Непослушност и бунт код адолесцената су вероватнији онда када сличне одлике темперамента и когнитивне карактеристике постоје и код њихових родитеља
Фотографија: lepotaizdravlje.rs
Говорећи о Четворофакторском моделу објашњења непослушности младих, истакли смо у првом делу значај првог фактора, односно, нарушене праксе управљања понашањем детета и породице. У тексту који следи приказаћемо утицај преостала три фактора на развој и опстајање непослушности младих. Реч је о:
1. Одликама темперамента и когнитивних карактеристика младих;
2. Одликама темперамента и когнитивних карактеристика родитеља;
3. Брачном статусу мајке;
ОДЛИКЕ ТЕМПЕРАМЕНТА И КОГНИТИВНИХ КАРАКТЕРИСТИКА МЛАДИХ
Из истраживања која су извршена јасно се види да адолесценти имају својствен темперамент и когнитивне (сазнајне) карактеристике и да су стога склонији испољавању принудно-агресивног понашања и непослушности од других младих особа. Тачније речено, адолесценти који су склонији емоционалним реакцијама, често су врло осетљиви, немају развијене навике, врло су активни и/или расејани и импулсивни (имају поремећаје недостатка пажње и хиперактивности), чешће манифестују поремећаје насилног понашања и, тога ради, склонији су и испољавању непослушности и присилног владања, за разлику од младих који немају ове негативне карактеристике темперамента. Мада психопатологија родитеља, те лоше брачно и породично функционисање могу надаље погоршавати непослушност и агресију, негативне одлике темперамента детета или адолесцента су мешу најутицајнијима у овом процесу и могу сами по себи бити довољни за настанак ризика. Међутим, ефекти раних одлика темперамента могу бити у
Негативан темперамент дечака до треће године може да наговести постојање ризика настанка поремећаја пружања отпора у каснијим годинама, док код девојчица у истом узрасту негативан темперамент, у ствари, указује на смањење ризика од настанка агресивног понашања али, насупрот овом, повећање ризика од настанка каснијих унутрашњих поремећаја.
Фотографија: todaysparent.com
вези и са полом: негативан темперамент дечака до треће године може да наговести постојање ризика настанка поремећаја пружања отпора у каснијим годинама, док код девојчица у истом узрасту негативан темперамент, у ствари, указује на смањење ризика од настанка агресивног понашања али, насупрот овом, повећање ризика од настанка каснијих унутрашњих поремећаја.
Симптоми поремећаја недостатка пажње и хиперактивности, као што су повећана активност, непажња и импулсивност, сматрају се типичним аспектима темперамента када се ради са сасвим малом децом, старом до три године. Уколико ови симптоми опстану до каснијег школског узраста велике су шансе да утичу на стварање конфликта у интеракцијама родитељ-дете или родитељ-тинејџер. Симптоми поремећаја недостатка пажње и хиперактивности могу ометати дете или тинејџера у извршавању задатих активности те отуда чинити адолесцента изложенијим негативним реакцијама родитеља као што су понављање наредби и заоштравање дисциплине и контроле. Адолесценти који имају израженије симптоме поремећаја недостатка пажње и хиперактивности, такође ће, највероватније, реаговати на овакве укоре и конфронтацију негативним емоционалним изливима. Уколико овакве реакције помогну адолесценту да побегне од свих будућих захтева, њихово коришћење у свим наредним ситуацијама са родитељима биће знатно увећано и по броју и по обиму. Појава симптома поремећаја недостатка пажње и хиперактивности, нарочито уз слабу контролу импулсивности и рану појаву пружања отпора, скоро сасвим сигурно индицира појаву значајних породичних конфликата.
Поштовани посетиоци ПЛЕТЕНИЈА СЛОВЕС,
Пре него што наставите са читањем овог текста желим да Вас обавестим да на списку који следи можете пронаћи доста сродних, теоријски и практично повезаних садржаја са актуелним чланком.
Кликом на одговарајући наслов остварујете директну везу са конкретним текстом.
ХВАЛА што читате ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС!
