Кратка повест црвеног получовека

…Из необјављене рукописне прозе „Рукопис надживеле илузије и друге приче“

Фотографија: ribot02.deviantart.com

Фотографија: ribot02.deviantart.com

– Не ваљам ништа… – наруши тишину улазећи  у  малу  обућарску  радњу  Павле  Димић, шездесетогодишњи, пензионисани конструктор алата и негдање сељаче из пасторалних топли чких пејсажа. – Ништа не ваља овај црвени получовек, мој Аљоша – понови још једном, палећи са гордом малодушношћу цигару нишке Дрине. И, заиста, било је у том језичком амалгаму свега неопходног и ничег сувишног за разумевање његовог карактера. Наиме, Павле, нити је  сматрао погрешном нити се у новонасталим, конвертитским околностима стидео своје искрене и занесењачке заљубљености у идеале „социјалистичке револуције“.  Стога се, становито и бескомпромисно издавао за „црвендаћа“ док је додатак „получовек“ потицао од  његове урођене физичке хендикепираности, дефекту десног колена, због чега је такорећи шепао и у граду био познат једнако као и по својој идеолошкој острашћености. Уопште узевши, његова чежњива љубав према бившим временима, више је била одраз револта и гађења према „хедонистичкој површности декадентног запада“ него искључиве привржености аутентичним опредељењима прохујале епохе“.

– Није све у Кока-коли, Малбору и БМВ-у – умео је рећи. – Од тога треба бежати главом без обзира.

–  Како  то  мислите,  гос-н  Пајо,  не  ваљате ништа?  –  упита  Аљоша,  двадесетдвогодишњи студент права, исправљајући се у офуцаној фотељи. – Да ипак мало не претерујете?

– Нипошто – категорично узврати Павле – Павле  Димић  је  исувише  горак човек,  готово опор, а поврх свега болно искрен. Уосталом, ти си паметан младић, високообразована глава и неће ти бити тешко да и овај инсерт из мога живота ра- зумеш. Али, допусти да најпре предахнем.

Фотографија: www.6yka.com

Фотографија: http://www.6yka.com

Павле  погледа  у  Пољота,  одликовање  за давну, прву декаду самопрегорног рада и настави:

– Дванаест је и четрдесет пет, а ја још од десет сати шетам, чинећи од шетње своје ортопедско помагало, а у  ствари само бесциљно глуварим предграђима  и  транзитима  да  бих  се,  најзад, обрео теби под кров, јер киша не престаје да ромиња а ја сам одвећ мокар. А, постоји ту један ћакнути проблемчић. У лутања крећем у намери да прекратим устајалу досаду, и канда се исцрпим тумарањем, али, авај, уместо поподневног куњања, из мене почиње да надире сирова, дивљачка  енергија,  затеже ми мишиће,  убрзава крвоток, напреже нервне  вијуге и, речју, ја постајем уплашен  од  сопствене   жестине.  Онда бивам гневан, здробио бих се, али… полако, то је управо оно што сам ти желео испричати. Полако само заврши Павле шапатом.

– И данас могу задобити Ваше поверење, гос-н Пајо?

– Свакако. Свакако мој Аљоша. Павле се никада није исповедао тражећи претходно одобрење за то. Драг си ми и мио и ја ти желим мало свог забашуреног чемера предочити као искуство које ти можда некада може користити – одговори Павле, загледајући се далеко кроз излог мале обућарске радње у којој је Аљоша суботом помагао свом оцу. Мало поћута, па гладећи густе бркове, отпоче:

