После свега или принцип, шта то беше?

Када је Народ 20. маја 2012. године, гласајући против Бориса Тадића, више него симболично оснежио огољени  брег  српске политичке сцене вероватно није ни слутио да ће, канда, новоизабрани председник Томислав Николић први оставити свој траг. Рекло би се, још у први сутон дана, док су остале политичке утваре још стрпљиво вребале ноћни плен  из властитих изборних скровишта, тобож неочекивано изабрани први човек Србије, није часио часа да првом речи ( а, на почетку беше „Реч“ ) свог славодобитног обраћања Народу, пошкропи наивну белину последње илузије којом је Отаџбина била опседнута. Свако ко је пре председникове историјске изјаве да „Србија неће скренути са европског пута и да ће заштити свој народ на Косову и Метохији“[1], егзалтирано поверовао да је пораз Бориса Тадића мера изборног успеха српског национа, морао је после ових речи ( а, на почетку беше „Реч“ ) клонути у нади да новоизабраног председника нећемо морати да поражавамо из истих разлога као и његовог претходника.

Само који минут касније, одлучно одговарајући на новинарско питање: „Не. Сигурно нећу бити нови премијер“! [2], губитник је извргао руглу не само сопствену част већ и уврежени Кантов постулат према којем се не мора рећи оно што се мисли али се сигурно мисли оно што се каже и тиме огорчено потврдио народну мудрост да човек није оно што особа каже о себи, већ оно што прећути. А сасвим је природно било да прећути изговорено ( а потом прећутано и неизговорено тихо и трајно спроведе у дело ) макар и због тога што смо и у часу коначног поклекнућа овог чевека желели да верујемо да је у њему ( било и ) остало икакве далековидости која сагледава иоле удаљеније узроке. Уместо тога, већ наредног дана смо још једном постали сведоци његове конституционалне усредсређености на непосредне, најближе и недвосмислено карактером детерминисане узроке, својствене кратковидости  а мотивисане неконструктивним реваншизмом. Не реваншизмом према новоизабраном председнику, већ осветом према сопственом Народу који је честито се повинујући моралу љубави према Отаџбини, покушао да ампутира морал слуге и сужња оличен управо у њему, губитнику. Не мирећи се уистину и посредно ( најавом киднаповања премијерске функције ) презирући национ који је у очајању и оловком на бирачким местима презрео човека без достојанства, губитник је ускликнуо да ће ипак бити „премијер када коалциони партнери прихвате план нове владе“[3], чиме је недвосмислено отворен пут за коначну реализацију једног од два, давно пројектована сценарија у постђурђевданској Србији: кохабитација или велика коалиција.

Овај текст нема амбицију да се бави овим алтернативама (које замислите, такође, немају алтернативу, устврђују бесрамно режимски политаналитичари) у смислу њихове политичке оправданости, начелности и смислености, већ ће на коперниканским заокретима које су доживели њихови политички статуси ( од пропасти до савршенства ) и њиховој искључивој ( острашћеној ) еруптивности, као и нареченим преокретима двојице главних актера овог чланка,  покушати да посведочи о јаловости програмских, политичких, идеолошких и људских принципа њихових протагониста са једне, али и наших, као пасивних и помирљивих прималаца, са друге стране. Биће то и својеврсни историјски епитаф рационалној промисли која је водила национ у данима одлуке.

