О невербалним индикаторима лагања

Фотографија: Juliana Coutinho @ Flickr.com

Фотографија: Juliana Coutinho @ Flickr.com

УВОД

Социјална интеракција се односи на неке од процеса који се одвијају када се људи нађу у непосредном присуству других људи. Друштвено понашање се остварује путем комуникације. Замршени невербални и врбални систем комуницирања су веома важни. Људи наговештавају једни другима природу збивања и улогу коју ће играти. Међутим, када ствари крену лоше, настаје збуњеност, појава која значи „прекид“, „препрека“ и доводи до прекида интеракције. Када се тако нешто догоди долази до застоја у друштвеном саобраћају. Наравно, није свако подједнако подложан збуњивању. Адолесценти су више од осталих, врло осетљиви, пре свега због тога што су у процесу испробавања нових „идентитета“ а нису сигурни да су на висини задатка…

Особе које су у интеракцији разговарају. Међутим, док говоре, оне чине сложен систем телесних покрета у облику погледа, израза лица, промене положаја тела, гестова… Имајући то у виду важно је утврдити шта је у тој бујици понашања комуникативно, а шта случајни пратилац говора. Затим, како је прималац поруку примио и протумачио а колики је удео у томе имала свесна намера одашиљача поруке.

невербална комуникација симболима или сигналима (иначе идеално тло за недоречено и наговештено) који пружају различите информације говори о соби која их упућује. Они „одају“ другу особу јер су невољни, ненамерни, спонтани…На слици:Измаглица на улазу у Зону; Сцена из филма "Сталкер" Андреја Тарковског из 1979.гФотографија: www.slobodanjovanovic.org

Невербална комуникација симболима или сигналима (иначе идеално тло за недоречено и наговештено) који пружају различите информације говори о особи која их упућује. Они „одају“ другу особу јер су невољни, ненамерни, спонтани…На слици:Измаглица на улазу у Зону; Сцена из филма „Сталкер“ Андреја Тарковског из 1979.г
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

Елем, невербална комуникација симболима или сигналима (иначе идеално тло за недоречено и наговештено) који пружају различите информације говори о особи која их упућује. Они „одају“ другу особу јер су невољни, ненамерни, спонтани… а јављају се често у тренуцима кад особа не жели да каже шта осећа или када свесно хоће да сакрије шта осећа. Другим речима, нико не влада својим телом у потпуности и зато се у деликатним ситуацијама, у криминалистици најчешће, за откривање истине користе детектори лажи (полиграфи) који мере психогалванску реакцију коже на изговорену реч.

 

КАРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТРАЖИВАЊА ФЕНОМЕНА ЛАГАЊА

Истраживање феномена лагања показало је да не постоји поуздан сет невербалних и вербалних индикатора такве комуникације. Наиме, највећи део људског капацитета као детектора лажи заснива се на неким стереотипима који говоре како би један лажов требало да изгледа.

Истраживање феномена лагања показало је да не постоји поуздан сет невербалних и вербалних индикатора такве комуникације; На слици: Запуштена инфраструктура у Зони; Сцена из филма "Сталкер" Андреја Тарковског из 1979.Фотографија: www.slobodanjovanovic.org

Истраживање феномена лагања показало је да не постоји поуздан сет невербалних и вербалних индикатора такве комуникације; На слици: Запуштена инфраструктура у Зони; Сцена из филма „Сталкер“ Андреја Тарковског из 1979.
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

Детекција лажи може бити са тачношћу утврђена у 55% – 60%, показује истраживање које су обавили Бодхорн и Текстер (према Мал, 1987.) Студије које истражују појаву лагања обично у експерименталној ситуацији користе појединце од којих је половина задужена да говори истину, а половина њих да лаже. Тачност процене је одређена комбиновањем скорова између комуникатора пружајући индекс за сваког детектора лажи. На пример, ако се тачно идентификују два од три испитаника која говоре истину (66%) и један од три лажова (33%) тада бисмо постигли тачност од 50%. Истраживања која су спровели Левин и сарадници (према Фрили, 1998., Јанг 1998.) наводе да је тачност идентификовања лажи као лажи између 35% и 40%, а тачност откривања истине као истине између 70% и 80%.  Како је и неколико других истраживања на исту тему дошло до резултата сличних овим, Левин и сарадници називају ово откриће „ефектом истинитости“, пошто је очигледно да примаоци невербалних порука значајно боље откривају истину него присуство лажи. Закључак свих истраживања био би да постоје мале шансе да људи открију лаж. Али, насупрот овоме, људи веома добро препознају истину, првенствено због тога што највећи број примаоца поруке сматра већину тих порука истинитим. Постоји и већи број студија које су засноване на уверењима да постоји одређени сет знакова који откривају невербално цурење у процесу откривања обмањујућих порука.

