НОВИ ТАЛАС РЕЛАТИВИЗАЦИЈЕ ИЛИ, ЈОШ ЈЕДНОМ О МОРАЛУ

Иако оправдано промовисана као учитељица живота, из чега се могу извести све позитивне и племените педагошке импликације, историја се својим понављањем представља универзалним санкционим ауторитетом. Зa потписника ових редова ова поставка нема унутрашњих противуречности, како би се могло закључити, и представља у ширем смислу, кохерентну, метафоричну симбиозу две дидактичке димензије, садржаја (учитељица) и метода (санкција), којом се оптимално реализује свеопшти временски курикулум човечанства. Комплексност њеног казненог аспекта (читалац исправно претпоставља да ће тежиште овог текста бити управо на казни) не проистиче у тој мери из природе саме санкције колико из  репетитивности саме историје. Другим речима, мање је важно што смо поново шибани (у најширем значењу), колико је пресудно што смо поново шибани. Због тога је још Ниче мисао о бесконачном понављању сматрао највећим теретом а Кјеркегор веровао да је исто, благородно, само духовним узрастањем ка богу. Када би се интерпретација санкционих атрибута понављања историје фокусирала на непосредну бит историјске санкције (шибање) жртва би релативно брзо хабитуирала на једнородност казне и поступно очврснула у свом постојаном подношењу исте. Такво тумачење би, штавише, дозволило и сасвим смислену, не и апсолутну, претпоставку да је жртва на добром путу да подигне ниво самопоштовања и сопствену патњу (шибање) разуме као подвиг достојан самодивљења. Ако бисмо, међутим, анализу санкционих својстава понављања историје усредсредили на њену цикличност (понављање), сасвим извесно не бисмо погрешили у хипотези да ћемо врло брзо жртву учинити савладаном до нивоа потпуне беспомоћности и губитка било каквог интересовања за променом на боље (иоле упућенији лаик у овом штуром опису може препознати депресивни синдром). Епилог прве интерпретације нас упознаје са (врло условно) позитивним исходом санкционих димензија понављајуће историје. Епилог потоњег тумачења нас суочава са (врло извесно) негативним исходом казнених карактеристика истоврсне, понављајуће историје.

У којој мери се историја понавља унутар нашег друштвено-политичког амбијента и на којим нивоима друштвено-политичког и стручног ангажмана појединаца и група, као и да ли постоји свест о томе да је сваки гест учињен у таквој клими оптерећен тежином ригирозне одговорности, сведочи и нови талас релативизације карактера и последица политичких чинова актера на домаћој политичкој сцени, од стране појединих (дакле, не свих и не већине) аналитичарско-порталских круговa. Када је у своје време, не тако давно, тада водећи портал на патриотској блогосфери, започео процес увођења сувишних, неоснованих и виртуалних реторичких нијанси у покушају тумачења очигледних антинационалних непочинстава доскорашње владајуће олигархије, врло искључиво, а кадкада и интелектуално непристојно уверавајући збуњену читалачку публику у сопствену промислeну супериорност, мало ко је могао претпоставити да ће то бити само први пристрасни искорак политаналитичарских прегалаца. Родољубљем инспирисани корпус Народа који је неочекивано морао прихватити реалност упорне и конзистентне релативизације истине од стране својих дојучерашњих политаналитичарских ауторитета, окренуо се у доброј мери другим, у неким случајевима и сасвим новим, патриотски орјентисаним порталима, не трагајући на њима само за истином и правим именом ствари, већ надасве за стабилним утемељењем у моралној изворности тумачења националне и (гео)политичке стварности и њених кључних актера. Био је то нужан отклон разочараног аудиторијума од усиљеног и ултрасуптилизираног настојања да се очигледна истина мистификује у мери у којој је робустна. Уместо примереног редукционистичког објашњења (не)починстава појединаца из дођурђевданске власти, а у складу са каноном штедње (активности не треба објашњавати вишим психичким способностима, ако их је могуће објаснити способностима на нижем степену психолошке еволуције), посезало се за виртуозно-бравурозним интерпретативним акробацијама којима је једини смисао био свеопште оправдање предузетих противдржавних радњи. Одлуке власти доношене под међународном присилом афирмисане су као врхунска маневарска достигнућа у постојећим околностима, страх да се дела у складу са националним интересима је именован осећајем за реалност а условљеност од стране евроатланских налогодаваца тактичким надмудривањем са злом, као да пред њим можемо имати икаквих тајни. Од оваквог опредељења дела политичких коментатора користи су имали други портали којима је посећеност расла из дана у дан, док је штету имала читава патриотска јавност, већ расцепкана и увучена у ескалирајућу спиралу оптужби међусобно супротстављених уређивачких орјентација портала на блогосфери. У међувремену, власт јe 20. маја номинално промењена.

