ОД ПАРАДОКСА РОДОЉУБЉА ДО ПАРАДОКСА ТОЛЕРАНЦИЈЕ

1.

У психолошкој науци је добро познат феномен хабитуације, односно навикавања, као један од облика учења. Он сведочи о томе да уз то што учимо да реагујемо на неке дражи и ситуације, ми учимо и да на неке дражи не реагујемо, да се на њих навикавамо, тако да нас не узнемиравају и да нам не сметају. Такво навикавање је стално присутно у нашем животу а без њега би живот у многим ситуацијама био тежак и/или готово немогућ. Адаптивна (прилагођавајућа) вредност навикавања је несумњива. Замислимо птицу на грани, када не би била навикнута, сваки покрет и шум лишћа би је покренуо на бег. Она не би имала ни тренутка одмора током целог дана. Захваљујући навикавању она не реагује на ирелевантне, неважне дражи које се повремено понављају, а своју пажњу и своје реакције усмерава на дражи које за њу могу да буду од значаја. Да није навикавања, ми бисмо морали да пазимо на безброј дражи које нас стално бомбардују а наш интелектуални живот би био прави хаос и потпуно неефикасан. Процес навикавања, дакле, филтрира неважне, понављајуће дражи тако да пуним капацитетом можемо да се посветимо значајним питањима. Неће погрешно закључити пажљиви читалац да се овим обликом учења могу објаснити човекове реакције на просте, неапстрактне, неметафизичке подстицаје, те да нема места навикавањем тумачити човеков однос према крупним друштвеним појавама. Прецизности и научне истине ради, изнећу неколико примера која нам сугеришу да постоји навикавање и на врло непријатне и значајне дражи које надилазе само пуке, егзистенцијално обојене стимулусе и задиру далеко у динамику друштвених односа. Лекари се навикавају на тешке ране, самртничке патње и умирање људи. Људи у фашистичким, концентрационим логорима су навикавали („отупљавали“) на свакодневно умирање својих сапатника, њихови чувари су навикавали на свакодневно уништавање људских живота. Искусни ратници сасвим другачије подносе ратну динамику него новајлије у борби. Уопште узевши, у закључку кратког трактата о навикавању утврдићемо да је хабитуација релативно трајно слабљење одговора (јединке), до нивоа престанка реаговања, а  као резултат понављања дражи које не доводе до значајних последица.

Фотографија: vidovdan.org

2.

Писати о толеранцији у политици подсећа на грађење утопије, нарочито ако имамо у виду нашу свакодневицу. Ако и постоји плуралитет мишљења и толерантност према њему, она сигурно није тамо где нам је потребна, односно, на терену националног питања и националне стратегије. Толерантност је једино могућа кроз разговор који не избегава сукоб, али препознаје разлоге који су га изазвали и знањем и аргументима доводи до заједничког решења. Али у неравноправном друштву заснованом на моћи дијалог није могућ, па се трпељивост чини као домен теорије и поље борбе за ново друштво будућности.

Трпељивост је последица и услов друштвеног живота, произашла из несавршености људског бића и ограничености његове спознаје. Трпељив је само онај човек који је свестан да не зна целу истину и стога му је потребан други човек да би се истини барем приближио. Такође, трпељив је и човек који је спознао целокупну истину али има разумевања за саговорниково настојање да исту оспори.

Међутим, остварење идеала трпељивости изгледа немогуће у друштву у коме су неједнакости оштро изражене а нетрпељивост је постала уобичајен дискурс друштвено-политичког живота. Ретки су они на политичкој сцени у којима би се могле препознати особине трпељиве личности. Сви нетолерантни системи, од личности, преко друштва, културе до политике, затворени су за другачија искуства. Посебно за становишта која заступа Народ!?!

Трпељивост се може испољавати само када постоје неистомишљеници чије ставове не одобравамо али које смо спремни да подносимо, не осуђујући их. Баш у таквом значењу трпељивости састоји се њена противуречност. Трпељивост има своје границе које одређују меру трпељивости и ситуације у којима се не сме бити трпељив. Парадокс толеранције, према Карлу Поперу,  састоји  се у томе да трпељивост према нетрпељивима јесте мана а нетрпељивост према нетрпељивима врлина. Није дозвољено бити трпељив према нетрпељивима јер би то значило равнодушност према угрожавању основних људских слобода.

3.

