами; ако већ као држава нисмо у стању да ефективно заступамо нужност и оправданост очувања граница и постојања јаке, стратешке државе; ако жмуримо пред пошасти глобализације као модерне верзије тоталитаризма и настављамо (на микро плану) да апологирамо у корист једне антидемократске творевине (ЕУ) која бескрупулозно гази интересе Народа водећи их кроз понижавајуће услове финасијских тржишта, само ради профита „позваних“ олигархија, обнављајући на тај начин дужничко ропство; ако заклањамо поглед пред погубним последицама ЕУропске машине за производњу незапослених, фрустрираних, несигурних и последично,  политичкој манипулацији припремљених појединаца; ако пристајемо на ликвидацију националних идентитета…  не сметнимо са ума да је следећи ниво деловања и наредни циљ глобалног строја за рециклажу човечанства свака појединачна индивидуа, њен персонални интегритет и прородна датост и, у основи, њено психичко здравље и нормалност.

     Након бруталних медитеранских реконфигурација, особито после савремених античких  трагедија Грчке и Италије (неизоставно следе и друге државе из разреда ПИГС), једна од дилема која се намеће јесте и хоће ли први следећи избори у Србији бити и последњи које ћемо спровести? Ако јесте тако, па чак и ако није (има ли после примера са Грчком и Италијом разлога да будемо оптимисти, односно да верујемо у супротно?)  да ли је и колико важно да покажемо озбиљност достојну времена у којем живимо и положаја у којем се налази Отаџбина? Можемо ли се надати да ћемо бирајући национално одговорну власт искористити последњу шансу да на чело државе стану особе од националног, политичког и надасве личног интегритета које ће непоколебљиво заступати интересе свог Народа и државе и по цену потпуног изошпштавања из савременог глобалистичког пројекта  којем су нас невољно хтели приволети? Јер после свега, након последњег националног пораза остаћемо суочени сами са собом и сопственим егзистенцијалним и ирационалним страховима. Нагнути над провалијама личних безнађа. Тада већ, ово питање неће имати смисла. Или хоће, са становишта психијатрије.

     Узгред, присетимо се, робом се постаје, рођењем, куповином или заточењем.

 

Изворно објављено на блогосфери 22.11.2011.

Изворник: 1. http://www.standard.rs/sinisa-ljepojevic-u-grckoj-i-italiji-izvrseni-su-drzavni-udari-ili-u-eu-tone-u-primenu-sile.html

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s