Дојучерашњи „тужиоци“ су, они који су својевремено морали подићи аналитичарско сидро из заједничког патриотског пристаништа, са којег је између осталог требао кренути просвећени српски брод ка Новом свету националног окупљања, са оправданим и нескривеним олакшањем и одмереном фразеолошком опрезношћу наставили месецима раније започети пројекат творења оптимистичке (објективно и прецизније речено, мање песимистичке) перспективе национа под руководством нове власти, првенствено, новоизабраног шефа државе, упркос извесним, пристојно казано, неочекиваним, председниковим ставовима. Оно што уистину збуњује јесте дискретно тенденциозно, такође неочекивано, преузимање улоге „браниоца“ и игнорисање појединих  председникових званичних изјава, како оне у вечери изборне победе 20. маја , тако и оне изговорене на пољопривредном добру у Меленцима 10. јула. када су необично брзо саопштене две супстанцијалне политичке позиције: Србија приоритетно наставља безалтернативним путем а Приштина остаје заувек ( председник је 10. јула, у првом лицу, рекао „никада“) изван међа Србије. Иако у несувереним друштвима ниједна изјава, па ни председникова, не обавезује, а још манје изазива осећај гриже савести или барем стида пред сопственим Народом (што само сведочи да се народно мишљење добрано омаловажава и потцењује), ипак би било занимљиво истражити и дознати да ли су ове изјаве изнуђене или представљају аутентично, искуствено и политичко уверење самог председника? У оба случаја, као што је најављено у претходној реченици, из наречених ставова искључен је већински део српског Народа, сасвим сигурно, унутар тог већинског дела и знатан део оних који су пар седмица раније поверење поклонили управо новоизабраном председнику републике. Такве изјаве имплицирају да Народ готово и не постоји или да се за његове тежње и надања не мари. То је истовремено и тачка укрштања политике и морала јер се не могу једноставно занемарити димензије штете која се политичким актима наноси сопственом Народу и земљи. Запитаће се неко, зашто поново уводимо питање морала у политику, ако већ равнодушно подразумевамо наметнути стереотип према којем је у политици све допуштено, док је моралу место у цркви? Напросто зато што прави и основни испит људског морала јесте онај који се полаже у односу човека према онима који су му препуштени на милост и немилост (Народ!), управо тамо где је и наступио фундаментални дебакл у српској политици (и друштву) из којег су потом бујично произашли и сви остали. Аутор ових редова, очајнички свестан своје донкихотовске позиције, већ ко зна којим текстом по реду, настоји да подсети у којој мери и зашто морамо непрестано покушавати да сачувамо наду да је морал у политици не само добродошао и могућ, већ и оно нешто круцијално што дефинише ствари на трајним темељима упркос променљивости политика и њихових носилаца.

