Она, он и рукавице

…Из необјављене рукописне прозе аутора “Рукопис надживеле илузије и друге приче”

На слици: Хотел Москвафотографија: http://nikezic.wordpress.com/2012/12/28/hotel-moskva-bgd/

На слици: Хотел Москва
фотографија: http://nikezic.wordpress.com/2012/12/28/hotel-moskva-bgd/

 

Пожељно прочитати Она, он и Јесењин;  али није обавезно.

Губим разум“, оптуживала је саму себе, дуго и неспретно откључавајући врата своје ординације, једног поподнева, једног октобра, у једном граду,  који  је  могао  бити  било  где  на  свету…

„Губим контролу и, извесно је, постаје опасно“, понављала је узнемирено, присно прислањајући на образ своју десну шаку са неверицом и питањем: „Да ли се заиста догодило?”

Преузимала је дежурство…

„Зашто сам скинула рукавице, зашто сам му дозволила могућност?”, започињала је бесомучни монолог, облачећи бели мантил за дугу, црну ноћ. „Зашто сам му дала шансу која се не пропушта? Каква несмотреност, каква лакомисленост, недостојна девојке, интелектуалке… Лекара… Ако је неко још и видео…“ Кривила је себе саму, поступно и неубедљиво, тривијално,  управо  како  жена  уме,  освајајући предео по предео властите гриже савести, примичући се милиметар по милиметар прагматичној природи свог бића, не би ли и сами свршени чин представљао пријатно олакшање које се морало збити и коме ништа није могло стати на пут. Понајмање она сама. А све време је слутила да је роман тек отпочео и да нико живи не може нити претпоставити нити предвидети којим стазама ће кренути тужни јунаци које је недокучиви васељенски ветар сместио у патетични метеж Руђиновских раскршћа…

„Зашто, зашто, зашто?”… одзвањало је кроз густи сутон позне октобарске вечери, једне јесени, једне године…

На слици: Московски Црвени трг, зимиФотографија: srbin.info

На слици: Московски Црвени трг, зими
Фотографија: srbin.info

Нису се дуго познавали, пар једноличних месеци  свега, али је, такорећи, од почетка међу њима било оног нечег узајамног, што се не може свести на једноставну пристојност и срдачно колегијално  разумевање,  оног  вишка  присности који  је  осмехе  чинио  недореченим,  а  ћутања дугим. Некако у периоду када се све могло окончати  рутински  и  на  друштвено  одобравајући начин,  у  стегама  неумољиве   свакодневице,  у време када ништа није морало ни почети, она је отпутовала на струковни, специјалистички конгрес,  далеко,  предалеко,  у  један  град,  у  једну земљу, која је могла бити било где на свету, а он је остао у чељусти своје убоге ординације, у лавиринтима туђих судбина, у тмини и студени свог дома… Kада је уистину  све и заискрило… Ако јесте… Само један пар посве пристојних и добронамерних, један пар (не)увремењених порука, нажалост, које су разменили мобилном  телефонијом,  окренуо  је  свет  наглавачке  и  покренуо најнежније вртоглавице. Онако како то једино тренутак уме.

Повратак са пута је представљао почетак свих овоземаљских немира, куцање на врата најснажнијим искушењима и болно суочавање са трагиком лепоте… Већ се није могло зауставити оно што и не може бити заустављено… А готово да се нису уопште познавали. Једно о другом, извесно, знали су безмало ништа, само имена и нека куртоазна, општа места. Самоће, тишине, бол, и – неизговорене тајне, тек су слутили… Ако јесу…

Виђали су се ретко, тачније речено веома ретко и на кратко, више у пролазу и канда случајно него испланирано и по договору. И тада су сусрети,  одвећ  натопљени  чежњом,  постајали болно спутавање сопствених жеља, прерастали у дугу и готово упадљиву игру занешених очију које су на једвите јаде кротиле властиту пожуду међу гомилом пацијената. И колега. И таласа обостране гриже савести. Ако јесу…

На слици: Зимски сутонфотографија: serbian.ruvr.ru

На слици: Зимски сутон
фотографија: serbian.ruvr.ru

Знали су, међутим, обоје, да је сваки тренутак који проводе сасвим сами испуњен најизвеснијом неизвесношћу сопственог епилога. Прсти су се непомично сусретали у додире јагодица а дамари жудње урањали у немир који је гушио ординације, један  град,… Највише од свега, једино од свега… дотакли би се нежно врховима уздаха… На трен… Кришом, као да се заиста нешто непристојно збива. А тако су сањали пољубац… Један само. И слутили шта следи… Или би  могло да следи…

