НЕ У ЛЕЂА, ПРЕДСЕДНИЧЕ

Свако ко је пре председникове историјске изјаве, прозборене у први политички сутон изборне ноћи неповратног 20. маја 2012. године, да „Србија неће скренути са европског пута и да ће заштити свој народ на Косову и Метохији“, егзалтирано поверовао да је пораз Бориса Тадића мера изборног успеха српског национа, морао је после ових речи ( а, на почетку беше „Реч“ ) клонути у нади да новоизабраног председника нећемо морати да поражавамо из истих разлога као и његовог претходника. Аутор ових редова, можда више из превентивних, ментално-хигијенских разлога него због наводног политичког визионарства новоизабраног председника и тобожњег почетног, тактичког надмудривања са великим сизереном, желео је да верује да капитулација неће бити најављена тако брзо и на тај начин { ако већ мора бити призната (дакле, не и потписана), како тврде промотери идеје о „прихватању реалности“} и да ће се борба ипак распламсати до исцрпљивања и последње националне наде и испаљивања последњег правно-политичког метка на међународном попришту одбране суверенитета Отаџбине.

Потоњом председниковом изајавом, изговореном само 40 дана (свака симболика је случајна) од полагања заклетве пред новим сазивом скупштине, у којој саопштава како мисли да више никада неће бити председник у Приштини, (као што ни председник привремених власти у Приштини никада неће бити председник у Косовској Митровици), огољена су, на известан начин, барем два питања: прво је питање националних идеологија које третирају проблем политичког суверенитета Србије, и друго, питање двојности морала дела тзв. политичке елите. Потписник овог текста свесно ставља у заграду и латентно присутну могућност поделе Космета, овом изјавом, веома експлицитно наглашеном.

Говорећи о првом питању, морамо са жаљењем констатовати да српска политичка елита, историјски посматрано, практично још од газиместанске нулте тачке наовамо, није до краја успела да уочи или васпостави базични, национално уједињујући, кохезивни фактор, као претпоставку за општенационалну солидарност у временима криза и искушења, какво је и данашње, те да је и актуелно на снази традиционални, деструктивни дуализам приступа питању националног и политичког суверенитета земље.

Присталице концепта девазализације земље посредством поступног смањења степена вазалног односа, односно пристанком на кооперативно удаљавање од  старог сизерена, не сумњају да исти има добру намеру према Србији упркос његовим бројним непочинствима и склони су да верују да шехерезадијанском омамном причом или аскијанским плесом могу убедити великог Шахријаха, односно гладног вука да одустане од својих амбиција. Оно што се не доводи у питање, или не би смело, јесте наводна аутентична приврженост апологета ове идеје српском националном напретку. У супротном, њихова, понекад опсесивна приврженост антинационалним позицијама, добија сасвим друго значење, које неће бити анализирано овом приликом. Даљи пасиван, несуверен, потчињен положај државе, за промотере овог концепта, само је привремена, пролазна етапа националне и опште историје и у функцији је тактичког надмудривања са међународним фактором. Ова платформа би свакако била оправдана да не подразумева распарчавање државе и њених ресурса, привођење целокупне Србије виртуелном историјском процесу уз коначно и трајно преузимање непостојећих и измишљених историјских одговорности, као и да, што читаву замисао далекосежно компликује, не потцењује стратешку интелигенцију сизерена. Ова околност уистину наводи и на асоцијације које морају калкулисати не само са добром намером носилаца овог концепта, већ и са степеном њихове оданости националним и државним интересима.

Са друге стране, заступници идеје о нужности почетка политичког осамостаљења државе, јединствени су у важности јасног дисконтинуитета са оним аспектима узајамности са међународним фактором који превазилази границе међународног права и задире у суверенитет државе. Ова позиција не искључује сваки вид срадње са кључним и осталим факторима међународних односа на равноправним основама ( у мери у којој је то данас могуће ) али инсистира на предоминацији националних интереса у односу на интересе међународне заједнице и/или процеса глобализације. Носиоци ове идеје сматрају да је  вишегодишња акумулација мноштва понижења учињених земљи и Народу, како у погледу суверенитета, тако и у погледу историје и идентитета, шизофренизација процеса евроатланских интеграција и крајње поданички однос актуелне власти према непрекидном ланцу спољних уцена, подстакла  природни импулс за преиспитивање националних потреба, тежњи и избора и инстикт за слободом, односно, политички коректно и дипломатски одговорно речено – за политичком самосталношћу. Они сматрају даље, да је излишно сада тумачити праве мотиве таквог односа према сопственом Народу и држави, као што је сувишно и сложити се око тога да су прилике у земљи и њен међународни положај у нечасном стању; оно што уистину јесте историјски и морално релевантно представља свест да тлачитељ никада слободном вољом није дао слободу, већ да она мора бити тежња потлачених.