Са тим у вези, наставићемо елаборацију теме кратким прегледом начина поимања морала у стручној литератури. Елем, врло сажето и прилично поједностављено, у психолошкој науци постоје две велике школе које проучавају развој моралног понашања људи. Једна даје предност друштвеном одређењу морала према којем је морал скуп дужности којима се појединац повинује, односно, социјалних норми којима се нешто забрањује и које су историјски и социјално релативне. Друга, пак, у објашњену формирања моралног суђења предност даје унутрашњим диспозицијама појединца, било када наглашава његове когнитивне (сазнајне) структуре и способности, како то чине Пијаже и Колберг, било када примат даје некогнитивним структурама, тј. цртама личности, како то чини Ајзенк и његови следбеници. Дакле, морал је последица друштвеног договора, из перспективе једне орјентације  или карактеристика личности, из визуре друге орјентације, чиме још увек није негирано и садејство ових чинилаца.  Ако се строго држимо прве орјентације не можемо не приметити да су промовисани председникови ставови са становишта моралних дужности веома удаљени од друштвеног (и историјског) консензуса о појмовима националне слободе и самобитности. Лаконски однос према питању евроинтеграција и косметског проблема, двема угаоним тачкама савремене српске драме, не оставља наду да је председник у својим обраћањима поступао са позиција којe упућују на председниковање у складу са личним (и националним) моралним императивом, и укупним националним и историјским тежњама, сублимираним у изговореном и/или прећутаном, обзнањеном или тајном консензусу о њима. Говоримо о Слободи, наравно, која је у назначеним председниковим изјавама о ЕУ и јужној српској покрајини сведена на злослутну мутацију видовданског ДНК, иначе дубоко уроњеног у целокупни, колективни, духовно-морални генотип нације. Покушамо ли да објаснимо исте поступке под окриљем друге орјентације, оне која о моралу говори као изразу унутрашњих, персоналних својстава, ствари стоје још компликованије. Из те перспективе би се могло поставити суштинско питање: Ко може после свих уцена и притисака ЕУ током мандата претходне власти да изговори: ЕУ је и даље наш основни циљ, односно, Приштина није Србија за време мога мандата? Другим речима, интересује нас, ко може национално да изневери када се каже „свет је под доминацијом једне империје, према томе, зарад (тобож) виших националних циљева сада је и национално неверство у реду“? Јер, не само да огромна већина људи не би то учинила када се то забрањује (Устав не допушта такву врсту делања и за исту предвиђа законске санкције), већ велика већина то не би учинила ни када се то толерише, охрабрује или награђује, како се може стећи утисак да стоје ствари у нашој земљи последњих неколико година. Желимо, дакле, да кажемо да постоје психолошки склопови, структурална својства у виду сложених, комплексних димензија или нешто специфичнијих црта личности који доминантно детерминишу опште суђење и понашање појединца, односно,  олакшавају или отежавају понашање у складу или нескладу са моралом. Морални избори, дакле, не проистичу из друштвеног уговора и социјалних норми, односно осећања дужности, како веле „друштвенисти“, већ проистичу из нечега што се може интерпретирати каo (нe)доброћудни темперамент. Назначене председникове изјаве, упркос накнадном позивању на поступање у складу са Уставом {чиме се, између осталог, имплицитно поручује да је још једино и искључиво Устав брана очувању територијалне целовитости земље, макар и само формално-правно (дакле, да у нама појединачно, можда заправо и нема родољубља као црте личности; аутор ово не тврди али поставља као једну од могућих хипотеза), и да је још једино и искључиво Устав препрека да се учини нешто што можда и не коренспондира са личним ставовима (дакле, да у нама особно постоје обриси идеје о дизању руку од Космета; аутор не тврди ни ово), и чиме се врло јасно оцртава вектор будућег (последњег) циља који ваља уништити (Устав)}, прилично озбиљно индицирају напуштање моралности  као елементарног посредника у интеракцији са спољашњом и унутрашњом стварношћу и обављању државничких послова, особито уколико се узме у обзир сав рђави терет идеолошко-политичког преокрета г-дина Николића током протеклих неколико година.