„Парадокс родољубља“ као врхунско начело одговорне оданости сопственом Отачаству (јединствено и аутономно уверење аутора овог прилога), иако можда недовољно одговарајућ термин за истицање јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…), представља наивни покушај аутора ових редова да увођењем овог појма у  јавну полемику, поред осталих (ако такви објективно постоје?), промовише још један критеријум за лакше уочавање и јасније разликовање веродостојних, национално-политичких тежњи појединаца и/или група (организација, покрета, странака…) од оних који то нису.

У основи ауторове потребе васпостављања овог појма у друштвени амбијент јесте превасходно непресахла свест о нужности супротстављања лукаво наметнутој и робустно присутној збуњености национа на континууму родољубиво-неродољубиво са јасно уочљивим коначним циљем Творца: дизање руку од политичког става и прихватање реалности. Знамо и које.

Аутор сматра да смо још увек доста далеко од одговорне, озбиљне, дугорочне националне политике, и да је стога неопходно сваку морално засновану политичку позицију  штитити и неговати као ретку историјску драгоценост и израз недвосмисленог  политичког уверења и високе моралне надмоћности, наспрам инструменталног политичког деловања као последице подразумевајућих обавеза које проистичу из дужности поштовања писаних норми. И управо по тој специфичној карактеристици моћи ћемо, поред осталог, да судимо о учесницима у нашем политичком миљеу и нашим надама о коначнојј судбини не само наше територијалне целовитости већ и српског националног питања уопште. Аутор ових редова дубоко верује да ћемо појединце које краси историјско-национални идентитет пре свега познати по одустајању од свакодневног, опсесивног и ритуалног понављања фраза а првенствено позивања на Устав и остале форме друштвених уговора.

У овој правно-јеретичкој позицији (која једино не значи позив на игнорисање или промену Устава) смештен је парадокс наше актуелне политичке платформе и коначно, сами парадокс родољубља.  Елем, оног часа када се политичка класа уопште а особито она која је на челу државе  окане сувишног гласнозборења о Уставу као подштапајућој форми која је обавезује на заштиту територијалне целовитости земље и свако друго национално просперитетно деловање  и пређе на историјска, вредносна и морална начела због којих је посвећена националној и државној рехабилитацији, можемо бити сигурни да имамо метафизички профилисану власт. И да је потпуно „упала“ у „клопку“ парадокса родољубља. А то значи да је заиста угледала унутрашњу светлост и унутрашњу лепоту борбе за добробит национа те да је њена цена (владајуће класе) мизерна у односу на цену Отаџбине.

 4. (1+2+3)

У којој мери је постмодерни геополитички експеримент над  кунићем званим Србија спроведен, као и у коликој мери је  строго дизајнирани план реализован сведочи и врло упечатљив узрочно-последични однос између хабитуације Народа на супстанцијална, није претерано рећи, драматична национална посрнућа и склоности да иста толерише упркос  чистој и рехабилитујућој снази властитих аргумената. Вешто и поступно исцрпљиван пројекцијом још злослутније стварности од оне коју свакодневно живи, виртуозном медијском и идеолошком осионошћу убеђиван у оправдност „прихватња реалности“ којом је видовдански код национа представљен као тегобни и мучни баласт којег се треба са олакшањем ратосиљати, наш род је у тој мери анестезирао националну осетљивост да је ампутација дела властитог организма прихваћена као подразумевајуће решење за дугогодишњу агонију. Неосетно је извршена акомодација на огољене, недвосмислене и, зашто не рећи, искрене амбиције међународне заједнице, са једне стране и арогантну отуђеност националне политичке класе од сопственог Народа, са друге стране. Није допуштена само идеолошко-политичка специфичност актера на домаћој политичкој сцени, већ је дозвољено и отворено неслагање (супротстављање) сопственој историји и робустној, историјској и националној аргументацији коју артикулише непресахли национални импулс. А то значи да смо постали немоћне жртве оног аспекта парадокса толеранције који претпоставља толерисање насиља, односно, да је парадигма нетрпељивости освојила и оне области националне толеранције на неистину, силу и издају које директно угрожавају како територијални интегритет Отаџбине, тако и њен идентитет и њено место у историји.

Овим подмуклим чином власт пре свега, али и Народ који је исту васпоставио, закорачио је (повукао се) на онај резервни положај који формално-правно озбиљно угрожава црвене линије националног интереса а морално урушава јединствени темељ сваког стабилног и непоколебљивог патриотског становишта, из перспективе аутора промовисаног као парадокс родољубља. Реч је о рубном подручју политичке мудрости испред које је постројена неумољива аргументација силе творца, а иза које се  покуњено повлачи обманута снага аргумената злослутно развијајући белу заставу капитулације.

