О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, први део

Пружање отпора и непослушност у понашању тинејџера постају врло ефикасни путеви бекства и избегавања непријатних и досадних задатака који траже много труда али и тачнијег предвиђања последица у „размени удараца“ између родитеља и детета.
Фотографија: mamaibeba.rs

Почетком деведесетих година 20. века, пре свега захваљујући истраживањима Петерсона и његових сарадника, постало је јасно да један од главних разлога бунтовништва и непослушности младих, те једне врсте социјалне агресије, јесте слаб, неефикасан, недоследан и неселективан начин управљања понашањем детета или адолесцента који родитељи користе. Неретко је такав модел родитељства комбинован са врло грубим и екстремним методама дисциплиновања и слабим надзором активности адолесцента. Из тога произилази да пружање отпора и непослушност у понашању тинејџера постају врло ефикасни путеви бекства и избегавања непријатних и досадних задатака који траже много труда али и тачнијег предвиђања последица у „размени удараца“ између родитеља и детета (ма како негативне оне биле) а, понекад су и награђујући сами по себи. Међутим, било би погрешно закључити из свега реченог да су свака непослушност и супротстављање просто научени из родитељ – дете односа и његове историје. Док су тачна форма, природа и топографија опонирајућих реакција, па чак и њихова специфична тежина, код сваког  детета великим делом везане за његову историју учења у породици, извесност стицања и испољавања бунта и непослушности као карактеристика понашања, везана је за још најмање три области. Комбиновани са лошом  Праксом управљања понашањем детета, што чини први фактор, заједно творе ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА ПРУЖАЊА ОТПОРА У ПОНАШАЊУ ДЕЦЕ И АДОЛЕСЦЕНАТА.

Говоримо, дакле, о следећим факторима настанка отпора и непослушности малдих и адолесцената:

1.     Пракса управљања понашањем детета;

2.     Одлике темперамента и когнитивне карактеристике младих;

3.     Одлике темперамента и когнитивне карактеристике родитеља;

4.     Брачни статус мајке;

Пре него што детаљније опишемо други, трећи и четврти фактор, подсетићемо се укратко првог фактора, већ подробно представљеног на овом блогу у текстовима о Антисоцијалном понашању младих.

  Поштовани посетиоци ПЛЕТЕНИЈА СЛОВЕС,

Пре него што наставите са читањем овог текста желим да Вас обавестим да на списку који следи можете пронаћи доста сродних, теоријски и практично повезаних садржаја са актуелним чланком.

Кликом на одговарајући наслов остварујете директну везу са конкретним текстом.

ХВАЛА што читате ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС!

  1. О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, први део
  2. О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, други део
  3. РОДИТЕЉИ, ИЗДАЈТЕ ЕФИКАСНА НАРЕЂЕЊА
  4. ОБРАЋАЊЕ ПОЗИТИВНЕ ПАЖЊЕ НА ДЕТЕТОВО ПОНАШАЊЕ
  5. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, први део – ИЗВОРИ АГРЕСИВНОСТИ
  6. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, други део – НЕЕФИКАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ ИНТЕРВЕНИСАЊА
  7. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, трећи део – ЕФИКАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ ИНТЕРВЕНИСАЊА
  8. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, четврти део – ТЕХНИКЕ КОНТРОЛЕ БЕСА
  9. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, први део – ПОЈМОВНИ ОКВИР
  10. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, други део – ТЕОРИЈЕ ДЕЛИНКВЕНЦИЈЕ
  11. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, трећи део – ДВА ТИПА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ
  12. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, четврти део – ФАКТОРИ РИЗИКА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ
  13. АНТИСОСЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, пети део – ЗАШТОТНИ ФАКТОРИ АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА
  14. РОДИТЕЉСКИ БЕС И КАКО ГА КОНТРОЛИСАТИ, први део
  15. О КОНТРОЛИ РОДИТЕЉСКОГ БЕСА, други део
  16. У ПРИЛОГ РАСПРАВИ О ТЕЛЕСНОМ КАЖЊАВАЊУ ДЕЦЕ

На блогу, поред наведених, можете прочитати и следеће чланке из психолошког темата:

  1. Мотивационо терапијске стратегије, ПРВИ део;
  2. Мотивационо терапијске стратегије, ДРУГИ део;
  3. О разлици у невербалној комуникацији међу половима;
  4. О невербалним индикаторима лагања;
  5. Петофакторски модел личности;

ПРВИ ФАКТОР објашњења пружања отпора у понашању деце и адолесцената: ПРАКСА УПРАВЉАЊА ПОНАШАЊЕМ ДЕТЕТА

Модел стадијума социјалне интеракције, како се иначе зове у стручној литератури рад Петерсона и његових сарадника на пољу разумевања развоја делинквентног и антисоцијалног понашања младих, у фокус интересовања ставља дететову интеракцију са породицом и