Арогантно мотивисани властохлепношћу ( најпре медијским, а напослетку и избоним нерегуларностима захваљујући, статистички ) крупни учесници на политичкој пијаци ће наредних сати, тргујући елемнтарним принципима и без трунке гриже савести, још једном сопственом Народу продати рог за свећу, сву покварену робу персоналних и партијских подрума и тавана од које су се током предизборне кампање тобож покајнички опраштали, при томе, ватрено и канда просвећено сопствену самокритичност и солидарност са народом рекламирајући као једине, национално спасоносне, „еколошке“, политичке производе. Наравно, неће то бити крај света, за њих понајмање, али ни за изманипулисани српски Народ. За њих ( част ретким изузецима ), јер иначе не маре за принцип ( почетак, почело, извор, праизвор, основ, праоснов, основни узрок, прабиће, творац, зачетник, основна твар, пратвар, праматерија, темељ, подлога, основно правило, основни појам, основно учење, основна мисао неке науке, начело, начело живљења и дјеловања ) [4], те стога тај губитак не могу ни разумети.  За Народ пак, само под условом да не подлегне осионој кампањи релативизације принципа које је претходних година већински заступао, али и слушао од лидера појединих политичких опција. У предвечерје последње обмане, формирања једне од две нечасне коалиционе власти, Народу се мора предочити да је перфидно изманипулисан те да је наводном стратешком оправданошћу игнорисања громогласно промовисаних предизборних принципа, заправо још једном подвргнут „прихватању“ реалности. Прихвати ли Народ и ово „прихватање реалности“, у Србији ће и коначно бити спуштена завеса Представе демократија, коју су иначе продуцирали и режирали инопрваци театра политичког апсурда. Биће то и разлог више, извесно и последњи у низу да се најзад отворено прозбори о смислу и оправданости демократије као моделу одлучивања. Искуство са неколико последњих изборних циклуса у Србији, али не и само у њој [5], уверава нас да је демократија тек пуки, тренутни цивилизацијски капацитет још доста далеко од врхунског артикулисања народне воље. Овај суд, поткрепљен карактером  и мотивима удруживања у политичке касте које управљају Србијом након избора 2008. и 2012. године ( али и раније ), намеће претпоставку да је идеолошка компатибилност политичких субјеката ( некаквим формално-правним нормативним актом дефинисана ) унеколико ближа остваривању правичнијег представљања општих и/или већинских хтења Народа. Ако то и није, она је специфичан начин за раскринкавање непринципијелности постизборних политичких укрупњавања, посебно када имају карактер коалиција против неког политичког конкурента а не за  извесну идеју или праксу. Елем, прихвати ли Народ и ово „прихватање реалности“, сасвим и посве бескичмен хибрид изопачаних моралних и политичких принципа, неумитно ће потврдити свеприсутност завереничког духа који се дуго већ око нас врзма, хитар, будан и спреман да нам нашкоди, а користи се нашим сумњама и недоумицама, па нас подстиче, наговара, саветује, вара… што нам све у први мах изгледа поштено, мудро, најразумније и национално најодговорније, да би се после одједном показало лажним и лицемерним. То управо значи да је Народ оваквим развојем догађаја тек отпочео стицање одговорности за сопствену судбину. Одговорности коју политичка класа безпризорном релативизацијом принципа претвара у лакрдију а Народ својом оштроумношћу и слободарским духом мора доследно и снажно да разобличава. Одговорности да прозре и презре. Одбије ли, пак, Народ да прихвати и ово „прихватање реалности“, индицираће да је упркос нечувеној медијској индоктринацији и напорима маркетиншких синекура да га идеолошко-страначки форматира до потпуне безличности, све јасније свестан да је национална Слобода она ванидеолошка платформа која једина има ефективни саборни капацитет. Биће то знак да Народ на ђурђевданским изборима није подбацио већ подлегао пропаганди коју само пар дана доцније убедљиво раскринкава јасно уочавајући и не одобравајући релативизацију принципа и релативизацију истине од стране њених политичких идола.

Свакако, биће то још један корак даље од националне моралне агоније и ближе сабирању око идеје о Слободи. Јер, неће проћи још много времена када ће измучени српски Народ осетити понос што је истрајавао у нечему у чему је у једном периоду био прилично усамљен а значило је много за међународно право и међународне односе, баш као што ће и не мали број нас, непоколебљиво истрајних у инсистирању на националној самобитности и присно привржених принципима које су погазили они којима смо (по)веровали – осетити понос што је истрајавао у нечему у чему смо у једном периоду били прилично усамљени а значило је СВЕ за нашу Отаџбину. То је била наша одлука када одлуке наше политичке класе нису следиле историјски код сопственог народа. Но, како и ми живимо одлуке наших предака, тако ће и наши потомци живети наше одлуке. Стога, ако је ишта важно данас, јесте да им оставимо наду ( и утеху ) да су неки од њихових предака, онда када је презирање сваког суверенитета и свог Народа вредело шаку сребрењака, часно чували пламен националне Слободе. И, можда је то, на жалост, или срећу, наша једина мисија данас.

ПС. Под условом да и ми не одступимо од принципа. После свега.

Упутнице:

1 http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1948/Избори+2012/1105960/Томислав+Николић+председник+Србије.html

2 http://www.youtube.com/watch?v=Iv6qWFQP_DY

3 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:381624-Ekskluzivno—Boris-Tadic-Bicu-premijer-kada-prihvate-plan-Vlade

4 http://sr.wikipedia.org/sr/Принцип

5 http://www.standard.rs/stanimir-trifunovic-sta-je-prava-tema-za-srpske-izbore-ili-ziveti-kao-sav-okupiran-svet.html

Advertisements

2 thoughts on “После свега или принцип, шта то беше?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s