- О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, први део
- О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, други део
- РОДИТЕЉИ, ИЗДАЈТЕ ЕФИКАСНА НАРЕЂЕЊА
- ОБРАЋАЊЕ ПОЗИТИВНЕ ПАЖЊЕ НА ДЕТЕТОВО ПОНАШАЊЕ
- АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, први део – ИЗВОРИ АГРЕСИВНОСТИ
- АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, други део – НЕЕФИКАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ ИНТЕРВЕНИСАЊА
- АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, трећи део – ЕФИКАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ ИНТЕРВЕНИСАЊА
- АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, четврти део – ТЕХНИКЕ КОНТРОЛЕ БЕСА
- АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, први део – ПОЈМОВНИ ОКВИР
- АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, други део – ТЕОРИЈЕ ДЕЛИНКВЕНЦИЈЕ
- АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, трећи део – ДВА ТИПА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ
- АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, четврти део – ФАКТОРИ РИЗИКА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ
- АНТИСОСЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, пети део – ЗАШТОТНИ ФАКТОРИ АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА
- РОДИТЕЉСКИ БЕС И КАКО ГА КОНТРОЛИСАТИ, први део
- О КОНТРОЛИ РОДИТЕЉСКОГ БЕСА, други део
- У ПРИЛОГ РАСПРАВИ О ТЕЛЕСНОМ КАЖЊАВАЊУ ДЕЦЕ
На блогу, поред наведених, можете прочитати и следеће чланке из психолошког темата:
- Мотивационо терапијске стратегије, ПРВИ део;
- Мотивационо терапијске стратегије, ДРУГИ део;
- О разлици у невербалној комуникацији међу половима;
- О невербалним индикаторима лагања;
- Петофакторски модел личности;
ОДЛИКЕ ТЕМПЕРАМЕНТА И КОГНИТИВНИХ КАРАКТЕРИСТИКА РОДИТЕЉА
Непослушност и бунт код адолесцената су вероватнији онда када сличне одлике темперамента и когнитивне карактеристике постоје и код њихових родитеља. Незрелост, неискуство, импулсивност, расејаност, депресија, непријатељство, одбијање и многе друге одлике понашања
Непослушност и бунт код адолесцената су вероватнији онда када сличне одлике темперамента и когнитивне карактеристике постоје и код њихових родитеља. Незрелост, неискуство, импулсивност, расејаност, депресија, непријатељство, одбијање и многе друге одлике понашања које чине негативни темперамент родитеља, скоро сигурно ће се пренети на њихову децу
Фотографија: kakanj-x.com
које чине негативни темперамент родитеља, скоро сигурно ће се пренети на њихову децу. Деца и адолесценти ће имати проблематично понашање (и) због тога што родитељи стално манифестују недоследне стратегије моделовања њиховог (дечијег) понашања, „већу“ осетљивост и одбојност према својој деци и не дају довољно поткрепљивача за просоцијална понашања. Захваљујући овако недоследном и неселективном понашању родитеља, деца повремено остварују успехе у избегавању обавеза што за њих представља награду и охрабрује их да и у будућим интеракцијама са родитељима користе непослушност и супротстављање, а све ово чини основу будућег проблематичног владања у адолесценцији. Надаље, овако опортунистичко понашање деце, у повратној спрези, делује штетно на расположење родитеља, њихов осећај компетентности, самопоштовања, па чак и на способност функционисања у браку. Све ово чини зачарани круг, путању реципрочног обостраног деловања. Исто тако, родитељи могу да почну да користе методе принуде према другим члановима породице, моделујући тако деци пример владања који треба имитирати. Тачније речено,степен мајчине депресије, те психопатологија оба родитеља, нарочито антисоцијални поремећај личности или криминал, јесу у тесној вези са појавом пружања отпора и агресивношћу у понашању детета и адолесцента или каснијом делинквенцијом. Због ових разлога, и других који су у вези са стресом, психолошки статус родитеља мора постати формалан фокус евалуације адолесцената проблематичног понашања.
