СИМУЛТАНКА СА СОПСТВЕНИМ НАРОДОМ

 1.

За племениту и библијски опевану животињу, магарца  (чак и надалеко познатог Буридановог), који није свестан да мора умрети, сложићемо се,  нема метафизике. „Сада и овде“ представљају сву радосну физику тренутка лишеног дамара који изазива помисао на први следећи трен и свако друго место мимо „сада и овде“. Али када би исти тај магарац био свестан да једног дана мора умрети, проблем смрти би и за њега постао озбиљнији од проблема живота, ма колико овај други био озбиљан по себи. Другим речима, магарац би у том случају, поред осталог, морао рачунати са дугорочном перспективом, временом и етиком. Или барем и са наведеним трима димензијама.

Пронаћи сено и траву, или класичном условљеношћу стећи нечију наклоност и љубав којима би сено и трава били обезбеђени, разуме се, проблем је нимало лак. Можда чак и веома тежак. Али он за собом повлачи и друге проблеме од којих је са филозофске тачке гледишта најважнији следећи: Зашто после 20, 30 година непрестане борбе да се дође до сена и траве треба умрети не сазнавши која је сврха живота?

Елем, магарц није свестан да мора умрети и себи не поставља слична питања. Напротив, човек, који је према Шопенхауеру метафизичка животиња (што значи „животиња која је свесна да мора умрети“), непрестано се суочава са овим питањем. Аутор овог текста не тврди безусловно оно што се може имплицитно закључити на основу премиса из двеју последњих реченица првог пасуса, тј. да постављање питања смисла живота, које је према Шопенхауеру једна од differentia specifika метафизичке животиње од сваке друге, неметафизичке – аутоматски подразумева посредовање стварности перспективом, временом и етиком, односно димензијама којих је осујећен магарац.

Из овога, ако се не варам, проистиче како би требало да људи завиде магарцу. А тим пре би требало да му завиде оне метафизичке животиње које су свесне да ускоро морају умрети питајући се, при томе, шта ће се у њиховој кући збити после њихове смрти. И то не сме да их вређа.

 2.

Грчевитост настојања да формира спасоносну, од смрти избављујућу,  постизборну коалицију (дакле коалицију која би гарантовала наставак, односно неметафизички континуитет постојања), а потом и јалово упињање да одржи привид редовности стања унутар система Демократске странке, неумољиво индицира у којој мери је исти тај систем, на челу са председником странке, државе (и целе Васељене), Борисом Тадићем функционисао без икакве ванолигархијске перспективе и без било какве државне стратегије (Зашто не рећи, и космичке визије?). Има у том осионом настојању недвосмислених симптома месијанских, суманутих идеја виличине и опсенирања тобожњег престанка свеколике националне егзистенције по политичкој, клиничкој смрти система који он и дружина творе и предводе.

Индицира још, та трапава и тужна грчевитост, у којој мери је овај нетолерантни, егоцентрични систем био посвећен сопственим амбицијама и интересима (сену и трави свог живота) истовремено, читавим светлосним годинама удаљен и отуђен од Народа коме је покорно и богобојажљиво требало да служи и земље коју је ваљало часно и честито да предводи.

Индицира даље, један потпуно неметафизички, хладни систем умрежених и координираних скупова искључивих светова инстиката усредсређен на „ овде и сада“, потпуно у складу са ултрахедонистичком западном филозофијом индивидуализма и посве страном, дубоко метафизичком, алтруистичном рефлексу српског колективистичког традиционализма. Доказ је то више, у којој мери су сено и трава нечијег живота сузили живот остатку читавог национа уводећи га без стида и гриже савести, врло хотимично и свесно у тоталитарни модел друштва.

Индицира, елем, систем фокусиран на инстант животну парадигму тренутних, краткотрајних и краткорочних добити детерминисаних дефектом моралне перспективе и недостатком личне, етичке и политичке храбрости. Добити од које је Народ био на кобном и злослутном губитку а Отаџбина у безваздушном геополитичком простору и националном вакууму.

Та монополистичка затвореност нетрпељивог, неметафизичког система унутар антинационалних међа личних и клановских аспирација, за које се још увек са сигурношћу не може тврдити јесу ли били диктирана нужност или аутентична потреба, или можда оба истовремено, а у сваком случају јесу били прототип покоре људским слабостима, не само да потврђује искуствену спознају у којој мери је страст мегдан кукавица, већ раскринкава моралну симултанку коју је ова бесрамна и бескрупулозна организована скупина играла са сопственим Народом и кристално јасно дочарава сав разврат терета који је у наслеђе оставила не само  актуелној, већ и многим наредним српским властима.

И то је управо вредносни угаони камен којим ће се (пр)оцењивати прави карактер свих оних који су пре пар дана баласт драматичног наслеђа преузели на себе или оних који ће то чинити у даљој будућности. У таквим политичким околностима, сасвим оваплоћеним моралном дисонанцом са народним тежњама и вапајима за правдом, свака, чак и неутемељена, случајна или наметнута асоцијација на прохујало доба и политичку, личну, кастинску и донекле националну парадигму којом је оно остало жигосано, а коју би владајућа коалиција или председник државе својим чињењем и/или нечињењем могли генерисати, неће бити само пораз нове власти већ и релативни  подвиг претходног система.

Биће то, поред осталог, ново поглавље саге о парадоксу толеранције, драматично промовисаног последњих година унутар српског политичког ентеријера и континуитету интересне, праштајуће узајамности владајућих касти које се, међусобно се смењујући, заправо, само наслеђују.

3.

Свако ко је помислио да је прича о магарцу са почетка текста заправо прича о Демократској странци и вредносном нихилизму који је персонификовла и утеривала сопственом Народу – углавном греши. Свако ко је претпоставио да би та прича и прилог који је уследио потом могао бити компаративна слутња о њеним наследницима на челу државе, у криву је исто онолико колико је у праву. Ствар је политичког и људског резона, можда чак и антрополошког песимизма о коме није тренутак расправљати. Свако ко се, међутим, досетио да су метафора о метафизичкој животињи и трактат о арогантној нетрпељивости претходне владајуће олигархије једна врста поетске оптужнице према нама самима, као пасивним и равнодушним посматрачима-саучесницима, на добром је путу да разуме идеју коју је потписник ових редова желео да артикулише. Иако помало арогантно наглашено, круцијално питање које овај текст отвара јесте у којој мери смо појединачно и колективно, доста дуго и немо посматрајући (и толеришући) непочинства претходне власти усвојили наметани образац самоодрицања од нације и васпостављања филозофије базичних потреба, себично игноришући при томе сопствену историјску аутентичност и позитивну цивилизацијску посебност. У нејасној нади да нисмо предалеко отишли у самонегацији, сасвим сам уверен да ће одговор на ову дилему дати наш (народни и национални) однос према нововладајућој политичкој класи.

На њој је да одлучи хоће ли пристати да буде метафизичка животиња или не?

На нама је – такође.

Станимир Трифуновић

Advertisements

One thought on “СИМУЛТАНКА СА СОПСТВЕНИМ НАРОДОМ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s