Ово уверење је произвело стотине сати сакупљања података и анализа које су покушале утврдити карактеристични профил лажова. Понашања која су се у овим мета-аналитичким истраживањима доводила у везу са лагањем била су разноврсна а напослетку су сведена на неколико знакова лагања: проширене зенице, чешће трептање очима, продужено време одговора, више грешака у говору и више безначајних информација. Ови резултати су, премда охрабрујући, оборени од стране новијих студија и потребан је велики опрез у доношењу крајњих закључака на основу ових знакова за откривање лажи.

Постоје мале шансе да људи открију лаж. Али, насупрот овоме, људи веома добро препознају истину; На слици: Унос генератора у Зону; Сцена из филма: "Дталкер" Андреја Тарковског из 1979.Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

Постоје мале шансе да људи открију лаж. Али, насупрот овоме, људи веома добро препознају истину; На слици: Унос генератора у Зону; Сцена из филма: „Сталкер“ Андреја Тарковског из 1979.
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

Шта више, према неким резултатима истраживања које је спровео Цукерман са сарадницима (према Екман, 1999.), високо мотивисани лажови теже превеликом контролисању своје појаве и изгледају превише ригидно и неприродно. Они праве мање покрета тела, мање покрећу своје руке, мање упиру поглед и мање трепћу очима него они који говоре истину.

Како се може закључити из наведених истраживања, лажљивци не изгледају другачије од оних који говоре истину. Даље, досадашња истраживања нису идентификовала поуздан сет знакова који разликују лажљивца од искреног комуникатора. Иако се неки знакови јављају као корелати обмане, они могу бити у функцији услова експерименталне манипулације. Најзад, људи користе погрешне знакове како би открили лажова, по правилу, стереотипне.

 

НЕКИ СТЕРЕОТИПНИ ИНДИКАТОРИ ЛАГАЊА

Лагање целим телом је тежак посао јер нам у томе недостаје пракса. А када ипак одлучимо да лажемо, чинимо то неспретно, а захваљујући незнању наших саговорника останемо неоткривени.

Један од разлога зашто лаж остане неоспорена јесте и тај што наши саговорници не знају да је идентификују.

Ако особа гледа горе и на десно, тада приступа делу мозга који је одговоран за креативност. Другим речима, особа СТВАРА одговор и преводи га у лаж; На слици: Тројица; Сцена из филма "Сталкер" Андреја Тарковског из1979.фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

Ако особа гледа горе и на десно, тада приступа делу мозга који је одговоран за креативност. Другим речима, особа СТВАРА одговор и преводи га у лаж; На слици: Тројица; Сцена из филма „Сталкер“ Андреја Тарковског из1979.
фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

На коју страну саговорнци померају очи може говорити о искрености неког исказа. Ако неко погледа горе и на лево док одговара на питање, тада приступа делу мозга који је одговоран за анализу чињеница и доношење одлука. Тада тражи приступ истини и присећа се шта се догодило. Али, ако особа гледа горе и на десно, тада приступа делу мозга који је одговоран за креативност. Другим речима, особа СТВАРА одговор и преводи га у лаж. Иако покрети очију не могу бити употребљени као доказ кривице (ова теорија, наиме, није доказана), они могу бити коришћени као сигнали саговорницима или испитивачима да постоји још нешто што се о субјекту може научити.

Поред тога, особа која лаже врши безброј учесталих покрета тела или удова. Покрети тела се односе на покушаје промене положаја тела који има за циљ „одмарање“, тј. елиминисање напора који је учињен у тренуцима лагања (на пример, из једног седећег положаја у други, прекрштањем ногу и сл.). Дискретне промене у држању тела као да кажу: „Волео бих да сам на другом месту“. То су заправо инхибирани покрети „бежања“ човека који лаже јер се плаши да ће бити откривене његове намере.

Повећање учесталости самододиривања (покрет рука – лице) у току говора одрасле особе индицира вероватноћу лагања. Особа која лаже несвесно подиже руку према лицу (устима) као да жели сама себе да ућутка. Рука која је првобитно упућена према устима са циљем да блокира лаж, готово по правилу скреће према носу. Додиривање носа у току говора је, дакле, прерушени гест „зачепљавања“ уста кроз која истиче лаж.