Следећи аспект доприноса родитеља конфликту са адолесцентима можда је генетски посредован. Другачије речено, родитељи могу да имају извесне психолошке атрибуте који их чине склоним да сами стварају конфликтну породичну атмосферу. Уколико ови атрибути имају снажну генетску основу, онда ће свакако постојати и велика вероватноћа да ће и деца рођена у таквој породици имати исте. Конфликти у таквим породицама избијају чешће јер их више подстичу генетске сличности него заједничко окружење. Све је више доказа који указују на то да конфликти између родитеља и адолесцента, те адолесцентово антисоцијално понашање, уопштено гледано, имају много више везе са генетским наслеђем и да расту са узрастом. Истраживања на ову тему показују да утицај психопатологије родитеља на проблематично владање деце и сукобе у породици није у целости само резултат директног утицаја атрибута родитељства на породичну средину, што води у конфликт, већ делимично и резултат генетског ризика настанка истих психопатолошких форми.
БРАЧНИ СТАТУС МАЈКЕ
Постоји још једна могућност: да контекстуално већи догађаји, они који окружују породицу, било да су унутрашњи или спољашњи, креирају или доприносе повећању ризика настанка проблематичног понашања, па и делинквенције код младих. Социјална изолација мајке може
Самохране мајке углавном имају врло агресивну децу или тинејџере, нарочито ако живе са партнерима за које нису удате. Удате мајке имају најмање агресивну децу
Фотографија: najstudent.com
бити један такав фактор, исто као и брачни статус мајке. Самохране мајке углавном имају врло агресивну децу или тинејџере, нарочито ако живе са партнерима за које нису удате. Удате мајке имају најмање агресивну децу, процентуално гледано, иако на овај постотак донекле утиче друштвена класа којој припадају. Брачна неслога је доста чест узрок насилности, бунтовништва и непослушности деце, мада и даље траје расправа о механизмима укљученим у овај однос. Познато је од раније и то да социјално лош положај породице и сиромаштво јесу од утицаја на раст ризика вишеструко проблематичног понашања адолесцента. Овакав стрес или поставка догађаја очигледно су од утицаја на лоше владање адолесцента јер узрокују непредвидивост и неселективност понашања родитеља као и недоследност у коришћењу метода управљања понашањем своје деце. Овакво држање родитеља предиспозиција је за настанак непослушности и бунтовништва у владању тинејџера у породичним интеракцијама.
Крај
ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС 
Imam par pitanja 🙂
Gde su rađena istraživanja na osnovu kojih su dobijeni ovi podaci?
Da li je marginalizacija očeva u ovoj priči posledica njihovog neuključivanja u vspitni proces (čak i u bračnoj zajednici) ili jednostavno nisu bili predmet istraživanja?
Ovde generalno govorite o adolescentima, postoji li polna razlika (npr. vezano za bračni statusa majke- da li su dečaci agresivniji od devojčica i sl)?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Поштована,
1. Истраживања су обављена на америчкој популацији током деведесетих година 20. века. Резиме великог корпуса истраживања на ову тему направила је екипа стручњака на челу са Раселом Барклијем, Гвенит Едвардсом и Артуром Робинсом у стручном приручнику за процену и интерпретацију у породици „Непослушни тинејџер“.
2. Маргинализацију очева нисам уочио с обзиром да се све време говори о породици у целости. Посебна област јесте брачни статус мајке, али само зато што је овај фактор уочен као статистички интересантан у предиктивном смислу.
3. Осим већ наведених полних разлика које се односе на темперамент до треће године живота (потрцтано испод друге фотографије у тексту) и његову прогностичку вредност за каснији развој непослушности, нема потврде присуству других полних разлика а с обзиром на варијаблу брачни статус мајке. Искуство које имам у раду са делинквентно структуираном децом оправдавају претпоставку да самохране мајке имају више проблема са мушком децом него са женском. Ово прихватите врло условно, јер је реч о утиску а не о тврдњи.
