Рукопис надживеле илузије

…Из необјављене рукописне прозе аутора „Рукопис надживеле илузије и друге приче!

Фотографија: theoutsiders.net

У клопци сам, господо… тј. још увек ме гоне и канда стежу омчу око врата. И ја, зацело не знам јесам ли у  бекству и ли већ у каквој злокобној, влажној тамници прострт преко наслага покајничких  и  пркосних  исповести. Но,  шта  се  ту може. Ваља се бити луцидан до самог краја, макакав био.

Аха, чујете ли? Чујете ли како се злурадо дошаптавају? Они су то… они…

А, убићу, кажу, извесног Максима Максимовића, отмену и шармантну добричину, идеалисту каквог није било, који по њиховом резону (недотупавном, разуме се) завређује да остане у животу. Шта више, кажу, требало би га промовисати у савршенство, красни модел складног и ничим заштрчалог човека. Али, то је, господо сами парадокс. Преседан. Убићу, говоре прозорљиво, и гле чуда, управо стога раде ми о глави. Или ћу одустати од своје морбидне намере, кажу, или ће они неодложно   спровести  своју  месијанску  идеју. Кажу… Међутим, ја  не могу церек сакрити са усана. Напросто…

Но, замислите, замислите само, ја, убоги, скрхани чиновник од својих 55 година, или ако хоћете још   тачније  –  учмали  канцеларијски писар, кратковиди и вечито зашкиљени евидентичар свакодневних извештаја о послератној експанзији побачаја у нашем округу. Хе-хе, замислите само, ја, који је читав свој професионални део битисања посветио мотрењу над животом. Хе, хе… али, знате шта? Ја ћу вам рећи нешто, ја ћу вам нешто врло важно рећи. У поверењу. Само ми се још малчице  примакните ближе, јер ја имам нарочит разлог да нико  не чује шта вам каним признати. Осим вас, нико… Не, немојте, молим вас, захтевати да вам предочим дотични разлог јер и за то имам посебан разлог. Та, све је тако свеже, и зато, молим вас… молим, још мало више нагните ваше паметне главице нада мном. Ето тако, фино, фино… а, сада, слушајте – на лажном су трагу. Хе-хе, а, ја вам ово саопштавам не би ли ипак неко почуо моје дивљење властитом оштроумљу. Успут само. Хи-хи… изразе грандиозног дивљења, хи, хи…

Но, шта је сад, откуд чуђење, чему подозривост? Нашто, мили моји, само мало присније затворите

Фотографија: theoutsiders.net

круг око моје приповести, попут латица каквог егзотичног  цвета у позни сутон. И, још нешто, тише, молим вас, тише, тј. без сувишног жамора. Неко би нас могао чути и све обзнанити. Хе-хе, мало конспирације није на одмет.

Да наставим дакле, мили моји, моји једини. Елем, на лажном су трагу. А знате због чега? Зато што дотични Максим Максимовић има, ах, веровали или не… он има свог двојника. Не, немојте, преклињем вас, гласно коментарисати, не тако бучно, јер они су ту око нас. Свуда око нас попут магле уроњене у град и може бити и… Али ја не смем тако далеко ићи и у живи песак крочити. Не сада. Не још. Шта бисте ви могли помислити, на пример? Зато послушајте, почујете даље.

Фотографија: kurungabaa.net

Извесни Максим Максимовић има свог двојника, као што рекох, али не обичног или каквог шарлатана који ласно може навући спрдачину, већ савршеног, и шта више, ја га лично познајем. Да, да, ја га дуго већ познајем, али молим лепо, то још није све. Нипошто, а ја нећу оклевати да вам обелоданим врхунац тајне. Хајде, умирите се, напрегните своју позорност и начуљите ваше уши господо моја једина. Тако… тако. Одлично. Видим да вас подоста занима моја причица и ја имам обавезу да према вама будем до краја искрен. На послетку, ја вам дугујем, хе-хе-хе, ја вам одавно већ дугујем своју истанчану верзију која све остале чини мизерним, а читав поредак неприродним сплетом околности. Онда, јесте ли спремни, уздрхтали моји? Можете ли заглушити нестрпљиви стампедо својих узбуђених

Фотографија: karlgrandin.com

срдашаца? О, морате, ви то  неизоставно морате, јер сада следи један мали обрт и у сваком случају прави правцати скандалчић. Оно чему се нико не нада нити очекује, а понајмање ви, господо драга, волшебници у пријатној немилости мог бола. Јер… хм, јер са дотичним двојником извесног Максима Максимовића, не само да се добро особно знам, већ сам са истим у тајном дослуху. Јест, управо тако. А, они се боје да га управо желим уцмекати, што уопште узев није немогуће, али не знају за једну врло значајну, ванредно танку појединост, тј. да између дотичног Максима Максимовића и његовог двојника стражари читава повест. Стражари, опомиње, укида. Поништава. Међутим, како бих избегао замешатељство и ако поштење већ инсистира на доследности, онда се ја морам повиновати томе префињеном тлачењу, мили  моји, и зато умирите своје прокључале страсти, зауставите наговештене нападе гнушања и зачепите најзад  запенушане губице. Доста галаме. Схватите озбиљно што ћу вам рећи, но без бојазни, томе збиља нема  разлога… јер он, тј. Максим Максимовић, он је прави, свакако, док дублера, тог смешног и тужног и надасве нужног илузионисту изиграва… ах, али ово ћу морати шапатом и готово нечујно, њега изиграва нико други до моја маленкост. Хеј, не комешајте се… нема разлога. Моја бедна маленкост чини то по налогу, хоћу  рећи  тестаменту  савести,  који  ми  је  он, односно негдањи  Максим Максимовић у својој недосегнутој, срушеној и похараној будућности оставио у часу сопствене смрти. Ако је још шта по вољи, изволите, ја не противуречим, међутим, о смрти… о тој смрти ја нећу ни реч изустити. Но, шта се догодило одједном? Због чега тајац? Откуд непомичност? Зар сте могли веровати да је јадник још увек у животу? О, не, немојте ми потврдити такву  лакрдију.  Па,  то  је

Параноја: alfa-portal.com

злонамерна  грешка. Опасна заблуда. И у том случају… у том случају, ви сте господо моја, нико други до – они. Да, да, ви сте они, иста братија гонича у другачијој униформи, а то је посве непримерено једној поетској дружини за коју се издајете и која би уосталом могла и што-шта вредно предузети, хе-хе… Али, ја можда претерујем и зато вас молим да благи будете…  према мени  благи  будете,  јер  ја  сам невин,  уистину  невин,  не  звао се  ја  Максим Максимовић.

Елем, како могу ја убити већ мртвог. Макар сам га некада, а томе има… не могу се тачно сетити, али не мари, макар сам га тада управо ја усмртио… али, мили моји, где сте се денули? Куда измичете попут утвара? Забости нож у груди и распорити срце ништавној фантазији значило је досећи личну и космичку правду.  Или барем поћи путем ње и једино тако остати невин. И још нешто, само трен још причекајте, хеј сачекајте јер могу вам рећи где је извесни… овај, како се оно зваше, та, на  врх ми је језика, но, добро, није важно, могу вам рећи где је дотични… похрањен. Зар вас то може не интересовати? Па, зар попут свих осталих и ви, једини још преостали? Је ли могуће? Може ли бити да не желите знати где почива… човек? Хеј…

Хеј, где сте се денули, мили моји?

У Крушевцу, октобар 1997. године

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s