Једанако сложено и не мање важно, оно које је нареченом предсдниковом изјавом сведено на сопствену антитезу, јесте, поменуто питање двојности морала дела тзв. политичке елите. О овом феномену се може говорити нашироко и надугачко, али оно што се мора ставити у први план као централна тенденција понашања дела тзв. политичке елите јесте покушај оправдања игнорисања, помпезно и громогласно промовисаних политичких принципа током предизборне кампање, и политичко-катарзичких објашњења коперниканских политичких заокрета до нивоа идеолошког конвертитства. Оваквим настојањима, којима очито није имун ни новоизабрани председник Србије, осим што се омаловажава расуд национа и потире бирачка орјентација, још увек  већинског дела Народа, перфидно и арогантно се дегенерише национални морални рефлекс, фразеолошки брањен тезом како моралу у политици нема места и како је заправо, кроз чувену флоскулу „политика је уметност могућег“, у њој допуштено све. Није! Политички (или лични) порази као последице истрајавања на универзалним, јединственим моралним начелима из краткорочне персепктиве победника можда и јесу његов коначни тријумф, али из далекогледиве перспективе тренутног губитника они представљају велики корак ка јединој истини и трајној победи. Не може се, дакле, цепањем морала на онај који припада цивилизацији уопште на једној страни, и онај који је за себе  узурпирала политичка класа (не у целости, извесно), на другој страни, стварати нествориви маневарски простор за непринципијелно, безначелно и у крајњој инстанци, неморално поступање дела тзв. политичке елите, односно појединица који је тобож творе. Јер морала не може бити више од једног, не само са становишта религије већ и са становишта психолошке науке. Ако је, међутим, такво владање императивни стандард глобалистичке политичке номенклатуре којег смо сведоци и којем се и наша тзв. политичка елита канда мора повиновати да би задобила икакав упоредни статус, то нам мора бити обелодањено и препуштено нашој савести на преиспитивање. У противном, сваки испад из етичке праксе, мора добити своје право име и заслужено место у личној и/или колективној историји починиоца.

Овај минијатурни трактат о двојности морала унутар српског политичког провизоријума, односи се дакако и на председника републике. У извесном смислу, председник републике као симбол и персонификација народне воље претежно је и одговоран за стање ствари на овом терену. Зато баш, он је последња особа од које се очекује да изговори данас изговорено, све и да то заиста мисли. Не само зато што декуражирајуће звучи и не коренспондира са предизборним уверавањима да никада неће признати независност јужне српске покрајине, већ и стога што данас изговорено не може и не сме бити речник председника државе настале на теми његове изјаве. У предвечерје формирања коалиционе власти, Народ који је својим гласовима подржао председников избор, може, ако већ није, наслутити да је изманипулисан те да је заправо још једном подвргнут „прихватању“ реалности. Прихвати ли Народ и ово „прихватање реалности“, сасвим и посве бескичмен хибрид изопачаних моралних и политичких принципа, неумитно ће потврдити свеприсутност завереничког духа али и отворити питање сопствене одговорности. Настави ли председник, са друге стране, да сведочи оно што је, експлицитније него икада до сада, данас започео, испалиће последњи правно-политички метак у леђа сопственом Народу управо у часу када га је исти, окренувши му та иста леђа, само оставио на миру, да коначно поради нешто добро за Отаџбину.

 

Advertisements

3 thoughts on “НЕ У ЛЕЂА, ПРЕДСЕДНИЧЕ

  1. – Nesveno, ili svesno sa intencijom pisan, tekst upravo postize efekat naslova bloga.

    @“Прихвати ли Народ и ово „прихватање реалности“, сасвим и посве бескичмен хибрид изопачаних моралних и политичких принципа, неумитно ће потврдити свеприсутност завереничког духа али и отворити питање сопствене одговорности. “

    – Proganja me, isuvise cesto u zadnje vreme, bojazan da je strahoviti experiment in-vivo pocinjen nad nama nacinio mozda i nepopravljivu stetu, onako kako je to Andric umeo da objasni govoreci o losoj upravi i dugotrajnom robovanju.

    Свиђа ми се

    • Можда је у наслову блога и текстовима објављеним на њему ( и овим свакако ) исплетена нада да се Андрићеве слутње могу ипак избећи. Свестан сам прозаичности ове реченице, али преостаје ли нам ишта друго до да чинимо све што верујемо да је исправно за наш Народ и нашу Отаѕбину? Једино тада можемо са миром остало препустити Богу.
      Хвала што свратиш на овај Блог, стари пријатељу. Част је имати читаоца чија критичка оштрица подстиче на подизање личних критеријума.

      Свиђа ми се

  2. Dragi prijatelju,
    Teško je priznati, ali je narod opet izmanipulisan. Predsednik nikada nije krio svoja evroopredeljenja, ali je narod potajno verovao da će mu položaj koji bi dobio omogućiti da započne proces demontiranja evrofanatičnu, pogubnu, srpsku spoljnu politiku. To se naravno ne odnosi na tebe, jer zašto ne reći, tvoj vizionarski tekst objavljen u predizbornoj kampanji “Шта добија Србија коалицијом ДСС-а и СНС-а“, najavio je baš ovo što se trenutno zbiva. Srbija je još brže, sada već sprintom, krenula na put bez povratka. Nažalost, moramo ovako pojedinačno, a moraće (već je krenulo) i DSS zvanično da prizna grešku kojom je Nikolić doveden u poziciju da da okonča proces uništavanja Srbije. Ostaj mi u zdravlju.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s