Родитељи не ретко немају развијене искуствене и сазнајне капацитете да примерено реагију на дечије понашање због чега су склони да и на мање (или безначајне поводе) одговоре непотребном и нецелисходном вербалном агресијом, принудом.
Фотографија: opusteno.rs

вршњацима. Модел стадијума социјалне интеракције описује четири фазе развоја антисоцијалног понашања које су сукцесивне, а које за основу имају секвенце: акција – реакција (на релацији породица – дете). Овај процес је динамичан, двосмеран, са повратним спрегама. Секвенце, акције – реакције су често скоро симултане. Завршетак сваке фазе одређује вероватан, али не нужан улазак у следећу фазу, а крајњи исход је антисоцијална каријера…

  1. Недостатак вештине тачног праћења и класификовања понашања ( када нормативно, за одређени узраст природно, одговарајуће дететово понашање класификују као проблематично и девијантно – када родитељ, на пример, дететову сазнајну радозналост уочава као „напорно дете“ или раздрагано трчање по соби као немир и/или хиперактивност  );
  2. Недостатак вештине игнорисања тривијалних, небитних принудних догађаја ( када на дечији несташлук, својствен том добу, попут несмотреног обарања вазе са цвећем, на пример, реагује придавањем негативне пажње детету у виду претњи, псовки… чиме се твори условна околност за принудни одговор детета );
  3. Недостатак коришђења ефикасних консеквенци (укључује телесно кажњавање) када је кажњавање неопходно.

    То су случајеви када је дете мало (а старије од једне године) и није у стању да разуме могуће последице својих поступака којима доводи себе или друге у опасност. Тада телесна казна смањује вероватноћу да ће дете поновити поступак.

    Када је дете агресивно и насилно према другој деци, животињама и одраслима. Тада телесна казна омогућује детету да схвати да и њих боли исто као што и њега боли. На овај начин се детету омогућује да развије емпатију и саосећање, што је основа социјализације.

      Када дете одбија да прихвати друге казне и да промени понашање. Тада родитељу остаје једино да примени присилу како би контролисао дете.

      У оквиру модела који представљамо, реч је о инфериорним родитељима који немају развијене искуствене и сазнајне капацитете, због чега постају фрустрирани и на дететово понашање, које  спада у претходно наведене три категорије/ситуације, не реагују неопходном и примереном физичком казном, односно, сасвим супротно,  склони су да на мање (или безначајне поводе) одговоре непотребном и нецелисходном вербалном агресијом, принудом.

    Оваква пракса доводи до разградње родитељске ефикасности у дисциплиновању детета, типично испољену кроз непријатељско држање, замерање, вику, псовање и због релативно безначајних ствари, претње физичком казном без извршења и напослетку контролу родитеља од стране детета. Како?

     Још увек недисциплиновано дете, одговара (некомпетентном родитељу) такође принудом (вика, бес, претња, негативизам, отпор) и налази да је његово аверзивно понашање ефикасно јер елиминише аверзивно понашање других чланова породице (околност када се родитељ повлачи из интеракције када дете преузме принудну иницијативу), а може директно да произведе и позитивно поткрепљење. У основи ескалције је позитивна повртана спрега, која укључује и физичке нападе родитеља, немоћних да овладају дететовим антисоцијалним понашањем. На овај начин дете учи да побеђује у ситуацијама покушаја дисциплиновања тако што ескалацијом агресије (која већ постоји као модел „успешног“ понашања у породици) натера родитеља да се повуче.

     У другој фази (до краја нижих разреда основног школовања), абразивни стил понашања ( напади беса, одбијање да се прихвати негативан одговор, избегавање тежих задатака,

Одбацивање од стране родитеља и вршњака доводи до неуспеха у развијању просоцијалних вештина и дубоког поремећаја процеса социјализације. Дете се не учи кооперацији и начинима прихватања негативног одговора, долази до акумулације пропуштеног која води до даљих неуспеха – чиме се успоставља нова повртана спрега. Дете види себе као жртву окрутног и неправедног света и углавном је – у праву. Његова социјална искуства су квалитативно другачија од нормалних вршњака и оно често бива исмевано или кажњавано. Уколико је дете дуже у том процесу, утолико су већи пропусти његове социјализације, што води до развијања антисоцијалних ставова.
Фотографија: vladetajerotic.blogspot.com

принуђивање родитеља да одустану од контроле детета ) довешће вероватно до дуплог социјалног неуспеха: одбацивања од стране нормалних вршњака и лошег успеха у развијању академских вештина. Одбацивање од стране родитеља и вршњака доводи до неуспеха у развијању просоцијалних вештина и дубоког поремећаја процеса социјализације. Дете се не учи кооперацији и начинима прихватања негативног одговора, долази до акумулације пропуштеног која води до даљих неуспеха – чиме се успоставља нова повртана спрега. Дете види себе  као жртву окрутног и неправедног света и углавном је – у праву. Његова социјална искуства су квалитативно другачија од нормалних вршњака и оно често бива исмевано или кажњавано. Уколико је дете дуже у том процесу, утолико су већи пропусти његове социјализације, што води до развијања антисоцијалних ставова, а вероватноћа уласка у следећу фазу је врло висока.

