Само да се један човек не би вратио

На слици: Војислав Коштуница

                                                                       На слици: Војислав Коштуница

  „За добро се треба борити као војник, а који војник може сам добити рат“?          Ж.П.Сартр

     Када јe непосредно након мајских избора 2008. године, арогантном  амбасадорском кампањом, некако асоцијативно ( и по последицама на српски политички ентеријер ) врло блиском,  тзв. „милосрдном анђелу“, при томе још здушно потпомогнутом фаворизованим унутрашњим фактором – један човек протеран из политичке употребљивости, било је извесно да прогон још увек није готов. Креатор је „љубазно и добронамерно“ прекројио изборну вољу грађана али је добрано знао да са тим чином није окончан пројекат негације националног идентитета српског Народа и тзв. суочавања са прошлошћу ( привођење целокупног српског Народа виртуелном историјском процесу и прихватање непостојеће и измишљене историјске одговорности пред истим (1) ). Напротив, био је сигуран креатор, не без разлога, да пламен националне самосвести и слободарског духа, истог оног који је управо креатору у два маха стао на пут у 20. веку, не само у своје, већ и у име читаве слободарски васпитане цивилизације, није и неће тим „милосрдним“ актом бити угашен у мери која гарантује конфоран и сигуран поход земљом Србијом. Зато, креатор није часио часа да предузме следећу фазу свог, окупаторски дизајнираног пројекта. Није, дакле, било довољно да један човек оде, било је од пресудне важности додатно интензивирати све медијске манипулације, од информативне блокаде до дисквалификације, посегнути за псеудополитичком драматургијом, од успоравања европског пута Србије до профашистичке легитимизације, и покренути квазиправне работе, од идентификовања са тзв. „преваром века“ до политичке позадине убиства премијера. Речју,  било је неопходно предузети СВЕ, не само да би један човек отишао, већ и да се никада више не би вратио!

     Ако се осврнемо уназад и релистично погледамо потоњих 11 политичких година у Србији, лако можемо упасти у клопку илузије о тобожњој седмогодишњој владавини човека чије свргавање није почело 6. октобра, већ 24. септембра 2000. године, у часу када је било извесно да ће пораз Слобадана Милошевића на председничким изборима бити више од победе једног човека и већински опредељеног српског Народа, да ће истовремено то бити и оправдана рехабилитација српског националног питања неоптерећеног стереотипима о недемократском режиму коме је изборном вољом грађана, назначеног датума, истекао мандат.

     И управо, очекивано стављање на дневни ред аутентичног, али и непроскрибованог српског националног интереса, и пре самих председничких избора већ јасно препознатог у човеку који је персонификовао доминантну национал-демократску орјентацију, био је довољан разлог да креатор настави свој пројекат политичког пострањивања и изолације човека чија мисао артикулише већинско расположење Народа који га је бирао. Сетимо се само циничне игре покојног, империји омиљеног, премијера чија аутократска властољубивост није била задовољена одузимањем мандата посланицима странке на чијем је челу био човек који је морао бити прогнан, већ је дотични, индиректно признао да је био јако заинтересован за неуспех другог круга председничких избора у децембру 2002. године ( п.а. ), и само зато што је један председнички кандидат, по његовим речима „своју кампању дефинисао као референдум о Влади Србије и њему самом“(3). Сетимо се још и злурадог ћутања „демократског“ међународног фактора након пропасти поменутих председничких избора, као, поред осталог, својеврсне казне за надахнуто и искрено родољубље ускликнуто у Малом Зворнику, у предвечерје избора са обе стране Дрине, о „привременој раздвојености грађана Србије и Републике Српске“.(2) За више од ћутања се побринуо и генерал Ацо Томић, шеф српске војно-обавештајне агенције, дугорочно одређујући српско-америчке односе хватањем на делу америчког дипломате – шпијуна, Џона Нејбора.(4) Било је, дакле, довољно, да недовољно гласача изађе на биралишта па да се осујети повратак једног човека на положај који Законом о избору председника Републике обезбеђује 5 година сигурног опстанка јасне, патриотске, националне платформе и његовог, у то време, још увек несумњивог утицаја, стеченог „референдусмским“ изјашњавањем Народа две године раније.

     Мање проницљиви читалац ће на овом месту рећи да је тај човек већ две године уназад рунио свој ауторитет на месту председника СРЈ, „понижавајући“ државу, озмеђу осталог и, захтевом за пријемом у УН и усвајањем Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, те да нема историјског и државничког покрића да се врати на председнички трон, као и да је упркос томе, међународни фактор, зажмурео у марту 2004. године и „прогутао“ формирање Владе на чијем је челу био управо он, човек који се више није смео вратити. Но, пођимо редом.

