АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, први део – ИЗВОРИ АГРЕСИВНОСТИ

 

Вршњачко насиље,
Фотографија: panradio.com

УВОД: Агресивно понашање је, напомињемо то с разлогом, понашање које се врло тешко мења. За многе младе људе то је наук који се понавља, чији је успех несумњив, награде многобројне а казни скоро да и нема. Комплексан карактер агресивности је од велике важности. То је тип понашања који користе нарочито они који су слаби или им недостају просоцијалне алтернативе. Агресивно понашање често иницира бес који израста из погрешног когнитивног увида интерперсоналног света. Типично је и то да емоционално буђење које следи, потхрањује и одржава у животу такав увид. То је истовремено бихејвиорални (понашајни), когнитивни (сазнајни) и емоционални феномен. Стога, све што се предузима у вези са агресивним понашањем мора бити осмишљено тако да укључује све три компоненте…

  Поштовани посетиоци ПЛЕТЕНИЈА СЛОВЕС,

Пре него што наставите са читањем овог текста желим да Вас обавестим да на списку који следи можете пронаћи доста сродних, теоријски и практично повезаних садржаја са актуелним чланком.

Кликом на одговарајући наслов остварујете директну везу са конкретним текстом.

ХВАЛА што читате ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС!

1. О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, први део

2. О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, други део

3. РОДИТЕЉИ, ИЗДАЈТЕ ЕФИКАСНА НАРЕЂЕЊА

4. ОБРАЋАЊЕ ПОЗИТИВНЕ ПАЖЊЕ НА ДЕТЕТОВО ПОНАШАЊЕ

5. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, први део – ИЗВОРИ АГРЕСИВНОСТИ

6. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, други део – НЕЕФИКАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ ИНТЕРВЕНИСАЊА

7. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, трећи део – ЕФИКАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ ИНТЕРВЕНИСАЊА

8. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, четврти део – ТЕХНИКЕ КОНТРОЛЕ БЕСА

9. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, први део – ПОЈМОВНИ ОКВИР

10. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, други део – ТЕОРИЈЕ ДЕЛИНКВЕНЦИЈЕ

11. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, трећи део – ДВА ТИПА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ

12. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, четврти део – ФАКТОРИ РИЗИКА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ

13. АНТИСОСЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, пети део – ЗАШТОТНИ ФАКТОРИ АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА

14. РОДИТЕЉСКИ БЕС И КАКО ГА КОНТРОЛИСАТИ, први део

15. О КОНТРОЛИ РОДИТЕЉСКОГ БЕСА, други део

16. У ПРИЛОГ РАСПРАВИ О ТЕЛЕСНОМ КАЖЊАВАЊУ ДЕЦЕ

На блогу, поред наведених, можете прочитати и следеће чланке из психолошког темата:

1. Мотивационо терапијске стратегије, ПРВИ део;
2. Мотивационо терапијске стратегије, ДРУГИ део;
3. О разлици у невербалној комуникацији међу половима;
4. О невербалним индикаторима лагања;
5. Петофакторски модел личности;

 

ИЗВОРИ АГРЕСИВНОСТИ: УЧЕЊЕ АГРЕСИВНОСТИ: Некада је агресија сматрана инстиктивним понашањем, енергијом за борбу која мора да се испољи. Годинама се агресивним људима – хронично агресивним адолесцентима, супружницима-злостављачима, деци-злостављачима и свим другим који су се стално понашали насилно – говорило да нађу неки прихватљив начин на који би ослободили ту енергију за борбу: да се ‘издувају’, да ударају боксерске вреће или лутке (афективно абреаговање) и томе слично. Последњих година, међутим, овакав пургативан начин мишљења о агресији је промењен исто као и идеја о агресивности као урођеном и незаобилазном инстинкту; испоставило се да је то прихватљив али нетачан мит. Уместо тога, истраживања су показала да је агресивност примарно научено понашање, научено путем посматрања, имитирања, испробавања и понављања. Алберт Бандура је био један од првих предлагача и демонстратора оваквог виђења.

Утицај принудног родитељства: Агресивност обично почиње као интеракција коју смо говорећи о теоријама делинквенције, у претходном  циклусу текстова на тему Антисоцијалног понашања младих, означили као Модел стадијума социјалне интеракције, (прочитај текст) односно  „принудно родитељство“. Овакво понашање родитеља карактерише иритираност и недоследност. Родитељска топлина и наклоност су врло ретки. У једном тренутку родитељи уопште не обраћају пажњу на дете и занемарују га, а већ у следећем су веома груби, чак окрутни, према њему. Принуда иде од укора и претњи употребом силе до, врло често, телесног кажњавања.