Вратимо се сада на основну тему овог текста, односно на понављање матрице пристрасности приликом тумачења савремене политичке сцене у Србији, и посебно, делања новоизабраног председника. Ово не да бисмо истом и заиста окренули леђа, како се може учинити, напротив, већ да бисмо објективно сагледали поједине поступке и још објективније уочили чудесни свет понављања, напуштања принципа и релативизације одговорности, прилично интензивно присутне у јавном дискурсу последњих седмица. Уосталом, председникове изјаве су његово право и само су повод за основни мотив текста, проблематизацију односа дела аналитичарске елите о њима. Идеја о понављању матрице пристрасности представља перспективу у којој ствари постају другачије, аутор ових редова би желео рећи очигледније и, на жалост, драматичније, јер се појављују лишене олакшавајуће околности своје пролазности.  Да прилике у једном делу домаће аналитичарске сцене нису добиле овај ток, тј. да део ове елите некада није оправдано оспосравао несхватљиво престројавање својих дојучерашњих истомишљеника на колосек паралелне политичке стварности у којој су постојали само они који нису били Народ, а стицај околности је учинио да од 2008. до 2012. године буду на челу истог, и да то престројавање није допринело стварању политичке и идеолошке differentia specifika између бивших истомишљеника, могли бисмо говорити о аналитичарском континуитету њихових заступника у мери примереној околностима и чињеницама или сопственим утисцима и ставовима. Ситуација је међутим, напрасно (неочекивано) добила нове димензије. Оно што је било допуштено критиковати и квалификовати (веле)издајом до 20. маја, са избором новог председника постаје табу тема или се у најбољем случају и врло незаслужено приписује тобож новој спољно-политичкој стратегији Србије посредованој наводном и такозваном тактичком куповином времена у дуготрајној борби Давида и Голијата. Као да исто то није чинио његов претходник. Овакав расплет догађаја са непристојном ревалоризацијом критеријума и стандарда анализе политичке реалности а затим и репозиционирањем самих тумача и гласноговорника истих, као и инверзијом улога критичара и бранилаца, сведочи о озбиљној моралној кризи целокупног друштва и кризи дела аналитичарске елите, не само оне која се „одметнула“ половином 2010. године са (не)српском резолуцијом у УН, већ и дела њеног значајног пандана од тих дана наовамо. Штавише, овакав епилог унутар српског аналитичарског универзума потврђује претпоставку да је у њему много личних призми које мимоилазе и/или инструментализују морална начела и принципе, што ће рећи да је у том универзуму све селективно допуштено, а према томе, и унапред опроштено. Јер, када ствари сведемо на политичке чињенице, можемо жалосно и беспомоћно констатовати да су оне остале сасвим исте: (1) Садржај председниковог званичног вокабулара о кључним националним питањима се не разликује суштински од садржаја вокабулара његовог претходника; (2) Влада у настајању (без дубље проблематизације критеријума и принципа њеног настајања) најављује наставак политике своје претходнице (с обзиром на предизборна програмска опредељења чланица будуће коалиције и занимљив персонални допринос неких од кључних перјаница из претходне власти, није постојао нити један разуман разлог да епилог буде другачији); И оно што највише узнемирава, (3) Критичка мисао наставља да релативизује неодговорну праксу носилаца највиших државних функција, кобно занемарујући тежину понављања историје, како оне коју репризирају носиоци власти, тако и оне коју су, незадовољни, својевремено (надајмо се, не, само привремено) и сами напустили. Таквим заузимањем, она, на жалост наставља да релативизује и све последице које из тога проистичу. Једна од њих, зацело не најмања, јесте разводњавање бескомпромисног критичког односа према вртоглавој медијској тоталитаризацији евроатланске догме (неутаживо и безусловно повезане са косметским питањем) у коју нас је лансирала претходна владајућа олигархија и која не јењава противно вољи њеног Народа. А то значи да полако губимо смисао за луцидно и јасно разграничење добра и зла и, сасвим извесно, да задобијамо карактеристике колективног депресивног синдрома, назначеног на почетку текста, као последице дуготрајног понављања непријатне историје. И то још значи, да више не знамо шта значи  осећати се кривим. А, морали бисмо.

И наравно, Nomina Sunt Odiosa

Станимир Трифуновић

Advertisements

One thought on “НОВИ ТАЛАС РЕЛАТИВИЗАЦИЈЕ ИЛИ, ЈОШ ЈЕДНОМ О МОРАЛУ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s