Поздрав,
С.Трифуновић
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Imamo po svoj prilici hiperaktivno dete, tesko, impulsivno, „ne da se ni povesti, ni potegnuti. Živeli smo vrlo skladno, mi, roditelji, smireni, pametni, obrazovani, za primer, babe, dede, nasa cerka – svi posteni, dobri… nas sin -potpuna enigma za sve. Kao dete lep, sarmantan, mio, pametan, ali nemiran, nestasan, nesavladiv, sto naumi, to i uradi.Vrlo rano smo uocili specificnost deteta i primenjivali raznorazne strategije, doslednost, koliko se moglo, nagradu, kaznu, mnogo ljubavi, paznje, usmeravanja na korisne aktivmosti… Profesije kojima se bavimo takodje nas cine veoma upucenim u problematiku, ali.. nase preslatko dete se tesko organizuje, rukopis mu je jako los, veoma je inteligantan, brzo uci, ali najveci problem je svrteti se duze n 1 mestu. Medjutim, uz nqsu podrsku, dobar je ucenik. Rad sa njim je stresan, ali mnogo se volimo, vezani smo, sin ima i mnogo dobrih osobina.U 7. razr. krece otpor, pocinje da pusi, slusa hevi metal, oblaci se u tom stilu, provocira napadno ateizmom iako mu to niko ne osporavau 8. r. bezi sa casova, ne pada mu na pamet da uci… pred prijemni za srednju – haos: skola mu ne treba! Veoma uspesno polaze prijemni, valjda zahvaljujuci ucenju pre 8. r. I nasim nadljudaskim naporima da nesto provezba. Upisuje jaku skolu, blizu kuce, jer problem je otici, ustati. Pocinje nase mucenje, zlopacenje, iscrpljivanje. Insistiramo da ide u skolu, on nece, agresivan je, nepodnosljiv, krade novac i nakit iz kuce, a to se nikad ranije nije krilo, jer je vladalo apsolutno poverenje.mi smo ocajni. Saznajemo da pusi travu, druzi se sa decom koja smisao vide u „blejanju“, uglavnom bez kontrole roditelja. Mi od pocetka tragamo za pomoci, u ranom uzrastu uglavnom nije prepoznat problem, zivahan, topao, natpr. Inteligentan… od 7. r. Se obracamo psih. u najeminentnijim ustanovama, savetov. centra za soc. rad, policiji u vezi sa agresijom i travom. Odlazimo sa velikom nadom, ali nakon svega, shvatamo da je sve jedan circulus viciosus. Psih. konstatuju porem. ponasanja, verov. kao posl. hiperaktivnosti. Pokusava se sa concertom, nema efekta, iskljucujemo. Nakon toga se uvodi i neka druga terapija, opet bez efekta? razgovori sa psihologom – nista, na kraju smo mi odlazili, a njemu ne pada na pamet, trava i narkofilski stav jos vise komplikuju situaciju. Ne znamo vise sta cemo. Hospitalizovan je 2x jer vise mismo znali sta cemo. Nema znakova psihoze, itd. Nema motivacije za lecenje, opet nista.Treba se priblizavati, ne odbacivati ga, a on s3vsve bise bahati i unistava i sebe i nas. Dosao je do 3. razreda, sada odlazi u skolu bez velikog otpora, jer donija veci fzeparac kao nagradu, ali tamo se blamira tako sto spava, telefonira na casu, ne nosi nikakav pribor…Ne pije alkohol, ne tuce se..ali divi sevsamo kriminalcima, opsesija mu je gangster rep, maltene zeli da ode u zatvor, povodljiv je, prijemciv za antisoc. Ponasanja. Sta da radimo? Ocajni smo sto nam dete propada, a nikakav uticaj ni kontrolu nemamo, pod vrlikim smo stresom vec dugo, osevamo se kao taoci i zrtve sstvenog deteta. Kome da se obratimo, kako da se ponasamo? On sada puni 18. god. Da li vise insist. Na skoli ili ga pustiti da udari glavom. Molim Vas, uputite nas, sta da ucinimo, ne bi li nas sin nasao ikakav drugi smisao osim droge i kriminala o kojima mastà!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Поштована,
Ваш опис стања ствари оправдано звучи као поруга општој немоћи савремене науке да на одговарајући начин третира проблем, јер како ствари стоје, тј. како сами наводите, прдеузели сте све што вам је стојало на располагању, исцрпили сте читав доступни институционални корпус могућности, а очекиваних позитивних промена није било. Строго узевши, морамо бити искрени и признати да наука овом проблему одувек беспомоћно гледа у леђа фаворизујући углавном терцијарне третмане који воде порекло из социопсихолошке доктрине. Нисам оптимиста да ће у догледно време бити другачије и да ће тежиште третмана описаног проблема припасти некој другој научној дисциплини иако се у последње време све мање стидљиво говори о неуробиохемијској основи наведене слике. Ово не значи ништа друго, него да модерна наука отвореније признаје и саопштава сопствену немоћ да овај и друге сличне проблеме у понашању, није могуће успешно и целисходно санирати психотерапијским оруђем, саветодавним и/или васпитно-корективним радом, те да је неопходан интервенишући продор у неуробиохемијске процесе и морфологију одговорних можданих структура. Такво стање ствари нас, међутим, не ослобађа обавезе да чинимо све што нам је у моћи, „јер само ако све од себе дамо, остало можемо смирено препустити Богу“ (патријарх Павле). Елем, не написах ово случајно.