Образац агресије се наставља тиме што дете реагује на овакво принудно родитељство: бес,

Насиље у породици,
Фотографија: sezamweb.net

цвиљење, викање, бацање ствари и слично постају дететове омиљене технике којима добија све што жели. У узрасту од 2 или 3 године та деца се често називају ‘темпераментном’.

У узрасту од 4 или 5 година та деца почињу своју социјализацију. Одлазе напоље да се играју са другом децом. Код куће су научили да се принуда исплати и сад те технике агресије примењују на вршњацима које  упознају. Александар обори Бојану са њеног трицикла како би он могао да се вози. Онда дограби и Војину лопту и одјури да је шутира. Потом, упадне међу троје или четворо деце која стрпљиво чекају свој ред да се спусте низ тобоган. Бојанина мама, Војин отац те остали родитељи који се ту затекну, интервенишу тако што својој деци кажу да се са Александром више не играју јер он не зна да се лепо понаша.

Александрови родитељи нису били позитиван узор понашања те сад његови вршњаци који би то и могли да буду, морају да се повуку због сопствене сигурности. Александар – који сад може бити обележен као ‘неваљалац’ – и даље има социјалне потребе, жели да се дружи и зато мора да се приклони другој групи деце која се понашају као и он – агресивној деци. Александар ту сад већ има бројне прилике да испробава, проширује и усложњава своје агресивно понашање. Он полази у школу тражећи невоље и зато их лако и проналази. Будући да и у школи користи технике агресивног понашања које је научио, убрзо за школско особље постаје ‘тешко’, ‘проблематично’, ‘неваспитано’ дете, те ускоро добија и ‘званичан жиг’: ‘дете са проблематичним понашањем’.

Школско особље и Александрови школски другови сад већ виде у њему некога ко стално ствара невоље. Међутим, пошто његова агресивност обично привлачи пажњу и добија одобравање од оних њему сличних, он се стално труди да достигне и чак превазиђе њихова негативна очекивања. Уколико настави да успева у својим намерама путем овакве агресије, њен интензитет и учесталост ће само расти. До тинејџерских година од ‘детета са проблематичним понашањем’ постаће малолетни делинквент. Александар је своју лекцију научио одлично.

Као што смо описали, агресивност је понашање које се примарно учи и, за многе делинквенте, то је одлично научена и врло исплатива лекција. Не сме да чуди онда зашто краткорочни и на брзину склепани програми – седам дана у дивљини, екскурзије, раздраганост заједничких празновања, програми застрашивања и кампови за обуку борилачким вештинама, као и активан спортски ангажман – имају краткотрајан утицај. Зато што смањују антисоцијална понашања а повећавају њихове просоцијалне алтернативе кључне за успешно превазилажење агресивности младих, приступи који у први план стављају учење, заборављање и поновно учење су обећавајући, док индивидуална саветовања или психотерапеутски приступи усмерени ка ‘наглашавању узрока’, постижу врло мало.

ГДЕ СЕ УЧИ АГРЕСИВНОСТ? Ако кажемо да се агресивност учи, од кога је деца уче и где? У већини западних друштава, којем припада и наше, а можда најуочљивије баш у Србији, могу се издвојити три такве учионице: кућа, школа и мас-медији.

Кућа: Прва и најважнија учионица у којој се предаје и учи агресивност јесте кућа. Код куће, 7% родитеља физички злоставља своју децу (пример су опекотине, преломи костију, ударци који су на граници контузија…) а 73% њих повремено или стално физички кажњава своју децу (ударци по задњици, по целом телу, шамарање); Шта се деси кад одрастао удари дете? Дете престаје да се понаша на начин који је проузроковао кажњавање. Кажњавање резултује престанком неодговарајућег, маладаптивног понашања, односно, прекидом немилог догађаја, што одраслог утврђује у његовом ставу да је телесно кажњавање прави начин васпитања. Међутим, у том случају не само да одрасли уче да је ‘батина из раја изашла’ већ то чине и деца. Бандура и други истраживачи су показали да се агресивност учи на два начина: директно или индиректно. Директно учење (одрасли у нашем примеру) потиче из устаљене праксе (одређено понашање је испробано и даје задовољавајуће резултате). Индиректно учење (деца у нашем примеру) одвија се путем посматрања агресивног понашања других, који за то бивају награђени.

Насиље у школи,
Фотографија: novinenovosadske.rs

Школа: Школа је друга од главних локација где се агресивност учи. Ово уверење потпомаже и константан пораст агресивне природе вршњачких група адолесцената  као и значење поука које смо већ навели, које извлаче родитељи и њихова деца. Као што ћемо објаснити касније, коришћење кажњавања у школама довело је до тога да постоје наставници који су ненамерно постали врло вешти учитељи агресивности.