Слична значења имају нагла повећања учесталости чешкања обрва, глађење косе, чупкање браде, пипкање за уво, трљање образа, зевања и покривања уста.

Такође, изрази лица се могу контролисати, а успешан лажов може чак одржати успешан контакт очима са саговорником, али покрети шака не контролишу се тако лако. Један гест се најчешће понавља код оних који желе да нас преваре. То је дизање и ротирање шака да би се показали дланови. Овај покрет се користи како би се сигнализирала беспомоћност.

Неки од тестова личности (ММПИ) садрже тзв. скале искрености којима се откривају преваранти, обмањивачи, лажљивци… тј. особе којима се не може веровати.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Сложена, богата и вишезначна област невербалне комуникације не престаје да интригира и инспирише научно-истраживачке делатнике. На терену истине и лажи, нису, међутим, добијени конзистентни и поуздани резултати због чега сва сазнања из ове области треба узимати са резервом, много више у смислу даље истраживаче и испитивачке орјентације него у погледу безусловне веродостојности добијених резултата.

 

Сложена, богата и вишезначна област невербалне комуникације не престаје да интригира и инспирише научно-истраживачке делатнике. На терену истине и лажи, нису, међутим, добијени конзистентни и поуздани резултати због чега сва сазнања из ове области треба узимати са резервом много више у смислу даље истраживаче и испитивачке орјентације него у погледу безусловне веродостојности добијених резултата; На слици: Соба Жеља; Сцена из филма "Сталкер" Андреја Тарковског из 1979.Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

Сложена, богата и вишезначна област невербалне комуникације не престаје да интригира и инспирише научно-истраживачке делатнике. На терену истине и лажи, нису, међутим, добијени конзистентни и поуздани резултати због чега сва сазнања из ове области треба узимати са резервом, много више у смислу даље истраживаче и испитивачке орјентације него у погледу безусловне веродостојности добијених резултата; На слици: Соба Жеља; Сцена из филма „Сталкер“ Андреја Тарковског из 1979.
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

  1. Дезмонд,М.:Откривање човека кроз гестове и понашање, Издавачки завод Југославија, Београд, 1979.
  2. Истраживања преузета из књиге: Payne, E.K.: Different but Equal: Communication between the Sexes Ch.9: Nonverbal Gender Communication, Praeger, 2001.

Advertisements

6 thoughts on “О невербалним индикаторима лагања

  1. Kao što ste lepo napisali, svi ti stereotipni indikatori laganja u vidu neverbalne komunikacije, ne daju nam pravo da sa sigurnošću utvrdimo da li neko govori istinu ili ne. Ipak je za to potrebna dobra obuka ali i tim. Evo kako polcijski istražitelji otkrivaju laži: jedan obavlja razgovor, drugi pažljivo posmatra govor tela osumnjičenog a treći stalno ulazi i izlazi da remeti koncentraciju. Obično traže da osumnjičeni ponovi čitav događaj ponovo, ali unatraške što sigurno nije lako ako je priča izmišljena. I tako, postavljaju se razne zamke i mreže sve dok se laž ne uplete 🙂

    Свиђа ми се

  2. Сјајан текст. Полицијски службеници и истражне судије поред ових техника невербалне комуникације користе систем да испитаник прича причу од краја ка почетку. Већ при другом-трећем кораку, уколико особа не говори истину, говор тела је одаје, јер мозак може да измисли комплетну причу у детаље уз помоћ визуелизације, али не може исто тако да је репродукује уназад. Када се утврди да особа не говори истину, прелази се на систем цик-цак. Особа се испитује о догађају без икаквог реда, скаче се на брзину са краја на почетак, па опет на крај, па средина па крај, па почетак…
    Након што сам ово истраживао изашла је серија Lie to me, која ме је одушевила,а потом и видео на You tube Одбрана од психопата. Ево линка ако ниси погледао http://www.youtube.com/watch?v=fTsQZ6XoVqU

    Свиђа ми се

    • На жалост, нисам оптимиста када је реч о прогнози психопатије. Савремена наука у својој емпиријској евиденцији има све више доказа о неуробиохемијској основи овог ентитета и безмало никаквим корективним могућностима.
      Са друге стране, искуство у раду са овом популацијом нимало није охрабрујуће.
      ПС. Свакако ћу погледати видео.
      Срдачан поздрав!

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s