Цвеће очевог завичаја

…Из ауторске збирке поезије „Тишине“

На слици: Мотив са Шар планине

На слици: Мотив са Шар планине

Сасвим случајно

Или не

Само пар година уназад

Мој отац је из топлих дланова завичаја

Понео грумен земље

И семе безименог цвећа

Свог детињства…

У новом свету

Очевим сузама заливана

Зебњиво клија Слобода црвених латица

Коју изнова ваља освајати

На слици: Шарпланина, Космет, Србија; Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org/

На слици: Шарпланина, Космет, Србија;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org/

                                                                24. март 2007.

Advertisements

4 thoughts on “Цвеће очевог завичаја

  1. Усамљено дрво у пољу.
    Стара крушка, коју је неко давно калемио, израсла је у велико дрво са јаким стаблом и добрим кореном и њу ништа не помера.Ни јак ветар је не може узнемирити у њеној дубокој укорењености, па је престао и да покушава.Пролази мимо ње, толерише њену крошњу и не мрси њене гране.
    Кора њеног стабла је сивкастоцрна и избраздана као сува земља, а кад откинете парче , на полеђини се виде браон дрвенасти кончићи.И мрави, они црни, домаћи, прави мрави, који убрзано хитају тамо амо, прелазе на ваш длан и враћају се на кору коју држите и нестрпљиви су да се већ једном одлучите и вратите откинуто парче коре на њено место.
    Ретко има некога испод њене крошње, а она ипак редовно шири своје гране и баца хлад.
    Непомућени мир тог круга угажене земље, који описује својим хладом, остао је заробљен у мојим сећањима.
    Лето.
    Јара трепери изнад зрелог жита прошараног црвеним булкама и цврчањем цврчака.
    Краве предано пасу у близини, машући реповима неуморно и клатећи меденице око својих вратова.
    Небеско плаветнило се, као сач над црепуљом, надвило над пољем.
    Небеска вода је, очигледно, отишла на неко друго место.

    Поглед се разлива према асфалтном путу који пресеца поље и прелази преко њега, хрлећи у далека, плава брда.
    Чичавица.
    Између “асфалта“ и Чичавице лењо се вуче Ситница, а железничка пруга доследно стреми према Скопљу.
    И одмах ту, поред, разбашкарио се Вучитрн.

    Косово.
    У чело ме кљуцају откуцаји сопственог срца које болно, телеграфски, откуцава :
    “ У и ме ну ти пти ца у кљу ну су зу но си … … “

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s