Медији: Агресија се предаје и учи не само у школама и код куће; испоставило се да су медији можда најефикаснији у томе: новине, књиге, стрипови, радио, филмови, видео-игрице, интернет и телевизија. Утицај мас-медија на понашање људи немерљив је. Чињеница је да ниво насиља у нашем друштву расте баш због њих. То се често оспорава али проучавање евиденција које се односе на утицај телевизије и интернета оставља врло мало места за сумње и двоумљења. Стално приказивање насиља на телевизији и доступност истог на интернету представљају најважнији елемент учења и примењивања агресивног понашања. Негативни утицаји овог ‘запљускивања’ насиљем преко е-медија узроковали су појаву такозваних „ефеката“. Ефект агресије (повећање ‘копираних’ насилничких поступака као и само-усмереног насиља), ефект жртве (повећање броја фобија и ‘фобичних’ људи, неповерење, повећање/усложњавање средстава за самозаштиту), као и ефект посматрача (све је више људи који су равнодушни и незаинтересовани) су само неки од њих.

Агресивне мисли и дела: Деца која одрастају на начин који смо описали не само што уче како да се понашају насилно већ она постају и константно заокупљена агресивним мислима. Већина људи, у већини случајева, бира ненасилно понашање будући да сматра да је такво понашање неморално, недруштвено или, најпростије речено, погрешно. Људи који су често бесни или агресивни, нарочито они који чине кривична дела, мисле и делају на начин потпуно различит од нашег. Као прво, њихов начин размишљања је по правилу егоцентричан: „Кад се разбесним баш ме брига ко ће да страда!“ или, „Кад видим нешто што ми се свиди ја ћу то и да узмем“; „Ако хоћу да урадим нешто баш ме брига да ли је то по закону или није.“ Њихово виђење света засновано је на ставу „прво ја“.

Уз ту егоцентричну перспективу иде и то што агресивни људи врло често виде друге као претњу себи, чак и кад то никако није случај (перциптивне обмане). Они неутрално понашање других погрешно тумаче као агресију уперену према њима. Стога много младих, када их неко гледа (што је сасвим неутралан поступак) то погрешно тумачи као директан изазов, претњу или омаловажавање (непријатељски поступак). Слично томе, уколико их неко случајно удари у школском ходнику пуном деце, они то сматрају намерним. Такав начин размишљања код агресивних људи често поприми облик минимизирања/погрешног означавања, при чему тај неко своје сопствено насилно понашање, те његове негативне последице умањује и приказује различито од оног какви они заиста јесу. Изјаве као што су: „Није то ништа страшно ако крадеш – и други то раде“ или „Мораш да научиш памети неког ко ти не указује поштовање“ јесу примери типичног извртања ствари.

Минимализовање и погрешно означавање често су комбиновани и са још две интерпретације које отворену агресију чине неизбежном. Једна је увек претпостави најгоре („Ако га не клепим испашћу шоња“), а друга је окриви друге („То је његова грешка, сам је тражио и зато ћу га треснути!“).

Уз ове, постоје још две погрешне интерпретације. Једна је лажни консензус, рационализација

Безбедан интернет,
Фотографија: bezbedaninternet.net

типа „други људи мисле и раде као и ја тако да је са мном све у реду“, а други је усидреност – последња у низу погрешних интерпретација типичних за агресивце – неодустајање од својих ставова по сваку цену, чак и кад се појаве конкретни супротни докази.

Мисли воде до дела. Покушавајући да смањимо агресивно понашање у школама, на нашим улицама и у друштву уопште, најважније је да не занемаримо чињеницу да ће само промене у начину размишљања довести до промене у начину понашања.

Зашто се агресија тешко искорењује? За све више адолесцената агресиван начин мишљења и понашања је „свршена ствар“ јер увек доноси успех и издашно га потпомажу људи који су у њиховим животима важни („значајни други“). Родитељи, учитељи, психолози, педагози, социјални радници и други који покушавају да промене такву децу врло тешко долазе до неког успеха. Прва препрека на коју наилазе је степен учесталости лекције „агресија успева“ – њу деца током свог одрастања науче небројено пута.

Много младих одраста уз родитеље који све своје проблеме решавају агресивношћу. Они стално туку своју децу мислећи да их тако уче дисциплини. Деца се читав низ година играју играчкама намењеним насилничким играма са агресивним вршњацима. Они сате и сате проводе уз рачунарске и видео-игре пуне насиља а то исто гледају и на телевизији. Они можда чак и похађају школе у којима је допуштено телесно кажњавање, можда припадају некој банди или сличној групи вршњака. Деца су окружена агресивним искуствима која промовишу брзо и дуготрајно учење – код куће, на улици, у школи, пред рачунаром, пред телевизором. Ова агресивна искуства презентују се детаљно, по систему „уради сам“, и то најчешће чине људи којима се деца диве; чине се безболним и, што је најважније, врло често успевају.

