АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, други део – ТЕОРИЈЕ ДЕЛИНКВЕНЦИЈЕ

Претходни, уводни, текст из серијала којим ћемо осветлити феномен антисоцијалног понашања младих, посветили смо појмовном одређењу феномена малолетничке делинквенције и њој придружених и сродних термина, односно одговарајућем терминолошком разграничењу појмова које ћемо користити у наставку проблематизације овог питања. У тексту који следи, подробније ћемо се упознати са групама теорија антисоцијалног понашања младих а посебно ћемо представити оне чији се допринос данас сматра најперспективнијим у покушајима објашњења наше теме.

Уопштено говорећи, на самом почетку треба нагласити да су емпиријске провере теорија делинквентног понашања довеле до одбацивања појединих од њих као свеобухватних и генералних објашњења, али и њиховог потврђивања као објашњења одређених појава. Даље, емпиријска валидација је довела до условног прихватања неких због њихове непроверљивости и потврђивања појединих које су осветлиле посебне феномене. Најзад, обављене провере су подстакле развијање неких теорија које су се показале као плодне за даљи истраживачки рад. Но, пођимо редом.

Након периода примата психијатрије у настојању објашњења сложеног феномена делинквенције, почетком 20. века доминацију преузима психологија, а половином истог века социологија. Последњих четврт века, са развојем нових конструктивних приступа, психолошка објашњења поново добјају на значају.

ТЕОРИЈЕ ДЕЛИНКВЕНЦИЈЕ можемо поделити у три широке групе: Социолошке, биолошке и психолошке.

СОЦИОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ у фокус објашњења настанка делинквентног понашања стављају друштвени миље и сложену динамику појединца, културе, вредности и норми унутар њега, укључујући и друштво само. Према неким представницима социолошких теорија делинквенције, иста је резултат пренапрегнућа, напетости које настаје због јаза између културних циљева и средстава расположивих да се ти циљеви остваре, односно да је (делинквентна) девијација исход легитимних жеља младе особе које конформизам (у смислу подређивања културним стандардима заједнице) не може да задовољи, чиме се имплицитно већи друштвени нагласак ставља на успешном остварењу циља него на средству. Постоје и они, међу представницима социолошких теорија, који постулирају да се девијантна особа конформира сету стандарда неке заједнице који нису прихваћени од старне шире и моћније заједнице, односно верују да човек није способан да изврши акте које лично сматра девијантним, али да прихватањем стандарда одређене субгрупе (делинквентне, криминалне…) и/или социјалним учењем кроз интимну интеракцију са другим младим људима у процесу комуникације, усваја не само ставове припадајуће групе, већ и саме мотиве и технике вршења антисоцијалних радњи. Овим није исцрпљен експланаторни спектар настанка делинквенције унутар скупине социолошких теорија. Поједини представници овог правца сматрају да се делинквентно владање појављује онда када је директна социјална контрола (ограничења и казне) сувише лабава или сувише стриктна и ригидна а има и оних који верују да иницијално етикетирање (стигма, жиг) младог починиоца антисоцијалног дела од старне друштва, повратно утиче на самоперцепцију чиме расте вероватноћа да се претходно обележена особа укључи у даље делинквентне активности.

  Поштовани посетиоци ПЛЕТЕНИЈА СЛОВЕС,

Пре него што наставите са читањем овог текста желим да Вас обавестим да на списку који следи можете пронаћи доста сродних, теоријски и практично повезаних садржаја са актуелним чланком.

Кликом на одговарајући наслов остварујете директну везу са конкретним текстом.

ХВАЛА што читате ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС!

  1. О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, први део

  2. О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, други део

  3. РОДИТЕЉИ, ИЗДАЈТЕ ЕФИКАСНА НАРЕЂЕЊА

  4. ОБРАЋАЊЕ ПОЗИТИВНЕ ПАЖЊЕ НА ДЕТЕТОВО ПОНАШАЊЕ

  5. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, први део – ИЗВОРИ АГРЕСИВНОСТИ

  6. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, други део – НЕЕФИКАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ ИНТЕРВЕНИСАЊА

  7. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, трећи део – ЕФИКАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ ИНТЕРВЕНИСАЊА

  8. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, четврти део – ТЕХНИКЕ КОНТРОЛЕ БЕСА

  9. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, први део – ПОЈМОВНИ ОКВИР

  10. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, други део – ТЕОРИЈЕ ДЕЛИНКВЕНЦИЈЕ

  11. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, трећи део – ДВА ТИПА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ

  12. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, четврти део – ФАКТОРИ РИЗИКА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ

  13. АНТИСОСЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, пети део – ЗАШТОТНИ ФАКТОРИ АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА

  14. РОДИТЕЉСКИ БЕС И КАКО ГА КОНТРОЛИСАТИ, први део

  15. О КОНТРОЛИ РОДИТЕЉСКОГ БЕСА, други део

  16. У ПРИЛОГ РАСПРАВИ О ТЕЛЕСНОМ КАЖЊАВАЊУ ДЕЦЕ

    На блогу, поред наведених, можете прочитати и следеће чланке из психолошког темата:

    1. Мотивационо терапијске стратегије, ПРВИ део;
    2. Мотивационо терапијске стратегије, ДРУГИ део;
    3. О разлици у невербалној комуникацији међу половима;
    4. О невербалним индикаторима лагања;
    5. Петофакторски модел личности;

БИОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ наглашавају важност неуробиохемијских, морфолошких и физиолошких карактеристика можданих структура у покушају објашњења настанка и манифестација антисоцијалног понашања младих (и свих осталих са овим дефектом). Пре осталих, најшире и поједностављено посматрано, на овај начин је крајем 19. века размишљао Ломброзо који је инсистирао на томе да моралној дегенерацији и криминалном понашању одговарају физички препознатљиви типови дегенерика. Почетком друге половине претходног столећа, Ханс Ајзенк сматра да урођене физиолошке карактеристике одређују развој особина личности, односно да физиолошке карактеристике баланса ексцитације/инхибиције (узбуђења и кочења) аутономног нервног система отварају или затварају могућност учења условљавањем и утичу на развијање димензија екставерзија (одговара ексцитацији) / интроверзија (одговара инхибицији). Поред тога, урођена лабилност и сензитивност аутономног нервног система отежавају целисходно и интегрисано понашање и учење и основа су неуротицизма као црте личности. Такође, неке особе имају развијену генетски одређену димензију личности – психотицизам. Висок психотицизам, неуротицизам и екстарверзија доводе до антисоцијалног, криминалног понашања. Неки представници биолошких теорија делинквенције доводе у везу одређене неуромодулаторе са одговарајућим системима за активацију, одржавање и кочење понашања које сматрају генетски наслеђеним. Према њима, потреба за новином, својствена младим људима, у вези је са нивоом допамина, зависност од награде је у вези са норадреналином а избегавање трауме са серотонином. Антисоцијални поремећај има високе вредности потраге за новином (активација понашања – под контролом допамина), ниске зависности од награде (одржавање понашања – под контролом норадреналина) и избегавања трауме (инхибиција понашања – под контролом серотонина). Према још новијим претпоставкама, базични неуро-биохемијско-морфолошки хендикеп антисоцијално устројених личности јесте дефект у оквиру структуре хипоталамуса и лимбичког система који појединца лишава биохемијских маркера за емоцију страха чиме је пут у антисоцијално понашање ослобођен.

У оквиру ПСИХОЛОШКИХ ТЕОРИЈА делинквенције, које, како смо навели на почетку текста представљају тежиште модерног одређења етиологије антисоцијалног понашања, због чега ћемо им посветити и нешто више простора у тексту, можемо говорити о две групе приступа, индивидуалном и системском. Индивидуални приступ са линеарним објашњењем узрочности антисоцијалног понашања, доминантно је заступљен у радовима психоаналитичара и когнитивиста. Према првима (психоаналитичка школа), делинквенција представља екстернализацију неуротичних потреба (Фројд), односно одраз поунутарњења дефектних норми, односно тражење награда које нису испуњене у породичном кругу, односно резултат премештања либида од родитеља ка новим, делинквентним појединцима, односно, одраз експериментисања друштвеним улогама у условима друштвеног мораторијума (Ериксон). Са друге стране, према представницима когнитивистичке школе, појединац је одређен својим когницијама (сазнајним процесима) које су високо одређене социјалним искуствима особе. Вероватно најзначајнији представник савременог когнитивистичког схватања антисоцијалног понашања јесте теорија Социјалног процесирања информација настала деведесетих година прошлог века. По овом моделу социјално понашање младих је функција секвенцијалних корака у процесирању информација (спољних или унутрашњих). Карактеристике процесирања су знатним делом последица социјалног учења. Претпоставља се да вешто процесирање води до компетентног понашања, док невешто процесирање информација или процесирање које је искривљено предрасудама води до девијантног социјалног понашања. Секвенцијални кораци у процесирању информација су:

  1. Дешифровање социјалних знакова – у овој фази, агресивна деца примећују мање релевантних социјалних знакова и примећују непријатељске знакове пре бенигних.
  2. Интерпретација социјалних знакова – у овој фази агресивна деца имају предрасуду о непријатељским намерама других људи и одбрамбену минимализацију емоција, првенствено страха, које би их учиниле повредивим. Другим речим, код ове деце је уочена тенденција негирања осећања страха због чега веома лако упадају у ескалирајућу спиралу агресије.
  3. Приступ одговорима (када се присећају решења која могу да искористе да би се носили са актуелним проблемом) – у овој фази, агресивна деца имају дефицит у квалитету и квантитету позитивних решења.
  4. Одлука о одговору – у овој фази, када анализирају могућа решења и доносе одлуку о томе које ће решење произвести најбољи исход за њих, агрсивну децу карактеришу  позитивна веровања о агресивном или антисоцијалном одговору и давање предности непосредном разрешењу над одложеним разрешењем.
  5. Бихејвиорално одигравање (испољено понашање) – у овој фази, агресивна деца су мање вешта да изведу позитивно интерперсонално понашање.