     У трећој фази, карактеристичној за (пред)адолесцентни период, већ усамљена, одбачена и ненадгледана млада особа, у потрази за себи сличнима, „утеху и склониште“ проналази у девијантној групи вршњака, која има негативан став према школи и одраслим ауторитетима а чији утицај на делинквентно понашање је потврђен у многобројним истраживањима. Обрасци детета ће сада вероватно укључивати и прикривено антисоцијално понашање (лагање, крађе) са високим ризиком од злоупотребе психоактивних супстанци..

     Особа која је прошла кроз све претходне фазе, скоро неизбежно има маргиналну егзистенцију када одрасте. Карактеришу је незапосленост, несрећни бракови, разводи, злоупотреба ПАС, хапшења, менталне болести и антисоцијална деца. Они чак нису ни успешни криминалци, већ прави губитници.

Наставиће се…

     …У следећем тексту сазнајте више о одликама темперамента и когнитивним карактеристикама младих, односно, родитеља, као и о брачном статусу мајке као факторима објашњења настанка отпора и непослушности код младих.

Advertisements

9 thoughts on “О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, први део

  1. htedoh da pritisnem „like“ dugme, pa se predomislih….
    tekst je ocigledno preveden sa engleskog i ima sve karakteristike tamosnjeg drustva…. izrazi: „kontrola detetovog ponasanja“, „poremecaj socijalizacije deteta“, „normalnih vrsnjaka“…. meni govori nesto o onome koji je tekst napisao i model (pojednostavljeno) osmislio: dete se ne kontrolise – ono se voli ! zaista ima mnogo nekompetentnih roditelja – oni ni sami nisu „odrasli“ a imaju zadatak da gaje decu i u tome ne uspevaju… (ne znam samo zasto?!) pa onda „drustvo“ hoce da vaspitava takvu decu…. to ne moze bas dobro da prodje !
    sledece: ako je socijalna sredina sama po sebi poremecena ( u odnosu na zdrav razum – kao recimo danas ovde u Beogradu), onda je izbegavanje socijalizacije u takvoj sredini u stvari jedina pametna stvar koju dete moze i treba da uradi…. nevolja je ako postane agresivno i toliko izgubljeno da podpadne pod udar zakona i podlegne alkoholu i drogama…. ja licno znam citavu plejadu mladih ljudi koji su uspeli da izbegnu socijalizaciju u ovu nasu kvazi kulturu, a uspeli su da ostanu normalni i da ostanu svoji i kreativni…. sve u svemu su pravi pravcati genijalci, a da su uspeli da se „socijalizuju“ onako kako je drustvo to zelelo, ne bi probudili svoju kreativnost i svest…. taj „poremecaj socijalizacije“ im je dakle pomogao da postanu svesni, kreativni i slobodni ljudi….
    i treca tacka: deca koja su „normalna“ po merilima danasnjih socijologa i nisu bas za neku pohvalu, jer su izgubila skoro sve karakteristike slobodnih ljudi, sklona su potcinjavanju, uce gradivo koje im je propisano a da ga ne razumeju sustinski, ne postavljaju pitanja, nemaju sopstvene kreativnosti i ne umeju da izadju van utabanih staza….
    mnogo od ovoga znam iz licnog primera…. 🙂

    Liked by 1 person

    • Сви термини су актуелно присутни у нашој стручној литератури а свакако су делом преузети од аутора са енглеског језичког подручја.
      Када говорите о социјализацији, између осталог, према последњим амбицијама стручњајка из психолошке науке, млади који не упражњавају фејсбук и/или остале друштвене мреже добијају статус асоцијалних особа!?! Дакле, много је нових, на жалост парадоксалних критеријума изнедрио глобалистички пројекат, чак и критеријума нормалности…
      Елем, слажем се са Вама!

