Шта нам заиста треба – слобода или нови вазал?

Иако је сасвим јасно да је у наслову постављени дуализам смештен на димензији процеса, дакле, не на димензији догађаја који могу коренито и дугорочно мењати стање ствари ( и само зато што се слобода не може стећи у апсолутном смислу, односно зато што се непрекидно мора бранити и досезати, баш као што се и у вазалан положај не може упасти, и из њега избавити преко ноћи ), као и да  се појмови слободе и вазалства кроз српску прошлост међусобно искључују, иако имају ( свако ) свој национални еволутивни ген – потписник ових редова је склон да примети да иза насловне дихотомије стабилно опстају ( барем ) две националне идеологије које третирају питање политичког суверенитета Србије.

Поједностављено посматрано ( уз сва историјска и остала ограничења поједностављивања ), насловни дуализам остаје на трагу вечне националне дилеме која своје корене пружа и до Газиместанских координата  српске историје када је најјасније започело раслојавање концепата и претпоставки националне и државне самосталности. Од  иницијалне непомирљивости експлицитних и/или латентних тумачења историјско-политичких домета идеја артикулисаних симболима кнеза Лазара Хребељановића, односно Вука Бранковића, преко надметања историјских оправданости  реалних и симболичких интерпретација политика (Кара)Ђорђа Петровића и Милоша Обреновића, до савремених деоба очитованих у повесном значају равногорског покрета генерала Драгољуба Михајловића, односно партизанских одреда са једне стране и марионетске „Владе националног спаса“ генерала Милана Недића, са друге стране – српска политичка елита није до краја успела да уочи или васпостави базични, национално уједињујући, кохезивни фактор, као претпоставку за општенационалну солидарност у временима криза и искушења, какво је и данашње.

Но, овај текст нема амбицију да расветљава могуће разлоге настанка и опстанка паралелизма назначених концепата који су у историјским приликама били и остали довољан разлог за неодговорно међусобно супротстављање и располућивање националног колективитета. Још мање има претензију да понуди модел или елемент за саборно превазилажење некомплементарности ових национално-историјских тенденција.

Овај текст представља покушај стављања акцента на две чињенице: на синдром националне подвојености као саставне одреднице националног идентитета и његовог деструктивног потенцијала, који валоризује и ближа и даља историја нашег Народа, односно на непосредно предстојеће, изборно суочавање са истом дилемом.

И премда се, сасвим оправдано, може закључити да су у основи ових идеологија најбоље намере њихових гласноговорника (  једна претежно апострофира апстракне, универзалне и ванвремене вредности као сублимат дијахроничне стране националног идентитета – понос, част, самобитност, достојанство, аутономност…, док се друга доминантно заузима за постојеће, контекстуалне и прагматичарске ( условно ) вредности као есенцију синхроничног аспекта националног идентитета – прихватање  реалности у функцији просперитета ), очигледно је да овај јаз неће бити превазиђен у скоријој будућности и да ће још дуго представљати једну од најзначајнијих и најдраматичнијих линија националних деоба, која, несумњиво, прети да задобије статус националног архетипа.

И само зато, али не и једино због тога, питање из наслова текста треба интензивно и конструктивно осветљавати у предстојећем ( предизборном ) периоду који би требао понудити макар привремени или прелазни одговор на актелну дилему. Претходно наведене околности које поткрепљују снагу хроницитета постављеног проблема, могу, али не морају нужно бити подстицај за дефетистичко поимање ситуације или радикализацију односа према истој кроз револуционарне импулсе или потпуно дизање руку у виду бојкота избора. Најближа прошлост и политичке чињенице, са посебним акцентом на допринос међународног фактора,  недвосмислено уверавају да је пред српски Народ постављен кључни избор: почетак политичког осамостаљивања или наставак вазализације наметнутим политичким опцијама и могућностима. И једна и друга варијанта, мање или више на трагу традиционалних деобних путања, представљају, како је то у уводу текста потенцирано, дуге и сложене политичке процесе чије епилоге није могуће уочити у непосредној, постизборној будућности.

