ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?

У којој мери су метафоре опасна ствар и на који начин могу дугорочно одредити судбину својих „жртава“, појединица, група или друштава, човек вероватно не може унапред знати јер живи само један живот који не може упоредити са својим претходним животима, нити га поправити у следећим животима. То хладно, равнодушно помирење са личном немоћи и општом беспомоћношћу открива дубоку моралну изопаченост повезану са светом (људима) који се заснива првенстевно на одсуству понављања, у којем је све унапред опроштено, па према томе и цинички дозвољено. Замислимо, уосталом и на пример, како би изгледао свет да фараонова кћи није извукла из таласа кошару са малим Мојсијем. Не би било Старог завета, не би било значајног дела верске историје, не би било наше цивилизације. Барем не, у овом вредносном систему. Или, да коринтски краљ Полиб није усвојио малог Едипа, Софокле не би написао своју најлепшу трагедију а Сигмунд Фројд би остао само радознали, аустријски неуролог а психологија у границама строгог логичког позитивизма. … Или да маја 2008. године планетарни цар није укоренио евроатланску догму у нашу Отаџбину, злослутно персонификовану у бившем председнику државе, Србија још неко време не би препознала сву лепоту изгубљене Слободе и сво зло безначелности, непринципијелности и одсуства морала.

Та страсна и безумна љубав наше лаковерне власти и великог заводника, епског љубавника који хара планетом, у суверенитетима њених држава тражећи Г-тачку њихових националних слабости и сопственог империјалног егоизма, тај нимало случајни „сусрет“ снажног и самоувереног заштитника и мученице коју је историја претходних година изопштила, стрпљиво је, најпре, нацификујући, и још стрпљивије, потом, денацификујући, творећи на суров и перфидан начин од ње слику одбаченог детета које вапи за утехом и скровиштем, та драматична, перверзна мизансцена под извесним условима, трагично асоцира на Софоклеов мит о Едипу. Подсетимо га се, укратко. Пастир је Едипа пронашао као  тек рођену, одбачену бебу и однео свом и коринтском краљу, Полибу. Овај га је одгојио као сопственог сина. Када је Едип већ био младић, на путу за Тебу, срео је на планинској раскрсници кола у којима се возио непознати великаш. Дошло је до свађе у којој је Едип убио великаша. Затим је постао муж краљице Јокасте и владар Тебе. Није ни слутио да је човек којег је убио у планини био његов отац а да је жена са којом спава његова мајка. Судбина се у међувремену почела светити његовим поданицима и мучити их болестима. Када је Едип схватио да је он крив за њихове патње, ископао је себи очи и слеп напустио Тебу заувек.

Елем, у чему се, у нашем случају, састоји зла коб и катарзични потенцијал ове метафоре? Свакако не у трагању за митским својствима бившег председника или владарским успесима попут оних којима се могао похвалити аутентични краљ Тебе. Још мање у катастрофалној, искуственој, накнадној потврди иницијалних сумњи да ће се српски (врло условно) еквивалент Едипа покорити планетарном окупатору и поступати нечасно и недржавнички. Штавише, у овим аспектима приче још увек нема метафоре коју најављујемо. Она почиње у нашој наивној хипотези да је морални императив супериорнији од кукавичлука и да може одолети осмесима тајне, уротничке сагласности у антинационалном пројекту, какве је емитовао и каквим је био окружен бивши српски председник. У оној тачки у којој кукавичлук престаје да буде норма понашања а његова дефлација уступа место изгубљеној части, тамо где ишчезава свака физичка и започиње метафизичка патња, почиње наша метафора.

Дакле, има ли бивши председник онај рафинирани ген словенског, покајничког страдалништва којим сопствену жртву претвара у трајни, историјски, лични и национални подвиг? Може ли и хоће, након бројних непочинстава проговорити о истима, макар на начин којим би нас убедио да није знао какво зло чини (прва нит метафоре) своме Народу, а ми му, словенски наивно веровати? Јер, метафизичка патња искључује сваку потребу за осветом, макаквом реалном казном и/или праштањем, и одиграва се и окончава онако како и почиње, у непрестаном и надахнутом свету симбола, који поред објективних имају и лична значења. Некада много строжија него што можемо замислити или обичајно очекивати. Узмогне ли снаге да нас задиви моралним рефлексом и очара свешћу да је привилегију председниковања искористио да немилом и недрагом уступи Отаџбину, биће то много више него да у тишини себи (фигуративно) ископа очи (друга нит метафоре) а ми то, погрешно, схватимо као чин душевног растројства и никада не наслутимо његове, људске, подвижничке домете. И тако, и на онај свет отпутујемо не дознавши кроз какав просветљујући, лични пакао је прошао човек који је сопствени Народ довео до врата пакла. Коначно напуштање Србије човека због којег су Србију напустила многа њена деца, а пред сам крај његове владавине готово да ни ње није више било у њеној и светској историји, као последња компаративна тачка (трећа нит метафоре – Едип је напустивши Тебу окончао живот у атинским, светим шумама ) о чијој би се смислености могло дискутовати, остаје нужност уколико бивши председник остане у врзином колу политичких девијација и инверзија, односно, неморала уопште. Напуштање политике и одлазак (повратак) у струковне воде, значио би више од физичког напуштања земље која је у својим гробиштима сачувала и неке друге, њему сличне историјске личности (Nomina Sunt Odiosa), надајмо се из разлога који ће уместо идеолошких, убрзо постати педагошки, едукативни и ментално хигијенски. Био би то коначан искорак овог човека из јаме у коју је упао копајући је својој Отаџбини, макар и не знајући то, искорак не тако велики за њега појединачно колико за његову земљу и Народ који је последњих година изгубио сваку наду да је у политици могуће наћи честитог појединца. Или барем да такав може опстати поред кукавица, ласкаваца, лупежа, лактароша, властољубаца и превртљиваца који му дишу за вратом.

Наравно, био би тиме обасјан пут и актуелном председнику, чију личну светлост, такође, још увек не назиремо, новој владајућој структури и свим будућим представницима Народа који су поодавно заборавили да личном самокритичношћу угасе пламен сопствених властохлепности и засијају светлошћу покајничке истине. Светлошћу коју виде само они који су вид изгубили.

Станимир Трифуновић

Advertisements

8 thoughts on “ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?

    • Не, стари пријатељу, аутор не зна ништа више од обичног Народа којем припада, и текстовима које пише само покушава да одржи актуелним питање морала у политици и друштву, оној неколици познатих и непознатих читалаца који сврате на овај блог, али би зато врло радо да зна, шта те је инспирисало да поставиш ово питање? Наравно, одговор можеш сачувати за своје претпоставке и асоцијација. Срдачан поздрав.

      Свиђа ми се

  1. Da bi se pokajao prvo moraš sebi priznati greh. A mi to očekujemo od čoveka koji za sebe misli da je sveznajući. Setimo se njegovih „očinskih“ saveta u Skupštini, a možda je to i profesionalna deformacija (misli se na završen fakultet). Sa tim na umu predlažem da džaba ne krečimo.

    Свиђа ми се

    • Без намере да будем схваћен као неко ко покушава да амнестира одговорности бившег председника или умањи димензије његових погрешних избора и одлука, покушавам овим текстом да останем на трагу наде да ће се једног дана у српској политици догодити прича о „Блудном сину“, забележена у Јеванђељу по Луки. Оног часа када ми сами престанемо да верујемо у то неће ишчезнути само нада о којој говорим, већ и сваки смисао уопште. И наша представа о катарзичној вредности покајања.

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s