      Свиђа ми се

  2. Draga Zvončice, (@Nedođijo)
    u poslednje vreme veoma često se disiplinovanje (jednostavna reč za dugitrajan proces učenja deteta raznim pravilima) stoji nasuprot ljubavi, te da decu „ne treba disciplinovati nego voleti!“ Svako, ko stvarno voli svoje dete, naučiće ga i osnovnim higijenskim navikama, i lepom ponašanju za stolom i kulturnom ophođenju sa drugima…naučiće ga kako da se zaštiti u saobraćaju u kući od struje, vatre….učiće ga kako zdravo da se hrani, da je zdravlje važno, da treba vežbati, pravilno jesti i odmarati se….naučiće ga još mnogo čemu, a sve su to granice (od onog „pec pec“ za šteker, pa do toga da pridrži vrata starijima ili već nešto slično). Deca vole ritam. Deca vole da znaju šta ih čeka, da znaju da će uveče posle večere da se okupaju, operu zube i da legnu u krevet. Svaki ritam koji uspostavimo kod dece, svaku granicu koju im postavimo sve to njima daje mogućnost da u okviru tih granica budu opuštena i slobodna deca jer znaju šta mogu da očekuju. Takav roditelj koji odradi sve ovo- voli svoje dete. Isto je i sa socijalizacijom. 🙂 Ne misli se na uklapanje sa devijantnim grupama, pa čak ni ako je ta grupa većina. Socijalizacija podrazumeva ponašanje u društvu, prihvatanje važećih normi a ne trenutno modernih i patoloških. Suepr je kad mladi ljudi uspeju da se odupru negativističkom pritisku vršnjaka, a to opet mogu oni koji su u detinjstvu imali granice, i dobili slobodu da svet istražuju u okviru njih.
    Izvinjavam se Stanimire, ako sam odužila sa odgovorom.

    Свиђа ми се

  3. Od kada se rodimo, oni koji su nas rodili i koji nas najviše vole pokušavaju da nas promene. Nepošteno, nesvesno iz najboje namere… Sve ono što jedno dete jeste, roditelji se trude da ne bude. Svakom su neophodne granice, ali koliko su te granice ispravne? Tim istim granicama koje se nameću detetu, neko je već ograničio roditelja, ko zna kada i ko zna kako, tako da je takav roditelj već naučen da se nešto „mora“ i da je nešto „ispravno“. Više puta sam pisala na ovu temu, isključivo iz svog iskustva i pisaću, jer me izluđuju roditelji koje gledam kako se ponašaju prema svojoj deci. Ne svi naravno i to ne znači da sam svakako u pravu. http://www.charolija.com/svasta-nesto/nasa-deca-i-ja/ http://www.charolija.com/svasta-nesto/pilad-moja/ (izvinjavam se zbog linkova, ali ukratko ne umem ne kažem, pogledaj cenila bih tvoje mišljenje, pa ih izbriši).

    Свиђа ми се

    • Ако сте овај текст разумели као пледирање за физичко кажњавање, јако ми је жао.
      Шта више, чак ако је и малу дилему изазвао код Вас, сведочи о нејасном стилу којим сам писао те да идеја није артикулисан на прави начин, јасно и убедљиво.
      Елем, овај текст је само један у низу којим сам настојао да приближим читаоцима широко подручје антисоцијалног и агресивног понашања младих, не само из угла струке. већ и искуства у раду са таквом омладином.
      Љубав, пажња, стрпљење, стрпљење и стрпљење… увек и на првом месту.
      Сваки следећи корак из домена дисциплиновања представља само нужну последицу многих претходних пропуста…
      Поздрав.

      Свиђа ми се

  4. Volim kada pronađem dobar blog, pa imam šta i da pročitam i naučim. 🙂 Kad komentarišem osvrnem se i na komentare i na samu tematiku koju neki post obrađuje, a ponekad i dalje od toga. Smatram da do lošeg ponašanja kod dece i mladih upravo dolazi zbog ponašanja roditelja i onoga što su ta deca „ponela“ iz kuće. Ja sve to samo uprostim. 🙂 Inače post je odličan. Porodica je temelj društva, ako je porodica nestabilna, nestabilno je i društvo. Jedno bez drugog ne može. Ta deca sutra stvaraju to društvo i nastaje bezizlazan krug koji je jako teško prekinuti. Nije isključeno da zarad svega toga dolazi i do one ravnodušnosti. Kolektivne. 😉 Do pozitivnih promena u jednom društvu, dolazi tek kada svaki pojedinac krene od sebe i svoje porodice. Ako ništa drugo da ljudi počnu da slušaju svoju decu, jer deca su najpametnija, dobar rezultat neće izostati. To je jedino rešenje. Možda nisam baš jasna, ali sve je povezano.

    Свиђа ми се

    • Захвалан сам на лепим речима…
      Наравно, ствари су сасвим повезане и немогуће је до решења доћи фокусирањем на само један аспект.
      Било би фантастично када бисмо и као родитељи и као друштво и држава разумели значај породице.
      На жалост, све остаје само на речима и ентузијазму појединаца.
      Поздрав.

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s