Са ивице радног стола, међу бланко упутима, рецептима, шпатулама, печатима, факсимилима и осталим прибором, упорно су је посматрале рукавице, црне, танке, кожне…

„Али он је породичан човек, тј. морам то нагласити на још богохулнији начин, он је у браку, има жену… Жену… Моју колегиницу, при томе, нашу колегиницу, докторку на гласу у овом граду. А ја, девојка, слободна као птица, могла бих главу завртети сваком мушкарцу… Могла бих, најпре, обратити пажњу на неког из тог мноштва… а не подстицати аферу са нечијим супругом и оцем две  кћери…  колегом…  Господе  мили,  срљам. Нисам ни слутила каква развратница у ствари јесам и шта сам у стању све да урадим… За чим да посегнем… Грозно, бљувотно, одвратно… Зашто сам скинула рукавице? Зашто? Зашто? Могло је све поћи по добру, како и мора… да сам и сама поступила како мора… Да сам могла… Али он ме је тако самоуверено гледао…  Разумевајуће, пажљиво,  ненаметљиво…  Са  љубављу  и  болом, опредељен и сигуран. У себе, у своју сету и своју одлуку. Онако баш, како жена и жели да буде по- сматрана док се канда преиспитује, сањајући сопствену предају и почетак романсе. А ја, недостојна тренутка, недовољно јака да одолим и недовољно слаба  да  потпуно  подлегнем,  никаква,  сасвим осредња и бедна. Каква ли сам у његовим очима само, после данашњег слома свих лажних одбрана у које сам се тобож уздала и на сав глас о њима говорила, критикујући грубо и без трунке разумевања своје пријатељице када су им се дешавале афере попут ове, афере коју чак и не могу тако назвати, и још мање својатати, јер више од свега, она и не постоји… Ако постоји… Збиља, шта мисли о мени након данашњег  поднева?… Да му барем нисам  наговестила  претешко   бреме  властите гриже савести које носим од оног дана када сам му признала своје симпатије… Ожењен, отац две кћери… А ја кукавица… скинула рукавице… усред његове ординације… Напослетку, јесам ли морала и  да  свратим  у  тај  проклети  собичак…  где  је седео… миран, тих и загледан… у мој немир?…”

На слици: Мећавафотографија: serbian.ruvr.ru

На слици: Мећава
фотографија: serbian.ruvr.ru

Ноћ се разбарушено шмуцала кроз октобарске странпутице, безочно нудећи смисао бескућницима и замишљенима… У густом полумраку ординације, где је провела читаво вече наднесена над питањем како окончати двобој на који је изазвана белом рукавицом сопствене гриже свести, непомичне сенке инвентара бдиле су над несаницом са којом је дуго већ по поноћи ћаскала. Са таласа Двеста двојке, једва чујно, цвилеле су ноте Дјука Елингтона а са ивице радног стола, међу бланко  упутима, рецептима, шпатулама, печатима, факсимилима и осталим прибором, упорно  су  је  посматрале  рукавице,  црне,  танке, кожне… У једној ординацији која је могла бити било где на свету…

„Његове очи су тако тужне, испуњене светлошћу  најдубљег бола који сам икада приметила у нечијој појави, али то ме не сме завести, ни они гести најнежније пажње и људске подршке, покоја топла реч разумевања када је више нема на остатку планете, понека СМС порука која наговештава безусловну брижност какву  до  сада нисам осетила… не смем томе сажаљиво и узвратнички  подлећи.  Нипошто,  у  питању  је  само охоли егоизам ожењеног мушкарца који носем гура већ  одшкринута врата средњег доба, тражећи  и  налазећи  у  девојкама  шансу  за  своје последње мужјачке подвиге… Нипошто, такав трик сам  одувек презирала. Не смем упасти у клопку сопствене наивности, или, не дај боже, некаквог алтруизма којем сам склона, никада себи не бих опростила такву гнусарију. Уосталом, зар ми није већ довољно ово  потмуле кривње коју осећам последњих седмица? Не, сутра ће свему бити крај. Обустављам сваки контакт осим најнужнијих колегијалних комуникација, ако и у њима морам учествовати. Блокови су нам физички  раздвојени  и  једино  нас  заједнички  пацијенти могу саставити. Ако морају… Најзад, и сам ме је уверавао да своју „мисију” доживљава као потребу да ме рехабилитује од свега сломљеног и крхког што је у мени приметио… не знам како… и да је одвећ довољно што постојим. За љубав. Доста је било неспокоја и дрхтања у овим ходницима  и  ординацијама.  Чему  све  то  и нашто? Доста!”