     Елем, да ли је ико и помислио да оспосри Швајцарској њену дугу европску традицију када је 2002 године затражила  ( и добила ) пријем у УН? Не наравно, али се зато том човеку спочитава вређање сопствене земље само зато што је 3. новембра 2000. године, два месеца након демократског дистанцирања од спорних, извесно и ауторитарних аспеката владавине свог претходника, учинио онај минимум компромиса са међународном заједницом како би прекинуо са безизланом политиком и убрзао реинтеграцију СРЈ у светске институције. Критички настројени читалац ће се оштро обрушити и на специфичну сарадњу са хашким трибуналом ( добровољне предаје уз пуну правну подршку државе оптуженом и материјално збрињавање породице истог ), претходно регулисану Законом о сарадњи са хашким судом. Овде се не оспорава, или не у посебној мери, поменути закон, већ сама сарадња са међународним кривичним судом за бившу Југославију. Остаје отворено питање да ли је ову међународну обавезу требало препустити стихији и варварским, незаконитим облицима сарадње, попут, на пример, киднаповања оптужених, или је ипак било цивилизацијски оправдано уредити и ову нужност одговарајућим правним актом а у пракси исти допуњавати горе споменутом специфичношћу?

     Критички настројени читалац ће се поново позвати на прeћутну „сагласност“ међународног фактора за формирање владе на чијем ће челу од марта 2004. године стојати човек који није смео бити ту и у томе тражити контрааргументе за основну идеју овог текста. Тај читалац, усхтедне ли да буде објективан, мора у логици своје аргументације рачунати и са, условно речено, две велике групе „фактора осујећења“ које се неумитно саме намећу, а са којима је био принудно суочен субјект овог чланка, по преузимању премијерске функције.

     Прва група фактора припада оном спектру бруталне и огољене демонстрације моћи евроатланских „пријатеља“ која је најбоље очитована у „аутоматском“, непосредном активирању шиптарског сецесионизма и екстремизма кроз мартовски ( 2004 ) погром српског Народа и његових верских објеката, када је само у једном дану, у добро организованом, координираном и фуриозно изведеном нападу, насилно протерано са Космета више од 4.000 Срба из својих домова, убијено 19, а повређено скоро хиљаду, односно када је порушена 561 кућа и вандализовано 35 српских светиња.(5) Био је то први јасан знак „искреног“ пристајања на структуру нове српске владе коју је предводила особа која није смела бити на том месту. Знак послат само 14 дана након конституисања нове српске владе. Може се, свакако, оспоравати премиса из које је овакав закључак донешен и иста сматрати само пристрасном хипотезом поводом тенденциозног закључка, али след постмартовских догађаја, јесте заправо, валоризација и саме премисе и нареченог закључка.

     Друга група „фактора осујећења“ се односи на саму природу сваке коалиционе владе и њене атрибуте, а пре свега превелики терет неконструктивног и уцењивачког коалиционог потенцијала. Управо на то је рачунао креатор када је НАСТАВИО да сужава маневарски простор и разграђује ауторитет и политички утицај човека који није смео да буде тамо где је то Народ већински желео. Нови републички Устав је, подсетимо се тога, упркос једногласном усвајању предлога новог Устава Србије од стране владе(6), изгласан са напором и скромном референдумском већином,  у клими контрадикторних ставова  ДС-а о том питању и експлицитног позива на бојкот њених идеолошких, и највећег броја њених актуелних коалиционих партнера. У исто време, позивајући се на императив окончања сарадње са хашким трибуналом, ондашњи министар финансија Млађан Динкић, испред своје странке Г17+, најављује ванредне парламентарне изборе у јесен 2006 године уколико до тада не буде ухапшен и депортован у Хаг, генерал Ратко Младић.(7)  Исти, не само да ће учествовати и у следећој влади, почев од маја 2007. године, већ ће и шарлатански обмањивати грађане Србије током кампање за кључне парламентарне изборе, одржане у мају 2008. године и лицемерно о(п)стајати у, још увек актуелној влади, иако је генерал Ратко Младић ухапшен тек 5 година касније, 26. маја 2011. године. Није тешко претпоставити праве мотиве његовог ултимативног поткопавања владе човека који није смео стати на њено чело 2004 године. Тромесечно сучељавање принципа за конституисање следеће владе представљало је малигни увод у идеолошко раздвајање национално дисонантне и национално резонантне политике чији је епилог враћање мандата Народу човека чији је политички ауторитет био већ прилично уздраман у безпризорном медијском мегдану Давида и Голијата. „Влада Србије више нема јединстевну политику ( ако је уопште имала и на старту свог мандата? – п.а. ) по питању Косова и Метохије“, (8) изговорио је 8. марта 2008. године човек коме се може штошта приговорити, али приврженост српском националном интересу, најмање, након чега је у српској политичкој историји наступило време најбизарнијег  политичког конвертитства.