Фотографија: www.popscreen.com

Фотографија: http://www.popscreen.com

– Много времена имам на располагању, мој Аљоша, превише чак, а ништа не чиним.Разапет сам тишином од јутра до починка као какав богаљ и зато се све што предузимам претвара у ритуал. Али, ти немој мислити да у бизарним обредима налазим некаквог задовољства или нарочите користи. Ни случајно, мој Аљоша. Сведен на пуко дисање ја се тек трудим да подражавам живот. И зато, на пример, машину за прање рубља нисам укључио годинама и скоро да од оних словеначких дугмади имам и помало страха, већ овим својим дизајнерским рукама перем шта се има опрати, све желећи да се подсетим мало некаквог напора  који  ме  може  учинити  иоле вредним пажње у властитим очима. И, наизглед ми успева, али само накратко. Већ следећег трена туробност ме оваплоти до коштане сржи. Или, ето, ти знаш да се ја још од свог пензионисања 1990. године храним у мензи „14. Октобра“. Захваљујући старим познанствима и предусретљивости радница у мензи, ја сам привилеговао себе да могу ручати за бонове до  којих  и није баш лако доћи. Али друго ти нешто желим рећи. Друго. Каква је само то опсесивна и мизерна церемонија припреме за одлазак на тај тужни обед, за  који најчешће и нисам гладан. Но, разумећеш ти, паметан си младић, школујеш се у Београду и што је најважније, умеш ме пажљиво слушати. И, уопште, ти ме умеш  слушати. Најпре се обријам, успут, ја то чиним без изузетка и викендом, затим пред огледалом дуго закопчавам дугмад плаве кошуље из комплета бивше  цивилне заштите, из исте заоставштине намакнем  себи и тегет кравату, па огланцам своје једине ципеле и  тако скаредно упарађен, као да ћу на телевизијски дневник а не на најобичнији ручак међу још обичнијом свети- ном, кренем пут фабрике читавих 90 минута раније иако је свега километар или мање удаљена од мог стана. Да, да, Павле Димић никада није излазио из стана зарозан. И тих неколико стотина метара ја преваљујем са  недоличном наметљивошћу, а срце ми заправо зебе и јеца. Али, ја сам получовек и не могу брзо да ходам. Када се на концу обрем у тој запуштеној централној мензи међу зачекињене и умашћене раднике који последњих година још долазе на посао, принуђен сам да изнова и изнова гушим свој јед и савладавам бес. Са порцијом оброка посађујем се на устаљено место и желим свима за столом пријатан обед, али отуд, мој Аљоша, отуд годинама нити гласа. Ни погледа отуд. Само некултивисано звецкање прибором и простачко жвакање нове генерације. На тренутке помислим да се налазим у некаквом зверском чопору, али авај… Међутим, ти немој помислити да ја злонамерно говорим ово или са некаквим подмуклим циљем, нипошто, чак се трудим да покажем извесног разумевања. Најзад, ја сам човек без икаквог континуитета, што ме ослобађа одговорности за којекакве поступке или изјаве. Пресечен сам на свим димензијама, покидане су све моје жиле. Ја сам тек некакво фосилно биће ишчашено из времена и прогнано у савремену историју. На међи два доба, две  епохе,  пред најездом тзв. нових вредности, осећам се протераним из своје младости. Из свог смисла. Па, некада се забога, са најдоборонамернијом љупкошћу узвраћало са „Хвала“ на ма чије „Пријатно“ а, сада, о не… Мој Аљоша, ово је грубост и зато ћу умрети љут. Умрећу бесан. Али, не на нова покољења, већ на себе, на ову проклету главу која се са квазиредностима новог нараштаја равнодушно мири и, упркос свему, наставља да не прихвата. Упорно одбија. Јер је у праву, зар не Аљоша? Но, није ли тако, реци? – упита Павле у лакој грозници. – Та, другачије не може бити – пожури и да одговори. – И неће. Доћи ће јутро када ће Павле Димић са олакшањем уздахнути. Макар у гробу.

– Можда говорите истину гос-н Пајо – опрезно примети Аљоша. – Ако изузмемо носталгичност са  којом причате. Знате, зацело, на коју носталгичност мислим.

