Oд Србије до ЕУ и-натраг

Иако би овај текст оправдано могао понети и следећи насллов: Од Европе ка ЕУ и-натраг ( и само зато што Србија јесте стара европска држава ) он би, очекивано,  више од осталог претпостављао анализу односа европских држава, чланица ЕУ, и њима надређене бриселке, ЕУ бирократије. Тема овог текста, међутим, доминантно третира карактер и оправданост  актуелног односа српског политичког ентеријера према ЕУ, као саставне одреднице не само програмског већ и политичког идентитета сваке политичке странке у Србији. Још прецизније, амбиција овог текста јесте покушај ( ПОКУШАЈ! ) објашњења улоге дела опозиције у функцији амортизације растућег народног незадовољства опсесивном и нерационалном идеологијом према којој ЕУ нема алтернативу.

     Да ли се део опозиције, дакле, бави, оним нечим, што је креатор проценио сасвим извесном последицом неприродног, насилног наметања сопствене ( сигурно, не и народне ) политичке воље у мају 2008. године? Да ли се, елем, део опозиције ( власт је давно раскринкана ) бави артикулисањем, у самом старту очекиване и предвиђене „колатералне штете“ настале неразумном, самоубилачком експлоатацијом евроинтеграционе идеје од стране власти, са једне стране, и политичком и економском погубношћу исте по државу, са друге стране? Одговор је потврдан. Бави се. И то јесте њено право које директно проистиче из смисла и сврхе политичког деловања. Шта је међутим спорно у том послу? Једноставна чињеница да парво на бављење државним и националним питањима, какво однос према ЕУ јесте, подразумева и одговарајуће обавезе и дужности а оне се директно и једино тичу Народа чије оправдано разочарање и незадовоство и јесте каналисано политиком одређених опозиционих странака. На терену права, дакле, ствари су јасне, на терену дужности, пак, ствари су потпуно нејасне и збуњујуће и индицирају забрињавајући, манипулативни однос према сопственом Народу. У чему се састоји овај маневар? Најпре у опортуном и  неодговорном протежирању истоветних идеја којима је власт четири године исцрпљивала стрпљење грађана и вређала разум свог Народа а потом и, што је још значајније,  у апсорбовању велике количине негативне народне енергије ( негативне, не у смислу ектремизма и радикализације политичких прилика у Србији, већ у смислу драматичног освешћивања чињенице о предизборној обмани Народа и вазализацији земље, као и сасвим извесне могућности преузимања и модулирања исте енергије од стране постојећих, на политичкој сцени валоризованих и програмски јасних опозиционих политичких опција ). Непристојност овог маневра је утолико већа што се реализује под фирмом наводно нове политичке опције чији актери на политичкој сцени постоје од увођења вишестраначког система у земљи.  Крајњи резултат јесте стање својеврсне политичке ентропије као врсте спутане ( контролисане ) енергије затвореног система која се више не може, или тешко и са напором може претоврити у целисходан рад ( резултат ). Претходно употребљени термин „целисходан“, у контексту идеје текста, подразумева капацитет за суштинску, структуралну идејну и реалну друштвену и политичку промену. Ризик од даље инструментализације Народа, првенствено транзиционих губитника, а у корист ненационалних интереса, у темељу је ове поставке.

     На овај начин је до даљег конзервиран потенцијал да друштво, држава и Народ начине свеобухватан искорак из постојећег глиба јер уместо аутентичне идеје њеног тзв. политичког власника ( странке ) имамо двовлашће ( вишевлашће ) над  једном потрошеном идејом ( ЕУ нема алтернативу ) која је до те мере измрцварила Народ  да се слободно може рећи да је он сада прилично дезорјентисан ( не толико у погледу сопствене перцепције ЕУ, колико у погледу давања поверења одређеним политичким странкама ) и веома подложан даљим политичким манипулацијама. Елем, Србија се у протеклом четворогодишњем интервалу кретала у прецизно  дизајнираном зачараном кругу од илузије о реформама, понуђене на мајским изборима 2008. године од стране представника још актуелене власти, до непосредно предстојећег покушаја реформе истоветене илузије, у опсенарском репертоару новог извођача старе тачке, на предстојећим изборима.

     И зато, једини јасни критеријум сувереног односа према ЕУ као фактору регресије друштва, јесте оно што представља омчу око врата и актуелној власти на путу евроатланских интеграција –Космет! Сасвим је дозрело време да се питање чланства у ЕУ скине са дневног реда без обзира на косметски проблем и упркос потенцијалном „позитивном“ одговору Брисела у марту месецу када ће се поново расправљати о српском статусу кандидата за чланство у ЕУ. Све док постоји политичка понуда која калкулише са ЕУ, са или без Космета, што и претпоставља политички плурализам, постоји и ризик од даљег располућивања српског националног бића, што и произилази из права на избор. Све дотле, међутим, на српској политичкој сцени, без обзира што је демокртаским друштвима иманентна слобода различитости мишљења, неће бити остварен минумим унутарнационалног поверења нити ће спласнути озбиљене, по нацију штетне, међустраначке тензије. А то даље значи да ћемо током тог времена на домаћој политичкој сцени имати оне политичке опције у чију ћемо политичку веродостојност и аутономност наставити да сумњамо, више или мање, јер неће постојати нити један разлог мање да не претпоставимо да народно незадовољство држе под контролом не само због личног политичког профита  већ и због нечијег крупнијег интереса чији коначни циљ јесте барем опстајање националне подељености, ако је већ прилично тешко читаву нацију приволети сопственој империјалној идеји. А то даље значи и да ћемо поред овог ешалона имати и оне представнике политичког естаблишмента, опозиционог првенствено, чија ће дужност бити да, делећи судбину свог Народа, доследно и истрајно артикулишу истину према њему. А истина не може бити више. Увек је једна а у нашем времену она је доминантно садржана у потреби коначног политичког осамостаљивања од  било каквих антидржавних и антинационалних идеја, посебно од идеје о ЕУ као безалтернативном српском путу. Када се страначки пандемонијум буде сагласио да евроинтеграциони процес више није приоритет, и више од тога, да је престао бити програмски садржај странка и циљ њиховог политичког деловања, чак и без косметског услова са друге стране, у мирној атмосфери унутарнационалног разумевања биће могуће тражити путеве свеопштег опоравка.

Станимир Трифуновић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s