      Основни, и по свему судећи, једини критеријум коперникаских политичких трансформација био је у функцији глобалног пројекта гашења српске националне свести посредованог коначним обрачуном са човеком који исту персонификује. У том смислу, поред безочне медијске пропаганде учињена су најмање два крупна корака само да се један човек не би вратио.

     Први озбиљан покушај јачања неприродне, новоформиране, коалиционе власти ( мај 2008 ) и блокирања могућности повратка националном курсу, оних који су од њега у кључном националном моменту одустали, јесте потписивање најконтраверзнијег политичког документа у новијој историји српске политичке сцене, тј. Декларације о помирењу СПС и ДС ( 18. октобар 2008. г. ). Списак најпатворенијих фраза којима обилује овај квазидокумент представља тобож „визију Србије, као демократске, слободне, целовите, економски и културно развијене и социјално праведне земље“ (9) која након тачно три године од потписивања исте одавно није била мање демократска, мање слободна, мање целовита, економски подјармљенија, културолошки угроженија и социјално неравноправнија. Није, дакле, потписивање овог комада хартије уистину било ни пут за јачање унутрашње стабилности Србије, ни увођење Србије у поступак пристојног регулисања односа политичких актера, напротив, више од свега је то била формализована принуда ширења антинационалног политичког и вредносног блока, против човека којег треба спречити да се врати. По сваку цену.

     Не случајно, практично у исто време, ( 21. октобра 2008. г. ), одржана је оснивачка скупштина СНС-а, још једног политичког камелеона у обезличеној политичкој џунгли Србије, а одмах потом је започео и политички петинг новоформиране странке и лидера коалиционе власти. У већ трогодишњим надгорњавањима празнословних и непостојећих програма једнородне инфериорне идеологије ових олигархија, ништа није тако јасно као фактичка идентичност доследне прагматичности једних и вероломно настале других. Истурање у први план надметања за примат антинационалних прагматичара у јасној је функцији стварања привида о одсуству било каквог другог избора, а посебно оног који настоји да очува пламен основне националне свести и искру отпора окупацији земље. Или конкретније речено, стварањем и катапултирањем СНС-а у измрцварену политичку орбиту у Србији, започет је још један у низу перфидних процеса редефинисања појмова патриотизма, родољубља и  национализма, између осталог и због тога да би се изворна значења ових осећања, пркосно оличена у политици човека који је прогнан, трибализовала и учинила анахроним и пежоративним.

     Сведоци смо, елем, једне од етапа ( зацело не последње ) пројекта међународног фактора „само да се један човек не би вратио“. Сведоци смо, нажалост, и добраног учешћа домаћег фактора у том антисрпском пројекту. Остаје велико и отворено питање, да ли ће креатор успети у својој намери да протера овог човека толико далеко од српске политичке стварности да ће тај прогон значити и напуштање граница доступних колективном националном памћењу, или ће ватра слободарског духа нашег Народа ( јер ово је пре свега питање Слободе ) остати толико јака да може опстати и после коначног одласка овог човека, или светлити пут његовог повратка? Оно што је, међутим, сасвим извесно, јесте да је реч о човеку чија je увек била последња, и истинита, чак и онда када је многи нису разумели. И да ће тако бити и овог пута. На нама је да одлучимо шта желимо.

РЕФЕРЕНЦЕ:

1.http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=19059:jesmo-li-uinili-sve-da-oslobodimo-nau-otadbinu&catid=39:drustvo&Itemid=66

2. http://b92.net/specijal/predsednicki-izbori/rec_dana.php?nav_id=70802

3.http://www.standard.rs/ratko-dmitrovic-jedno-podsecanje-na-dogadjaj-koji-je-prethodio-konuzinovim-nastupima.html

4.  http://b92.net/specijal/predsednicki-izbori/rec_dana.php?nav_id=73088

5.http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:195514-Zlocin-bez-kazne

6.http://sr.wikipedia.org/sr/Референдум_ради_потврђивања_новог_Устава_Републике_Србије_2006.

7.http://www.bbc.co.uk/serbian/news/2006/05/printable/060508_mladic_monday.shtml

8.http://www.naslovi.net/2008-03-08/rtv/premijer-kostunica-najavio-pad-vlade/597733

9.http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Srbija/22768/Pomirenje+demokrata+i+socijalista.html

Станимир Трифуновић

Advertisements

3 thoughts on “Само да се један човек не би вратио

  1. Нажалост, народ не гласа за честитог политичара (који, као и сви други, има своје мане и правио је грешке), већ за шампионе демагогије. Његова промена, од евроентузијасте до противника приступања ЕУ, је најплеменитија политичка еволуција у Србији. Широм отворених очију гледао је вишегодишњи однос ЕУ према Србији и закључио да српски народ тамо нема шта да тражи. Потпуно исправан, промишљен и одговоран став.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s