фотографија: article.wn.com

фотографија: article.wn.com

– Знам! – као из топа одговори Павле. – Савршено добро знам да сам читавим својим дрхтањем уроњен у прохујале године. И не стидим се своје сентименталности нити је покушавам прикрити, али ја ти, после свега и нарочито пре свега, желим проговорити из најдубљег дрхтаја душе. Павле Димић, син Танкосаве и Јанићија Димића, овај овде бандоглави ћопавко који скоро сат времена брбља којекакве глупости, он… он је тужан човек! Горак и чемеран, мој Аљоша. Дуго навраћам овде, твоме оцу и теби, али ја још нисам све рекао. Ја чак нисам ништа рекао. Тек ћеш се ти наслушати, полако само. Има Павле Димић времена на претек. Припреми се да чујеш најневероватнију повест, момче. Повест црвеног получовека.

Аљоша се наједном нађе у недоумици и готово се збуни али без коментара прихвати предложени сценарио. Павле даде предах својој нози, устајућу на трен, а потом припали цигару. Из ниских јесењеих облака киша је неумољиво сипала.

– Ја сам, Аљоша… убица!

„Господе мили“, узнемирено помисли Аљоша не изустивши ни реч, „са ким, у ствари, имам посла? Одједном све стоји наглавачке и као да ће се сваког часа срушити у сопствени амбис. Морам признати да ме је срџба са којом је на махове приповедао скоро збуњивала, али нисам могао  претпоставити да  овај  старкеља  може икако бити лош. А нарочито не убица. Ни у сну нисам могао наслутити. Господе мили!“

– Убица сам, Аљоша… Од оних перфидних.

– Како то мислите, хоћу рећи, убица… гос-н Пајо? – упита са мучнином Аљоша. – Шалите се?

– Савршено сам озбиљан и при чистој свести изјављујем: Павле Димић, којег са зебњом и неверицом овог часа посматраш, је убица – понови још једном Павле гласом који је кроз тишину зву- чао језовито. – Јест`, ја сам убица. Убио сам своје најмилије.

Фотографија: www.a-gc.com

Фотографија: http://www.a-gc.com

– Кога сте забога убили, гос-н Пајо? – окуражи се  Аљоша. – Може ли убица напослетку бити тужан човек каквим се ви представљате?

– Како да не, мој Аљоша, како да не – уверљиво настави Павле – а, ја ћу ти овог часа, узгред само, открити  једну тајну. Узгред само. Све су убице, одреда, тужни људи. Нека те нико не заварава смешним тезама о  наводној урођеној или хроничној свирепости убица. Права истина, која можда и јесте похрањена дубоко у неуробиохемији, се тиме покушава заташкати, а друштво прогласити невиним. Али доста о томе, заиста. Да ја наставим своју драму, је ли тако Аљоша?

– Хм, да… У сваком случају.

– Било ми је свега 23, а њој тек 16. Шапућући у љубавном заносу током зимских ноћи могао сам готово са сигурношћу разазнати чиме ме „милује“ моје још нерођено чедо из утробе моје драгане. Голицало ме по леђима, по стомаку, рефлексно праћакајући својим ручицама и ножицама. Мишљах тада да сам радостан. И ја и моја Олга. Али, ах, Павле Димићу, Павле Димићу… Опхрвавала ме је истовремено на подмукао начин и некаква тескобна зловоља. На сваком кораку се, наиме, нешто изграђивало, фабрике су већ радиле пуном паром у три смене, младићи су се нa свим пољима самопрегорно доказивали, а ја сам већ био члан Савеза. И, уопште, сви су некако били агилни, упошљени. Чак су и ситна деца по васцели дан нешто трчкарала и носила. Искрено говорећи, како је трудноћа одмицала, ја сам се у дотичном мравињаку осећао све спутанијим и узнемиренијим.  Тресла ме  је  са  једне  стране општа грозница обнове ратом руиниране земље у којој  сам  желео  учествовати  до  краја  и  без остатка, а са друге стране… са друге стране… Ах, најпоганији међу поганима, Павле Димићу – и ту Павле дубоко и болно уздахну – са друге стране, нисам имао никаквих пристојних услова за нормалан живот. Као и сви други, заправо. Живео сам подстанарски са Олгом у већ поодмаклој трудноћи у  ниском и влажном собичку, упола мањем од ове радњице, у којем је једва било места да се окренеш. Гвоздени кревет, астал и две столице, нешто налик  витрини, један лавор и кубенце, били су читаво наше покућство. Сва моја зарада је трошена на намирнице и рачуне и ја ни данас не умем да објасним виртуозност са којом се састављао крај са крајем тих година. Уз то, ја сам осећао силовиту потребу да ни по чему не заостанем за онима који су својим жуљевима, знојем и крвљу даноноћно подизали домовину из рушевина. То је био мој опсесивни императив и целокупна визија смисленог живота. Петокрака је морала сијати блиставије од огавног маркетин- шког сјаја изопштености и изолације коју нам је запад наметао. Петокрака је морала сијати бљештавије него у Москви. У тако  противуречном личном стању  и  надахнутој  колективистичкој атмосфери породила ми се једна болесна мисао. Сада кажем, болесна, али тада… тих дивних дана братства… „Шта мислиш Олга, да ми очистимо ово?”, упитао сам своју драгану показујући прстом на њен већ велики стомак.