Немојте одустајати, још мање губити стрпљење, а никада веру.
Не замерите што нисам написао ништа конкретније. Блог није ни место ни начин за такву врсту интеракције, посебно стога што сваки психолошки проблем захтева свеобухватно (и суптилно) познавање случаја, перманентну интеракцију и још понеке неопходне околности за икакав конкретнији савет.
Свако добро вам желим.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Mnogo Vam hvala na odgovoru. Upravo tako i razmisljamo. Nada poslednja umire, ali… Ponekad mi se učini da sam sigurna u to da Bog ne može dopustiti sve ono od čega strepimo, a onda me opet zapljusne tuga… Da li je moguce ostvariti kontakt sa vama? Oduševljena sam dubinom sagledavanja problema u Vasim tekstovima, tako da bi mozda bilo korisno posavetovati se sa Vama. Hvala i na dobronamernosti i razumevanju! I to je velika pomoc. U nadi da cemo se možda čuti ili videti, šaljem vam veliki pozdrav
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Hvala na ovako iscrpnom odgovoru! Svakako da sve podatke uzimam uslovno, posebno jer je kod nas sprovedeno istraživanje (proveravana je svrsishodnost izrečenih vaspitnih mera). Zainteresovali ste me sa ovom temom, pokušaću da dođem do tačnih podataka- pa da ih uporedimo.
Pozdrav!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Укратко, о сврсисходности васпитних мера могли бисмо озбиљно полемисати. Посебно о најстрожијој.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Hmmm, zanimljivo bi bilo proširiti analizu faktora „bračni status majke“ na analizupost-bračnog odnosa oca prema detetu i prema majci deteta. Obzirom na to da dosta visok procenat očeva nekako više dalje vaspitne uticaje na dete vidi kao svoju misiju rušenja autoriteta i nipodaštavanje majke odnosno izdizanja sebe (neki moj iskustveni zaključak), tu bi mogao da bude odgovor na probleme s detetom-adolescentom, posebno kad je u pitanju muško dete.Verovatno je situacija drugačija tamo gde oba roditelja saradjuju u podizanju deteta uz uzajamno poštovanje, prevazišavši lične sukobe koji su doveli do razvoda, ali je to dosta redak model (na žalost).
Sasvim sigurno je važno i da li se majka stavila u ulogu žrtve ili ume da bude zadovoljna svojim daljim životom, te da li pokušava da bude i otac i majka ili se opredelila za to da očuva figuru majke sa što manje narušavanja, da ne bi pravila miš-maš u glavi deteta.
Preostaje još pokušaj deteta-muškog da intuitivno preuzme ulogu muškarca-lidera u porodici, kad nedostaje otac kao njen predstavnik. Nije im lako objasniti da se to od njih ne traži i ne očekuje, da ne govorim da će dosta majki opet to intuitivno prihvatiti.
I za kraj – proveravanje ljubavi i privrženosti, najčešće valjda baš po obrascu: grozan sam i da vidim da li ćeš me i ti odbaciti ili ćeš me i tako voleti, jer po svoj prilici retko koje dete uspe da razvod roditelja savlada bez osećaja da je samo nešto tu pokvarilo i tim ga prouzrokovao, a direktna posledica za dete je osećaj gubitka ljubavi. Verovatno bi situacija bila bolja kada bismo uskraćivanje ljubavi manje koristili kao vaspitnu metodu.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person