Неко ће рећи како поједини актери на домаћој политичкој сцени мудро балансирају између чељусти нескривених империјалних амбиција међународног фактора и незадовољства сопственог Народа све чекајући прави тренутак  да преокрену ћурак у корист националних интереса. Аутор ових рдова се пак пита, да ли је могуће да имамо посла са тим нивоом политичке кратковидости дела политичке класе која нас нагиње да поверујемо да пред злом можемо имати икаквих тајни, а посебно тајну да ћемо му једног лепог дана окренути леђа. И још приде, да ли заиста постоје и такве амбиције дела политичке класе да злу наставимо да плаћамо у ратама, што непрестано покушавамо све дубље тонући у вазалан положај или је време да престанемо са тим? Ако јесте тако, онда се морамо помирити са чињеницом да је вредносни и морални нихилизам постао нормативни стандард подавања међународном фактору, те да, ако се већ  предајемо другоме као војник у заробљеништво морамо унапред одбацити свако оружје. И да, ако нема ничега чиме се можемо заштитити од страдања, треба да се упитамо када ће доћи коначни ударац?

Јер, прва издаја се не може исправити. Она изазива ланчану реакцију нових издаја од којих свака следећа све више удаљава од места првобитне издаје у тобожњој нади да ће са удаљавањем од ње нестати и она сама. Неће!

Са друге стране, верност националним интересима, као и свака друга уосталом, даје нашем Зоону Политикону ( али не и само њему ) смисао и целовитост, без  ње би се распао на мноштво тренутних утисака и крхотина. А то је управо оно што креатор жели, ултрахедонистички индивидуализам коме ум као средство увида мора бити укинут.

Нужност потоње мобилизације целокупног Народа у последњој и коначној одбрани националних интереса, упркос снажној, још увек не посусталој засићености традиционализмом и родољубивим осећањима, мора напослетку представљати једну врсту историјског подвига национа, тј. искорака из стереотипа о већ увреженом ирационалном односу Срба према национално судбоносним питањима. Мора,

Фотографија: riznicasrpska.net

другим речима, српски одговор представљати врло јасан, веома хладан, рационални став, не према потенцијалном референдумском питању, већ према референдуму који калкулише са Косметом, уопште. Може се, оправдано, свако запитати зашто је неопходан лаконски однос према овој врсти бруталности творца (творац. зацело, стоји иза ове и овакве иницијативе)? Одговор, напросто, гласи, зато што творчева подлост није у референдумском питању, већ у лукавом потурању идеје о референдуму као институту, којим се и чиме сваки исход у вишегодишњој, прљавој, неравноправној медијској  и финансијској борби Давида и Голијата, трајно и неповратно валоризује, а тиме додатно подстиче поларизација националног корпуса и генерише клима унутарнационалног сукобљавања и деоба. Та врста националне подвојености није у функцији окупљања против окупације, узвишеног циља који би нам морао бити пречи од свих осталих циљева. Посебно онда када знамо да је перфидна тежња творца да нас лиши било каквог, чак и рудиментираног трага пркоса и да то чини са елегантним,  квазидобронамерним планом да изманипулише остацима националне смосвести увлачећи нас у тобожње демократске процедуре и нуткајући нам наводне механизме демократског изјашњавања, попут референдума, на пример. Можемо, наравно пристати на референдумско изјашњавање, али само под веома прецизно дефинисаним претходним условима: Филигранском прецизношћу избалансирана медијска заступљеност супротстављених политичких становишта, апсолутно једнака информациона и остала доступност Народу и веома просто, невишесмислено питање: Да ли сте за приступање Србије Европској Унији? О Космету изјашњавање – никада. То је једино питање које превазилази оквире Устава и дубоко понире и оваплоћује парадокс родољубља.

Advertisements

6 thoughts on “ОД ПАРАДОКСА РОДОЉУБЉА ДО ПАРАДОКСА ТОЛЕРАНЦИЈЕ

    • Надам се и верујем да ће ово становиште бити схваћено коректно. Све друго би се могло тумачити као изнуђени акт.
      Срдачно,
      С.Трифуновић

      Свиђа ми се

    • Да, становиште јесте ретко и рекао бих потпуно ново, али само у формалном смислу, тј. у виду некаквог идејног конструкта. У пракси, парадокс родољубља (верујем да сте на то мислили?) постоји као оно нешто што се зове оданост, лојалност, посвећеност, приврженост…Отаџбини, а коју не интересује никакав правни акт када је она угрожена а при томе не угрожава право, ни домаће ни међународно.

      Срдачно,
      С.Трифуновић

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s