„ПЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ“

Доследно, активно и надасве гласнозборно  потврђивање противуставних и антинационалних договора које je са сепаратистима постигла претходна власт, са једне стране и, „болним компромисима“, самоуверено продубљивање истог процеса који нова влада  неумољиво предузима, са друге стране, наводи на нејасну и непријатну (за неке можда и умирујућу?) претпоставку да су актуелне власти геополитички и стратешкополитички п(р)осветљене, те да, негде далеко у туђини (слутимо где), интимно спознавши нешто више од обичног пука, свог Народа, о томе, неодустајно делајући, морају ћутати. 

Свакако, ово може остати само наивна хипотеза разочараног аутора ових редова и не мора имати никакве реалне и на чињеницама утемељене везе са објективном стварношћу, тј. оним што се назива истина, али, сложићемо се, потоњи опстанак политичке парадигме претходног режима, осим што сведочи да је политичка дегенерација националног питања настављена, недвосмислено потврђује злу слут да је творчев пројекат итекако жи(ла)в и да је његова разграђујућа моћ метастазирала на безмало цели политички организам Србије. Може ли се стога из јасног континуитета национално дегенеративне политике актуелне владајуће класе према Косметском питању (и питању ЕУ) са истом претходне власти,  непосредно закључити ишта друго и ишта једноставније што не би довело у сумњу њену апсолутну патриотску верност, до да се негде тамо и не тако давно заиста збило још једно, ново „духовно рађање“ увођењем нашег последњег у низу политичког „посвећеника“ у творчев тајни, планетарни план?

Искушењима Посвећења култу „прихватања реалности“ подвргнут је очито не само србијански већ и регионални српски владајући естаблишмент због чега суморна претпоставка о творчевом осмишљеном, синхронизованом акционом плану постаје више него оправдана. Наравно, још увек не и доказива. Постоји међутим нешто што се не може не приметити, строг, хладан и шкрт тон којим се свака историјска, интелектуална и емоционална непомирљивост сопственог Народа са творчевим пројектом, грубим игнорисањем дисциплинује и вредносним нихилизмом банализује. Под неизговореним, али Посвећењем, изнуђеним, геслом „Ми (!) знамо шта је најбоље за Србију“ степен отуђења владајуће класе од критичког става нације и њеног места у општој историји прети да задобије димензије политичког аутизма који не може бити апсорбован у национално-идентитетски ДНК.  Овај степен подвајања званичне политичке платформе од недискутабилних појмова озбиљне, одговорне и историјски утемељене националне политике у оној мери је продубљен у којој сазрева колективна свест да се ради о последњим минутима драматичне и кобне обмане. Перфидна компензаторна подвала која се имплицитно потура Народу кроз тобожње коначно и трајно скидање непотребног и сувишног балста тегобне и мучне Косметске реалности дискретно је „украшена“ сентименталним аргументом, тихом, неизговореном националном чежњом за присаједињењем Републике Српске са Србијом и помпезно маскирана громогласном најавом обрачуна са корупцијом., одвећ болном народном темом. Тако ствари стоје из перспективе Народа. Ако, пак, у читаву агонију укалкулишемо и непознату са почетка текста, односно Иницијацију наше руководеће политичке класе, онда наша савремена драма добија елементе „Хомерског питања“, тј. питања на које нећемо добити одговор у скорије време, ако га икада и добијемо?

Зна ли, дакле, власт нешто више?

Журба са којом се обављају последњи припремни радови за коначну и неповратну национално-политичку дегенерацију сопственог Народа не само да оправдава претпоставку да власти заиста знају и за некакво „Пето јеванђеље“ (творчево, ваљда?), већ индицира да је властима задати рок за финализацију творчевог  пројекта заправо већ запао у драматичан временски шкрипац (који је очигледно чини нервознијом  и ригиднијом но што би иначе била), те да би и симболични импулс народног незадовољства, бледо и анемично непристајање на „прихватање реалности“ озбиљније угрозило динамику реализације творчевих глобал-планетарних планова и можда учинило сасвим узалудним недавно Посвећење власти.

Оно што се такође, неизоставно, морамо запитати јесте какав је коначни епилог Посвећеног саучешћа у творчевом пројекту? Наивно посматрано, могу се извести барем две грубе претпоставке: Осиона, о историју и Народ оглушујућа журба Инициране власти да започне и заврши последњи чин Косметске епопеје може подразумевати или 1) неповратну капитулацију, или 2) зачетак капитулације идеје о неповратности учињених уступака отимачу свете српске земље. Елем, врло брзо ћемо знати да ли је Посвећење било у функцији подизања беле заставе на црвеном Косову Пољу или први степен дугорочног заокрета?

Оно што ипак јесте у нашим рукама и припада само нашој индивидуалној и заједничкој (националној) одговорности јесте само наш избор и само наша одлука хоћемо ли пристати да и сами као национ будемо Посвећени, онако како нам се чини да је творац Посветио оне који нас предводе и у наше име самоуверено одлучују. Како год, не постоји нити лепши нити светији догађај од Посвећења у ТВОРЦА у нама самима. Тај догађај враћа човека под окриље Ствараоца и речи претвара у дела. У своје име можемо тврдити да смо овај чин Посвећења предузели. Може ли власт доказати да се ради о истом ТВОРЦУ на којег мислимо ми? Једном и једином.

Advertisements

One thought on “„ПЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s