Присталице концепта девазализације земље посредством поступног смањења степена вазалног односа, односно пристанком на кооперативно удаљавање од  старог сизерена, не сумњају да исти има добру намеру према Србији упркос његовим бројним непочинствима и склони су да верују да шехерезадијанском омамном причом или аскијанским плесом могу убедити великог Шахријаха, односно гладног вука да одустане од својих амбиција. Оно што се не доводи у питање, или не би смело, јесте аутентична приврженост апологета ове идеје српском националном напретку. У супротном, њихова, понекад опсесивна приврженост антинационалним позицијама, добија сасвим друго значење, које неће бити анализирано овом приликом. Даљи пасиван, несуверен, потчињен положај државе, за промотере овог концепта, само је привремена, пролазна етапа националне и опште историје и у функцији је тактичког надмудривања са међународним фактором. Ова платформа би свакако била оправдана да не подразумева распарчавање државе и њених ресурса, привођење целокупне Србије виртуелном историјском процесу уз коначно и трајно преузимање непостојећих и измишљених историјских одговорности.(1), као и да, што читаву замисао далекосежно компликује, не потцењује стратешку интелигенцију сизерена. Ова околност уистину наводи и на асоцијације које морају калкулисати не само са добром намером носилаца овог концепта, већ и са степеном њихове оданости националним и државним интересима.

Заступници идеје о нужности почетка политичког осамостаљења државе, јединствени су у важности јасног дисконтинуитета са оним аспектима узајамности са међународним фактором који превазилази границе међународног права и задире у суверенитет државе. Ова позиција не искључује сваки вид срадње са кључним и осталим факторима међународних односа на равноправним основама ( у мери у којој је то данас могуће ) али инсистира на предоминацији националних интереса у односу на интересе међународне заједнице и/или процеса глобализације. Носиоци ове идеје сматрају да је  вишегодишња акумулација мноштва понижења учињених земљи и Народу, како у погледу суверенитета, тако и у погледу историје и идентитета, шизофренизација процеса евроатланских интеграција и крајње поданички однос актуелне власти према непрекидном ланцу спољних уцена, подстакла  природни импулс за преиспитивање националних потреба, тежњи и избора и инстикт за слободом, односно, политички коректно и дипломатски одговорно речено – за политичком самосталношћу.(2) Они сматрају даље, да је излишно сада тумачити праве мотиве таквог односа према сопственом Народу и држави, као што је сувишно и сложити се око тога да су прилике у земљи и њен међународни положај у нечасном стању; оно што уистину јесте историјски и морално релевантно представља свест да тлачитељ никада слободном вољом није дао слободу, већ да она мора бити тежња потлачених.

У којој мери је дозрела наречена колективна тежња, тј. свест национа, у овом тренутку није лако проценити. Известан је утисак да национ жели промену. Смер у којем ће се та промена кретати, није, нажалост, известан. Опште, а посебно медијске околности не иду у прилог горе поменутом политчком дисконтинуитету што имплицира барем две ствари: процес девазализације би могао трајати дуже него што желимо ( или разумемо да је оправдано, ако јесте оправдано? ) и у потпуности би зависио од губитка моћи и утицаја међународног фактора, са једне стране, и, поклоници идеје о политичком осамостаљивању Отаџбине би морали одлучније, упорније и Народу доступније и јасније да објашњавају сопствене ставове, са друге стране.

Погубно би било ставр препустити свести измученог, обманутог и осиромашеног Народа.

И наравно, NOMINA SUNT ODIOSA!

СТАНИМИР ТРИФУНОВИЋ

  1. http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=19059:jesmo-li-uinili-sve-da-oslobodimo-nau-otadbinu&catid=39:drustvo
  2. http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=15270:sloboda-nacionalni-cilj&catid=39:drustvo&Itemid=66
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s