– Нисте ваљда, гос-н Пајо? – запрепашћено изусти Аљоша.

– Јесам… о, јесам, проклет био – одврати Павле – а, била је на концу шестог месеца бременитости – додаде после кратке станке, шапатом. Обострана нелагода испуни тишину.

Фотографија: www.source.ba

Фотографија: http://www.source.ba

– А, та мала лудица – настави Павле тегобно – знаш ли шта ми је одговорила та мала лудица? Не  можеш ни  замислити.  „Како ти  велиш, Павле“. „Ја велим да очистимо“, одговорио сам окуражено и објаснио: „Видиш и сама какве су околности и колико се одрицања од узорног грађанина тражи у нашем социјалистичком друшвту које ваља зидати и јачати даноноћно“. „Како ти велиш“, поновила је још једном моја Олга. „Очистићемо, онда“, завршио сам. Павле поново заћута загњуривши главу међу шаке. Чудна сенка му прекри лице.

– Знаш, Аљоша – промрља једва чујно гласом у коме је било мешавине страха, очајања и чежње – нисам сигуран сада, јесам ли је и како волео оних година? Моју Олгу. Оно што ми се непрестано наметало била је морбидна мисао да ми њено ретко и повремено присуство, оно мало сати што сам проводио кући, у многоме сужава сав делатни простор и одузима драгоцено време које су сви, имао сам утисак, у потпуности и несебично посветили опоравку отаџбине. Нашао сам потом преко извесних поверљивих људи који су, узгред речено, скоро одреда поздравили моју одлуку, могућност да се ствар реши у болници.

За три дана бесомучне јурњаве све је било сређено. И окончано. Извадили су живо главато дете, попут свог несуђеног оца, чедоморца, а затим на себи познати начин обавили уморство.

– Грозно! Гнусно! – оте се Аљоши.

– Ужасно, мој Аљоша. Свог нерођеног сина ја сам у темеље положио. Рођеног сина, Аљоша, хеј, у темеље… У темеље, Аљоша, а из рушевина тог величанственог и морбидног здања пишти сада грамзивост за лимузинама бивших фашистичких земаља, охоло се помаља дим дувана нових фашиста, одјекује примитивно жвакање наше омладине сред тишине која неумољиво туче. О, мени је Аљоша са собом тако немилосрдно. И зато ће Павле Димић умрети љут. Љут, мој Аљоша.

– А, шта се догодило са вашом супругом?

