ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА

Парадокс родољубља, као врхунско начело одговорне оданости сопственом Отачаству (уверење моје  маленкости), иако можда недовољно одговарајућ термин за истицање јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…), представља наивни покушај аутора ових редова да увођењем овог појма у  јавну полемику, поред осталих (ако такви објективно постоје?), промовише још један критеријум (верујем, из реда суптилнијих и нијансиранијих критеријума који индицирају стратешки положај појединца у односу на феномен родољубља) за лакше уочавање и јасније разликовање веродостојних, национално-политичких тежњи појединаца и/или група (организација, покрета, странака…) од оних који то нису.

    У основи потребе васпостављања овог појма у друштвени амбијент јесте превасходно непресахла свест о нужности супротстављања лукаво наметнутој и робустно присутној збуњености национа на континууму родољубиво-неродољубиво са јасно уочљивим коначним циљем неоимператора: дизање руку од политичког става и прихватање реалности. Знамо и које.

    Опрезно говорећи, сматрам да смо још увек доста далеко од одговорне, озбиљне, дугорочне националне политике, и да је стога неопходно сваку морално засновану политичку позицију штитити и неговати као ретку историјску и друштвену драгоценост и израз високе моралне надмоћности, наспрам инструменталног и принудног политичког деловања као последице подразумевајућих обавеза које проистичу из дужности поштовања писаних норми. И управо по тој специфичној карактеристици моћи ћемо, поред осталог, да судимо о учесницима у нашем политичком миљеу и нашим надама о коначној судбини не само наше територијалне целовитости већ и српског националног питања уопште. Скромно, дубоко верујем да ћемо појединце које краси историјско-национални идентитет пре свега познати по одустајању од свакодневног, опсесивног и ритуалног понављања фраза а првенствено узгредног позивања на Устав и остале форме друштвених уговора.

     У овој правно-јеретичкој позицији (која једино не значи позив на игнорисање или промену Устава, напротив) смештен је парадокс наше актуелне политичке драме и коначно, сами парадокс родољубља.  Елем, оног часа када се политичка класа уопште, а особито она која је на челу државе (не само сада, већ иначе) окане сувишног и јаловог гласнозборења о Уставу као подштапајућој форми која је обавезује на заштиту територијалне целовитости земље и свако друго национално просперитетно деловање (доводећи нас пренаглашеним позивањем на Устав у оправдану сумњу да би од националних интереса одустала истог часа да нема уставних ограничења која је у томе спречавају – јер Устав је, попут свих осталих правних аката, скуп регулатива које уређују положај државе у односу на људске слабости) и пређе на историјска, вредносна и морална начела због којих је посвећена националној и државној рехабилитацији, можемо бити сигурни да имамо метафизички профилисану власт. И да је потпуно „упала“ у „клопку“ парадокса родољубља. А то значи да је заиста угледала унутрашњу светлост и унутрашњу лепоту борбе за добробит национа те да је њена цена (владајуће класе) мизерна у односу на цену Отаџбине. А то је корак даље од страсне властохлепности. Мали за политичку класу а велики за Народ и земљу. И њихову будућност.