Лекције насилништва уче се лако и примењују успешно те ће и опстати врло дуго уколико важни људи у дететовом животу подржавају такав начин размишљања и делања. Нажалост, став „батина је из раја изашла“ (што АПСОЛУТНО не значи да примерена телесна казна (прочитај текст) не треба да буде саставни део васпитно-корективног репертоара понашања родитеља) охрабрује се и подржава са свих страна; то чине рођаци, пријатељи, вршњаци. У традицији је наше културе да породице подржавају децу у ставу да треба да се побију ако су изазвани. У ствари, многи млади људи ће бити окрутно кажњени и сасвим понижени ако не примене силу онда када сви око њих сматрају да то треба учинити. Слични захтеви за насилничком реакцијом те награђивање за њену примену јављају се у групама вршњака које врше притисак на неистомишљенике. Овакав начин присиле јавља се у све млађем узрасту, и то подједнако међу адолесцентима који су у бандама и који то нису, као и међу девојчицама и дечацима.

Препречен пут у шуми,
Фотографија: http://www.besplatne-slike.net

Ако добро науче како да буду агресивни, ако увиде да је агресија увек исплатива те добијају велику подршку и охрабрење од људи који су им важни за такво понашање („значајни други“), онда су на најбољем путу да тако и наставе. Просто речено, они и не знају шта би друго могли да раде. Позитивне, конструктивне, ненасилне алтернативе агресији које би могли да користе уместо песница и оружја јесу алтернативе које они виђају и пробају само по изузетку, а могу да буду и кажњени због тога. Чини се да је пребијање противника увек лакше изабрати него преговарање, повлачење или тражење помоћи од непристрасних одраслих; такође, давање предности дискусији и другим ненасилним средствима решавања сукоба су алтернативе које се врло ретко виђају и које млади сасвим ретко испробавају, а одрасли који су важни у њиховом животу тек у појединачним случајевима подржавају такво понашање.

Укратко речено, агресивно понашање се врло тешко искорењује зато што се учи од малих ногу, често среће и зато што га подржавају људи који су деци важни. Чини се стога да је то најбоља, а често и једина, алтернатива деци и младима који никад нису ни научили нешто друго.

Агресија као зависност: За неке младе људе, агресија је скоро непроменљива ствар, када се једном потврди, зато што је она за њих зависност. Неоспорно је, међутим, да агресивно понашање јесте феномен који има много тога заједничког са зависношћу од дрога, алкохола, цигарета, коцкања и других сличних хемијских супстанци или лоших навика. Обележја која ћемо означили као заједничка за ‘традиционалне’ зависности могу се наћи и код многих случајева агресивности:

• То је дуготрајно, често коришћено, стабилно понашање. Хронично агресивно дете највероватније ће постати хронично агресиван човек.

• То је понашање које доноси задовољство на кратке стазе; дугорочно гледано доноси само проблеме. Има деце која кажу да осим задовољства и уживања осећају још нешто моћније, нешто као ‘грозницу’, навалу снаге која прати њихове насилничке поступке – баш као и други зависници.

• Агресивно понашање је врло често праћено порицањем; «Ја то нисам учинио», «Нисам то

  

  Фотографија: novimagazin.rs

  мислио» или «Ја то нисам започео». Овакво порицање, минимализовање и преношење одговорности на друге јесте нешто што говоре сви зависници.

• Описано је и као понашање које је тешко контролисати, тешко редуковати а врло често постаје и компулсивно. Чак и ако прође извесно време без агресије врло је вероватно да ће се оно вратити.

• Оправдава се мноштвом разлога,укључујући ту и ослобађање од стреса или начин да се изађе на крај са неугодностима које стварају други, као начин да се превазиђе лоше расположење или смањи нагомилано психичко оптерећење.

• Агресивно понашање опстаје не само зато што је то „добар осећај“ већ и зато што га подржавају многи из најближе околине, пријатељи и рођаци. Подршка често стиже и преко „главних фаца“ из мас-медија и из традиције локалне заједнице. Пити пиво, играти лутрију, запалити цигарету, узвратити сваком „равном мером“ – то су све уобичајене теме.

• Преокупираност туђим понашањем, било да је у питању узимање дроге, коцкање или агресивност. Хронични насилници, на пример, гледају на телевизији много више такве програме него они који нису склони насилном понашању.

• Агресивно понашање носи у себи и велики ризик по здравље, опасност од повреда па чак и смрти.

        Наставиће се… Тема: Неефеикасне стратегије интервенисања

(Сазнајте више, зашто кажњавање, катарза и кохабитација као најдоступнији модели интервенисања код деце са агресивним понашањем, нису ефикасни и не доводе до трајнијих промена)

Упутнице:

1. А. Голдштајн, Б. Глик, 1987., Учење замене агресивности,