Парадокс родољубља, као врхунско начело одговорне оданости сопственом Отачаству (уверење моје маленкости), иако можда недовољно одговарајућ термин за истицање јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…), представља наивни покушај аутора ових редова да увођењем овог појма у јавну полемику, поред осталих (ако такви објективно постоје?), промовише још један критеријум (верујем, из реда суптилнијих и нијансиранијих критеријума који индицирају стратешки положај појединца у односу на феномен родољубља) за лакше уочавање и јасније разликовање веродостојних, национално-политичких тежњи појединаца и/или група (организација, покрета, странака…) од оних који то нису.
У основи потребе васпостављања овог појма у друштвени амбијент јесте превасходно непресахла свест о нужности супротстављања лукаво наметнутој и робустно присутној збуњености национа на континууму родољубиво-неродољубиво са јасно уочљивим коначним циљем неоимператора: дизање руку од политичког става и прихватање реалности. Знамо и које.
Опрезно говорећи, сматрам да смо још увек доста далеко од одговорне, озбиљне, дугорочне националне политике, и да је стога неопходно сваку морално засновану политичку позицију штитити и неговати као ретку историјску и друштвену драгоценост и израз високе моралне надмоћности, наспрам инструменталног и принудног политичког деловања као последице подразумевајућих обавеза које проистичу из дужности поштовања писаних норми. И управо по тој специфичној карактеристици моћи ћемо, поред осталог, да судимо о учесницима у нашем политичком миљеу и нашим надама о коначној судбини не само наше територијалне целовитости већ и српског националног питања уопште. Скромно, дубоко верујем да ћемо појединце које краси историјско-национални идентитет пре свега познати по одустајању од свакодневног, опсесивног и ритуалног понављања фраза а првенствено узгредног позивања на Устав и остале форме друштвених уговора.
У овој правно-јеретичкој позицији (која једино не значи позив на игнорисање или промену Устава, напротив) смештен је парадокс наше актуелне политичке драме и коначно, сами парадокс родољубља. Елем, оног часа када се политичка класа уопште, а особито она која је на челу државе (не само сада, већ иначе) окане сувишног и јаловог гласнозборења о Уставу као подштапајућој форми која је обавезује на заштиту територијалне целовитости земље и свако друго национално просперитетно деловање (доводећи нас пренаглашеним позивањем на Устав у оправдану сумњу да би од националних интереса одустала истог часа да нема уставних ограничења која је у томе спречавају – јер Устав је, попут свих осталих правних аката, скуп регулатива које уређују положај државе у односу на људске слабости) и пређе на историјска, вредносна и морална начела због којих је посвећена националној и државној рехабилитацији, можемо бити сигурни да имамо метафизички профилисану власт. И да је потпуно „упала“ у „клопку“ парадокса родољубља. А то значи да је заиста угледала унутрашњу светлост и унутрашњу лепоту борбе за добробит национа те да је њена цена (владајуће класе) мизерна у односу на цену Отаџбине. А то је корак даље од страсне властохлепности. Мали за политичку класу а велики за Народ и земљу. И њихову будућност.
Много категорија које би морале подробно да се објасне, нарочито зато што аутор говори да се ради о његовим „јединственим и аутономним уверењима“. Поетичан текст, са изласком у естетику, али за есеистику би требало више објективности.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Поштовани Душане, добродошли на Плетеније словес.
Немам разлога да противуречим Вашем коментару. Есејистички приступ (који и није био моја књижевна амбиција) претпоставља једну врсту експерименталног дизајна са не малим бројем почетних становишта које ваља проверавати и доказивати и са те стране можда и има провокативних обриса есеја. Оно што треба да буде мисија овог чланка јесте покушај да се започне процес проблематизације морала у политици и његове нужности и оправданости у истој.
И заправо, овај текст је у основи смештен у простору психологије морала где мене интересује, ко може национално да изневери када се каже „свет је под доминацијом једне империје, према томе, зарад (тобож) виших националних циљева сада је и национално неверство у реду“? Јер, не само да огромна већина људи не би то учинила када се то забрањује (Устав не допушта такву врсту делања и за исту предвиђа законске санкције), већ велика већина то не би учинила ни када се то толерише, охрабрује или награђује, како се може стећи утисак да стоје ствари у нашој земљи последњих неколико година. Желим, дакле, да кажем да постоје психолошки склопови, структурална својства у виду сложених, комплексних димензија или нешто специфичнијих црта личности који доминантно детерминишу опште суђење и понашање појединца, односно, олакшавају или отежавају понашање у складу или нескладу са моралом. Морални избори, дакле, не проистичу из друштвеног уговора и социјалних норми, односно осећања дужности, како веле „друштвенисти“, већ проистичу из нечега што се може интерпретирати каo (нe)доброћудни темперамент. А то је у подручју морала.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Baš tako. Kada smo kod moralnih normi, meni je posebno zanimljiv fenomen odnosa prema Nediću. Većina onih koji se danas tako rado pozivaju na “realnost“, ušuškavajući se tako u sklonište na liniji manjeg (čitaj nikakvog) otpora koja ih spušta na dno sa koga se, estetski manje-više, ali etički vrlo teško isplivava, obično se gnušaju Nedića i njegove uloge u tadašnjoj “realnosti“… Zarobljeni u nekom kvazielitizmu, veruju da su intelektualno superiorni, pa meni nije jasno kako ne primećuju da te dve stvari, u moralnom smislu, ne idu zajedno…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Довољно је и то што Сте овај текст стрпљиво прочитали. У њему је апстрахован сав емоционални и историјски доживљај родољубља који би морао бити претпостављен пукој форми која проистиче из „слова на папиру“. Све до часа док унутрашњи (родољубиви) императив не буде пртио однос према држави и Народу, никакав акт неће бити довољно снажан да изнуди сопствено поштовање.
Захвалан на уочавању овог текста.
Срдачно,
С.Т.
Свиђа ми сеСвиђа ми се