Фотографија: nikezic.wordpress.com/2013/01/14/setaliste-cetinje/

Фотографија: nikezic.wordpress.com/2013/01/14/setaliste-cetinje/

– Видиш, нисам сигуран да могу тврдити шта се догодило са Олгом. Дуго сам се морио настојањем да докучим постоји ли то умилно, топло и приглупо биће још увек. И нисам докучио. Али то је разумљиво јер сам је ретко и тек повремено примећивао склупчану око мог умора. Најзад, у истом смо кревету спавали, као и сви остали законити супружници. А, можда је боље било да је и она тада… умрла. Не би ме савест последњих година тако опако пекла. Али јадница је неким чудом курталисала. Било је критично седмицу-две а потом се опоравила. Делимично, додуше. Стала је на своје ноге без иједне речи прекора, без наговештаја мржње у очима, док је питомо срдашце патило. Како и не би, мој Аљоша? Ко се још властите крви одрекао на тако покоран начин? Изтаквих разлога? Ту, међутим није крај. Мученица је једно време крила, но није успела и сакрити своју болест. Почео сам, недуго затим, у пољском клозету   наилазити  на  трагове  крви  и  најзад дознао да се то свакодневно дешава од кобног чишћења. На њене  накнадне, скрушене и бојажљиве молбе да нешто  предузмемо одговарао сам мрзовољно, осорно и шкрто, одлажући решење за наредни дан. И тако редом. Али, не зато што јој нисам желео помоћи, мој Аљоша, не, већ зато што сам био убеђен да не постоји околност која ће ме спречити да се непрестано и без предаха ангажујем у  пословима који су се тицали афирмације нашег новог друштвеног амбијента. А, таквих је било на претек. Одлазио сам на посао и не ретко радио и по читавих 20  сати, стално нешто састанчио, а убрзо почео и службено путовати. Умео сам одсуствовати и по 10 или 20 дана, враћати се исцрпљен и нервозан за њу, а одан новим подвизима и доказивању. Речју, стално сам имао прече работе, а за Олгу нити један честити минут. Али, ја сам био убеђен у исправност својих ставова и нисам одобравао никакав вид пркоса. Ништа ми није смело стајати на путу. Изграђивао сам социјализам, забога, социјализам, мој Аљоша, а волео сам је, кунем се Аљоша да сам је волео, на бруталан и необјашњив начин дакако, али у ду- бини свог бића ја сам је најчишће волео. И како је време одмицало све силније и приврженије. Па, ако смем бити и помало дрзак, можда сам је и избавио… И зато, данас, овог трена, ја сам на особен начин срећан човек.

– Не може бити, гос-н Пајо – прекиде Аљоша – не може бити јер је посве неприродно. Та, ово је заокрет… који ја не могу протумачити.

– Ах, ти си паметан малдић, мој Аљоша, али МЛАДИЋ, и још увек доста зелен за моју перспективу. Не, не мислим да вређам и омаловажавам, тек, уверен сам да ћеш за неко време у својој животној аналогији разумети оно што ћу ти предочити – Павле скупи мисли у жижу, малко поћута а затим настави. – Био је 20. септембар 1966. Хитао сам из треће смене кроз јесење праскозорје своме собичку. Изнурен, прљав, суморан, хладан. Сањао сам кревет, али као по обичају, Олга ме је чекала на прагу са бокалом и пешкиром у рукама. Загрлила ме је и једва чујно изустила: „Одмори се Павле, пуно радиш“. Од њеног сјаја мене је, међутим, повремено подилазила  језа. Не зато што својим титрањем нисам био ни близу њене величанствене, упорне светлости, већ због сјаја  по- свећеног мени, туђем и безочном. О, немој помислити да сам је икада физички малтретирао или вербално вређао. Не. Никада ништа конкретно. Понижавајућа је  била тишина. Мој тон. Идеја. Живот. А она је, лудица, подносила, гутала, жмурела, све је чинила и надасве ме волела. Тог јутра филм је, међутим, пукао. Предузео сам последњи корак.

„Убио је“, помисли Аљоша, „ и њу је убио. Вероватно  је задавио или ножем пререзао врат. Након свега“…

Фотографија: fmsdp.org

Фотографија: fmsdp.org

– „Удај се“, предложио сам јој озбиљно. „Још си  млада и привлачна. Сигурно можеш наћи себи спокој. Припада ти то. Заслужујеш. Видиш и сама да ово ничему не води. Удај се“.