Рецимо неколико важних реченица и о системском приступу у оквиру психолошких теорија делинквенције. Овај приступ се развија под окриљем системског породичног приступа и нагласак ставља на циркуларну узрочност, тј. узрочност која је одраз динамичких односа међусобно условљених чланова породице. Вероватно најзначајни представник системског приступа делинквенцији данас јесте Модел стадијума социјалне интеракције који у фокус интересовања ставља дететову интеракцију са породицом и вршњацима. Модел стадијума социјалне интеракције описује четири фазе развоја антисоцијалног понашања које су сукцесивне, а које за основу имају секвенце: акција – реакција (на релацији породица – дете). Овај процес је динамичан, двосмеран, са повратним спрегама. Секвенце, акције – реакције су често скоро симултане. Завршетак сваке фазе одређује вероватан, али не нужан улазак у следећу фазу, а крајњи исход је антисоцијална каријера..

      Прва фаза почиње сломом родитељске ефикасности у дисциплиновању детета. Неефикасно дисциплиновање детета представља последицу недостатка неколико родитељских вештина:

  1. Недостатак вештине тачног праћења и класификовања понашања ( када нормативно, за одређени узраст природно, одговарајуће дететово понашање класификују као проблематично и девијантно – када родитељ, на пример, дететову сазнајну радозналост уочава као „напорно дете“ или раздрагано трчање по соби као немир и/или хиперактивност  );
  2. Недостатак вештине игнорисања тривијалних, небитних принудних догађаја ( када на дечији несташлук, својствен том добу, попут несмотреног обарања вазе са цвећем, на пример, реагује придавањем негативне пажње детету у виду претњи, псовки… чиме се твори условна околност за принудни одговор детета );
  3. Недостатак коришђења ефикасних консеквенци ( укључује телесно санкционисање ) када је кажњавање неопходно.

    Оваква пракса доводи до разградње родитељске ефикасности у дисциплиновању детета, типично испољену кроз непријатељско држање, замерање, вику, псовање и због релативно безначајних ствари, претње физичком казном без извршења и напослетку контролу родитеља од стране детета. Како?

     Још увек недисциплиновано дете, одговара ( некомпетентном родитељу ) такође принудом ( вика, бес, претња, негативизам, отпор ) и налази да је његово аверзивно понашање ефикасно јер елиминише аверзивно понашање других чланова породице ( околност када се родитељ повлачи из интеракције када дете преузме принудну иницијативу ), а може директно да произведе и позитивно поткрепљење. У основи ескалције је позитивна повртана спрега, која укључује и физичке нападе родитеља, немоћних да овладају дететовим антисоцијалним понашањем. На овај начин дете учи да побеђује у ситуацијама покушаја дисциплиновања тако што ескалацијом агресије ( која већ постоји као модел „успешног“ понашања у породици ) натера родитеља да се повуче.

     У другој фази ( до краја нижих разреда основног школовања ), абразивни стил понашања ( напади беса, одбијање да се прихвати негативан одговор, избегавање тежих задатака, принуђивање родитеља да одустану од контроле детета ) довешће вероватно до дуплог социјалног неуспеха: одбацивања од стране нормалних вршњака и лошег успеха у развијању академских вештина. Одбацивање од стране родитеља и вршњака доводи до неуспеха у развијању просоцијалних вештина и дубоког поремећаја процеса социјализације. Дете се не учи кооперацији и начинима прихватања негативног одговора, долази до акумулације пропуштеног која води до даљих неуспеха – чиме се успоставља нова повртана спрега. Дете види себе  као жртву окрутног и неправедног света и углавном је – у праву. Његова социјална искуства су квалитативно другачија од нормалних вршњака и оно често бива исмевано или кажњавано. Уколико је дете дуже у том процесу, утолико су већи пропусти његове социјализације, што води до развијања антисоцијалних ставова, а вероватноћа уласка у следећу фазу је врло висока. 

     У трећој фази, карактеристичној за (пред)адолесцентни период, већ усамљена, одбачена и ненадгледана млада особа, у потрази за себи сличнима, „утеху и склониште“ проналази у девијантној групи вршњака, која има негативан став према школи и одраслим ауторитетима а чији утицај на делинквентно понашање је потврђен у многобројним истраживањима. Обрасци детета ће сада вероватно укључивати и прикривено антисоцијално понашање ( лагање, крађе ) са високим ризиком од злоупотребе психоактивних супстанци..

     Особа која је прошла кроз све претходне фазе, скоро неизбежно има маргиналну егзистенцију када одрасте. карактеришу је незапосленост, несрећни бракови, разводи, злоупотреба ПАС, хапшења, менталне болести и антисоцијална деца. Они чак нису ни успешни криминалци, већ прави губитници.

                                                                            Наставиће се…

Упутнице:

1. Јасна Хрнчић, Малолетничка делинквенција, 2003.

Advertisements

3 thoughts on “АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, други део – ТЕОРИЈЕ ДЕЛИНКВЕНЦИЈЕ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s