На слици: Дрво на јутарњем мразуфотографија: vostok.rs

На слици: Дрво на јутарњем мразу
фотографија: vostok.rs

Јутро се споро пробијало кроз ниске и тешке октобарске облаке над градом… Искорачила је из свог дежурства верујући да напушта сав немир згуснут у сеновотим ординацијама, тамним одељенским ходницима, слабо осветљеним болни- чким лифтовима… и да дан који управо почиње доноси коначно скидање стега које је сама себи наметнула лакомисленошћу свог нежног срца… Које није смело волети…

„А сада предах”, умиривала је себе, урањајући у топле поноре водом испуњене каде. „Од самопрезира се може полудети а од безнадне љубави залутати у дуге и  непрегледне самоће, а то ми није потребно. Следећи пут… не бих оптуживала рукавице, а не бих могла ни њега… стрпљивог, деликатног, благог, потпуно несвесног сопствених врлина, тајанствено заћутаног и меланхоличног… О каквом сам сањала… Не, ту грозницу не смем упознати… Ако нисам већ…”

Пар мехурића прожубори површином воде а њој се, загњуреној, учини да још увек брује авионски мотори, са једног аеродрома, у једном граду, на североистоку Европе… када је више од свега маштала о повратку у своју ординацију… Из које је управо побегла… Ако јесте…

Кроз одшкринута окна познооктобарског јутра ветар је враголасто шумио доконим сечивом свакодневице, једне јесени, када је, излазећи из таксија, прокорачала крај рампе на улазу у здравствени центар, у једном граду, посве решена да последњи пут отвори врата ординације у којој је он посвећено, стрпљиво и самодовољно, постављао  дијагнозе,  куцао  отпусне  листе,  слушао Бортњанског и гледао кроз прозор… далеко негде, одакле је стизала сва васељенска тишина, о којој јој је повремено говорио. И да одлучно и коначно каже „НЕ“,  јер живот мора наставити да тече даље, онако како то предвиђају уврежени ред и лични назори, те да све оно што је у почетку представљало заносну лепоту искреног тренутка и у чему се, зацело, назирало и много више од самог тренутка, нипошто не сме постати горка и тегобна тајна којом ће се корачати кроз остатак времена…

Он је зацело већ био тамо, знала је, на свом радном месту, уморан од непроспаваних ноћи о којима је тек понешто чула, од пропуштених ве кова о којима није желео нарочито да прича, од сусретања са аветима сопствених пораза од којих јој је признао један, само… Он је зацело био тамо, уроњен у одјек бола који је лебдео васионом, у својој ординацији, на једном одељењу. Ишла му је у сусрет… Ако јесте…

Пробила се кроз гужву и жамор већ нервозних пацијената и ушла у ординацију. И док је медицинска сестра, једва пунолетна, са којом је тог јутра обављао амбулантне прегледе, весело и непосредно  препричавала  ноћашње  авантуре, срчући кафу напућеним уснама, и он је, наслоњен на прозор, канда слушао… ОНИ су се  гледали, дуго, сетно, нежно… без речи… А нешто је, неизоставно, требало рећи… Ваљда „НЕ”, или „ЗБОГОМ”, можда тек „ИЗВИНИ”, или нешто сасвим друго, још једноставније, или још патетичније, нешто је требало изустити… Најзад…

На слици: Рукавицефотографија: magazinzazene.com

На слици: Рукавице
фотографија: magazinzazene.com

„Претопло је… у овој ординацији…” прошапутала је,  вадећи кључ од врата своје ћелије из ташне у коју је брзоплето згужвала црне, танке, кожне рукавице… „Господе”, завапила је у ватри сопственог магновења,  „хоће ли ми додирнути руку само, хоће ли?… Желим ли ишта очајније у овој ординацији… Овог јутра, овог трена… желим ли ишта силније, ишта више, на свету, од своје руке на његовим уснама?…”

„Сестро, направите мало реда у чекаоници, молим вас…” чула је да говори…

 

У Крушевцу, 2008. године

 

 

Advertisements

8 thoughts on “Она, он и рукавице

    • Нелагода ме обузима од тренутка када сам угледао овај коментар, Wojciech.
      Мишљах, мишљах, мишљах… и не домишљах како достојно да одговорим а сачувам скромност.
      Елем, Хвала, до следећег сусрета са неком Твојом минијатуром.
      И, Поздрав!

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s