„О, богу хвала“, умири се Аљоша, „ипак није. А, можда и јесте, још увек нисам чуо епилог. Али, какав је ово човек само, Господе“…

– Десет месеци је провела у тмурној осамљености, као пустињак, а затим је без иједне речи спаковала ствари у коферчић и једног јутра отишла. Одложила је бокал са водом, окачила пешкир  о  клин,  испразнила  лавор којим  ме  је дочекала и – отишла. Три године иза тога се удала за извесног кројача, лице ми познато са  улица града, док сам ја са безпризорним олакшањем наставио да ређам цигле свог посвећеног живота у оно ново, чудно равноправно, несвакидашње прогресивно и парадоксално хумано друштво.

– Како сте онда могли рећи да сте срећни, гос-н Пајо? Убили сте сопствено дете, упропастили супругу подмукло је отеравши, а живот даривали неутаживој утвари. Заиста, како?

– О, срећан сам. Пресрећан, мој Аљоша, после свега,  јер  имам оно нешто што нико на свету нема. Оно нешто о чему се само у руским романима може прочитати а онда за тим целог живота жудети и чезнути. Ја, мој Аљоша, имам кога да сањам. Најплеменитије биће које је икада ходало планетом. Моју Олгу. Ја имам кога да сањам. И очи и душу. А, зар то није срећа? Уосталом, ја је и данас понекад сретнем, у пролазу. Мало погнем главу у страну, као у Јесењиновом стиху и испод веђа посматрам, а она скрхана, стара и… лепа. Још увек лепа. И надокнађујем јој ненадокнадиво, у тишини, јединој својој жени у животу. Ето, она је моја икона, ја друге иконе до ње не могу и не желим имати. Али, ја сам се одвећ запричао а то не приличи старим људима. Старост је иначе тако ружна, мој Аљоша. Него, да ја запалим још једну и кренем полако. Киша скоро да је потпуно престала, а пут ће ме већ некуда одвести. Можда и бестрага.

– Гос-н Пајо, да вас само нешто још упитам…

– Ах, немој, мој Аљоша – пресече Павле са прага радње – знам већ шта имаш на уму и унапред ти кажем да ни сам немам одговор на то питање. Уколико се ово још и може назвати животом. Али, доста, доста сада о томе и збогом.

– Да… збогом – промрља Аљоша за себе.

                                                                       У Крушевцу, 14/15. октобар 1997.1135

Advertisements

9 thoughts on “Кратка повест црвеног получовека

  1. Stanimire, ja ne znam šta da kažem osim da sam fasciniram temama koje obrađuješ.
    O načinu na koji ih nama, čitaocima bloga predstavljaš neću da govorim jer si to napisao u podnaslovu bloga: „…mistično jezičko svedočanstvo duhovne stvarnosti“.
    Mislim da niko u tvojim tekstovina ne može da osopri to „jezičko“ i „duhovno“.
    Ne znam… Žao mi je što su neki rukopisi neobjavljeni, ali ipak bih ti dao jedan savet:
    Razmisli o zaštiti autorskih prava. Valja se! 🙂
    Pozdrav!

    Свиђа ми се

    • Наше особености заправо јесу наш однос према нашој свести, између осталог.
      Ономе нечему у њој што грчевитошћу свог третерења опстајава а својом постојаношћу и нашу особеност чини упорном и доследном. И, док постоји То нешто што нас узнемирава, постоји и наша нада да ћемо својим делањем учинити нешто добро и мењати стварност на боље. Све док то чинимо на конструктиван начин. Макар и уметношћу, критичком мишљу или ћутањем.
      Очито је да је Твоја Маленкост Велики Саговорник!
      ПС. Ауторска права нека дремају на нечијој савести. „Лепота ће спасизи свет“. Ако је има у овим писанијима, слободно нека буде фалсификована!!!
      Остај у здрављу.
      ПС. И само због једног оваквог „сусрета“, овј блог је своју мисију остварио. Хвала. И на томе, и на лепим речима.

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s