Логика самоубиства или народ треба да зна

Опрезно говорећи, тешко је претпоставити да остатку српског политичког ентеријера, управо као и заинтересованој  јавности,  није (био) доступан садржај дела (викиликсових), београдских депеша који се односи на тврдоглаву постојаност одбране националног интереса, посебно у домену косметског питања, које је у контактима са међународним фактором заступао тадашњи српски премијер Војислав Коштуница.

Једнако опрезно промишљајући, тешко је отети се утиску да остали актери српске политичке сцене, сви они који су мање или више, овако или онако, од стране међународног фактора били интерпретирани као кооперативни чиниоци српског политичког амбијента (а свакако не у корист српског националног интереса), о чему такође сведоче (викиликсове) београдске депеше, [1] сада стоје са исте стране постизборних калкулација, при томе, компулсивно заобилазећи једину парламентарну политчку опцију која је остала на позицијама сопствених политичких принципа и националних интереса, истих оних који су је и довели у положај немилости код дела међународне заједнице и због којих је једина остала потенцијални коалициони партнер који то не може бити и/или не сме постати.

Поједностављено говорећи, идеја о националној Слободи, на самом почетку еуфемистички промовисана као платформа о политичкој неутралности а на самом концу предизборне кампање недвосмислено артикулисна као вапијућа потреба за скидањем ланаца вредносне, економске и територијалне окупације Отаџбине, у општем амбијенту релативизације партијских и етичких  принципа до нивоа политичког промискуитета, арогантно је маргинализована из сваке јавне постизборне комбинаторике. Шта више, са њом се поступа као са лепрозним болесником којег у тој мери треба изоловати да се више нико не усуди и да га помене, а камоли да са њим разговара. Просто, мора бити толико далеко од остатка ( политичког ) света да може рачунати само на заборав и тихо умирање.

Од свега, мање је битно то што су гласноговорници те идеје Војислав Коштуница и Демократска странка Србије, колико је важно да сама идеја као таква остане ригидно пострањена из политичког меинстрим дискурса и ампутирана из сваке могућности политичке, медијске и уопште јавне проблематизације. Јер шта би то значило – до немилосрдно подсећање Народа на јарам вазалности. Тога су јако свесни актуелни вребачи будућег коалиционог плена и стога и опсесивно усредсређени на трагање за постизборним решењима која их ни на који начин не смеју суочити са властитим моралним нихилизмом, драматично наглашеним, доријангрејовским одразом у огледалу у сваком сусрету са идејом националне Слободе. Јер свако сусретање са сопственим моралним посрнућем представља суочавање са дубином личног безнађа и узнемиравајуће угрожавање идеализиране слике о себи која јесте све или може бити све, само не може словити аутентичном.

Имамо, елем, на једној страни, евроорјентисани, страначки миље који не одустаје од настојања да Србију изручи Европској унији,  управо оној наднационалној творевини чији су званичници што јавно што тајно компромитовали доследност инсистирања на одбрани српских националних интереса које је у разговорима са њима заступао човек који је због тога морао отићи, и имамо на  другој страни, у смислу парламентарне опозиције, али много значајније од тога, у смислу ревитализације идеје о националној Слободи у српском Народу, Војислава Коштуницу, самодовољно усамљеног апологету одустајања од евроинтеграција, коме нико не сме прићи, све и да то хоће, и све и да разуме зашто то хоће.

Неко ће рећи, нема ту никаквог апсурда. Заступници наставка пута без алтернативе, сви одреда до Војислава Коштунице, грозничаво и безкомпромисно окупљени око екстремистичке идеологије евроатланских интеграција, мање или више за истим асталом договарају ко ће преузети барјак продужетка тог процеса, као да се ради о животу или смрти. Легитимно, сложићемо се. Најпосле, и они који су од стране бирачког тела били перципирани ( односно медијским спиновима представљени ) као патриотски орјентисана опозиција, иако такав статус  ничим објективно нису заслужили а својим првозборењем су и додатно нагласили своју евроопредељеност, неће имати нити идеолошко покриће нити икакав политички маневарски простор да обаве више од пристојног, протоколарног разговора са Демократском странком Србије о потенцијалном формирању коалиционе власти. Ствари су, дакле, постављене тако да на кохерентан начин затварају круг могућности постизборних комбинација. Или трчиш ка Европској Унији или немаш права на сопствени расуд (дакле, не постојиш политички).

Па, у чему се онда састоји логика самоубиства потцртана у наслову текста? Ако прихватимо да игноришемо опште расположење Народа, по свим истраживањима већински негативно на тему прикључивања Европској Унији ( и нарочито НАТО савезу ) и фокусирамо се само на политичке чињенице, не можемо између осталог да не закључимо да ће коалициони пакт ( !!! ) творити странке ( које год ) чијом је програмском безличношћу и догматским односом преама евроинтеграцијама наш Народ медијски ( пре свега ) контаминиран од стране међународног фактора, не само благонаклоним гледањем на  њихово антинационално деловање већ и остваривањем присније „сарадње“ са истима ( без обзира да ли су биле власт или опозиција ) у претходном периоду . То је онај исти међународни фактор који је у јавном дискурсу дискретно а у викиликсовим материјалима врло експлицитно констатовао да једино становиште Војислава Коштунице упорно одолева покушајима поткопавања националног интереса Србије. Хоће ли, елем, бити формирана коалициона власт  која ће бити део шире коалиције са међународним фактором или ће неко ( авај, ко би то могао бити? ) устати, макар у последњи час, и приближити се могућности стварања коалиције са властитим Народом, више није актуелно питање? Да ли је то уопште и икако могуће у постојећој европоклоничкој атмосфери српског парламентарног амбијента? Одговор је суморан и песимистичан. Неко ће рећи како поједини актери на домаћој политичкој сцени мудро балансирају између чељусти нескривених империјалних амбиција међународног фактора и незадовољства сопственог Народа све чекајући прави тренутак  да преокрену ћурак у корист националних интереса. Аутор ових рдова се пак пита, да ли је могуће да имамо посла са тим нивоом политичке кратковидости дела политичке класе која нас нагиње да поверујемо да пред злом можемо имати икаквих тајни, а посебно тајну да ћемо му једног лепог дана окренути леђа. И још приде, да ли заиста постоје и такве амбиције дела политичке класе да злу наставимо да плаћамо у ратама, што непрестано покушавамо све дубље тонући у вазалан положај, или је време да престанемо са тим? Ако јесте тако, онда се морамо помирити са чињеницом да је вредносни и морални нихилизам постао нормативни стандард подавања међународном фактору, те да, ако се већ  предајемо другоме као војник у заробљеништво морамо унапред одбацити свако оружје. И да, ако нема ничега чиме се можемо заштитити од страдања, треба да се упитамо када ће доћи коначни ударац?

Јер, прва издаја се не може исправити. Она изазива ланчану реакцију нових издаја од којих свака следећа све више удаљава од места првобитне издаје у тобожњој нади да ће са удаљавањем од ње нестати и она сама. Неће!

Са друге стране, верност националним интересима, као и свака друга уосталом, даје нашем Зоону Политикону ( али не и само њему ) смисао и целовитост, без  ње би се распао на мноштво тренутних утисака и крхотина. А то је управо оно што креатор жели, ултрахедонистички индивидуализам коме ум као средство увида мора бити укинут.

Упутнице:

http://www.youtube.com/watch?v=1nz6YJ26FUE
Станимир Трифуновић

Advertisements

One thought on “Логика самоубиства или народ треба да зна

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s