Она, он и завесе

…Из необјављене рукописне прозе „Рукопис надживеле илузије и друге приче“

На слици: прозори на старој згради;фотографија: www.pticica.com

На слици: прозори на старој згради;
фотографија: http://www.pticica.com

Она, он и Јесењин       Она, он и рукавице         Она, он и мук  

   …није обавезно прочитати

 

Она је одлазила…

Ћутке, из ужегле полутаме своје ординације, кроз прстима размакнуте траке венецијанера, он ју јe посматрао док чило пролази међу сеновите стазе болничког круга, не осврћући се назад, не подижући поглед ка високим прозорима једног од сувишних одељења крушевачког здравственог центра… хитајући ка жамору који је стидљиво сањала годинама, о којем му је бојажљиво говорила данима… Посматрао је, више од свега сигуран да и овог часа, док бесомучно жури далеко из државног апарата, из стега робустне конвенционалности, из вртлога лицемерја, из властите малодушности… дрхти у непоузданој нади, и питао се има ли њено плахо срдашце онолико храбрости колико верује да је окуражено и са каквим се стрепњама бори та дивна, млада душица…

Посматрао је испуњен миром какав само бол твори када немо дозрева у најдубљим тишинама самоћа и након чега благост и милина испуне целокупно биће а топлина преплави поглед. Она је одлазила…

Дубоко и спокојно дишући, како се чини након дугог мистичног путовања, посматрао је нестајућу силуету жене која му је удахнула живот онда када је издисао пред зору, још како свестан да живот у пуном значењу припада њој и да ће са последњим погледом започети дуга, хладна прошлост,  а  прошлост  је  више  од  живота,  меки, обједињујући траг постојања, одјек у који се помирујуће смештају радости и туге да би груди наставиле да  одолевају времену и пркосе сваком непосредном тренутку, а стварност остала подношљива…

На слици: Стари прозор;фотографија: ekologija.rs

На слици: Стари прозор;
фотографија: ekologija.rs

Да, посматрао је, на истој оној стази, међу високим стаблима јасенова, где ју је узнемирену и пометену, вековима гледао како му хрли у сусрет пун чежњивог снебивања и пренапрегнутог опреза, сусрет који мора остати тајна вредна целокупног смисла постојања… због које се може и са којом мора и умрети и за коју се заветовала на вечно ћутање… Сада је, међутим, одлазила, коначно и заувек, ако постоје коначно и заувек… од њега, далеко, недосежно, из прохладног трена у којем је он остао са својом осамом, из посивелог, крушевачког, здравственог центра у којем ништа више неће бити исто, а најмање он сам, из узавреле Кнез Михајлове зимске променаде где се читавом свету вртело у глави од њихових пољубаца на мећави, из празних књижара где су из вечери у вече читали по један пасус оне црноморске, Чеховљеве приче чијим су се  савременим јунацима сматрали, из гњилих антикварница у којима су остављали уздахе за будуђе трагаоце за романтиком, са хујеће писте санктпетербуршког Пулкова где је буку упаљених мотора ЈАТ-ове десетке надјачала жеља за NOKIINIM СМС звучним сигналом, са раскошних Невских кејова… где је једног фебруара, неке  године све почело, када није смело, ако је икада смело… из ове убоге ординације, где је стрпљиво и постојано чекао да у њу крочи и готово гласно уздишући, загледа се дуго и пожудно у његове очи, неспокојна и узнемирена могућношћу да особље из суседног блока не примети збивања у ординацији, у којој више ни клијената није било, ни колега, у којој су се… желели…

На слици: Стари прозор;Фотографија: http://fc01.deviantart.net

На слици: Стари прозор;
Фотографија: http://fc01.deviantart.net

Посматрао је… непресахлих жеља, палећи цигарету, и у колутима плавичастог дима, њен одлазак је изгледао као растанак са најприснијим сапутником са бродолома, последњим преживелим саборцем из војничког рова после којег ће бити истакнута бела застава помирења са остатком егзистенције, растанак са мајком, кћерком, сопственим екстремитетом који наставља да битише  живље и интензивније него остатак тела, растанак са оним нечим што се неће вратити и стога ће вечно постојати (само трајни губици никада нису изгубљени, зар не?), као растанак са… собом, оним делом себе који јесте био то само док је и она била ту и учинила га таквим дајући му смисао својим постојанством… Сада је посматрао њу, безнадно и мирно, док ишчезава ка болничкој рампи иза које ће постати део света којем припада, и одакле се једне зимске вечери појавила да би постала једини свет којем није смео да припада, свет шћућурен (волела је тај глаголски придев) у ординацију,  у којој су се само желели… само, и ништа више, међу извештаје и досијее, где ће заслужити и свој, ако већ није… и где је говорила: „Приметиће нас неко… Са кардиологије се све види”… и затим избезумљена трчала на свој етаж…

Једног сунчаног, зимског јутра, промисливши озбиљно, рационално и… чежњиво, спустио је венецијанер до самог дна прозора, подесио га на пуни застор и чекао да закорачи у њихову тајну.

Разумела је значење без речи, а он јој је кратко рекао:  „Када  ме  напустиш,  пустићу  коначно сунце у ординацију” и сам сумњајући да ће то заиста и моћи да учини. Много векова доцније од дана када је заједничка ствар добила један  од својих првих симбола (спуштене венецијанере), он се сећао свих нежних и патетичних појединости  посматрајући њен успламтели одлазак ка себи самој, у густо клупко свакодневице где нема времена за надања и стрпљивост, где је чекање ненадокнадиво  губљење  драгоцених  тренутака  а шансе се бескрупулозно користе када се укажу, и где је свака хемија експлозивна биохемија и готово никада тиха и топла алхемија…  Одакле је одавно побегао, а где је непрестано морао… Сећао се, поред осталог, како су већ следећег дана, на једном од спратова, у њеној соби за прегледе завесе од зеленог плиша сасвим прекриле високе прозоре са погледом на породилиште и како је са временом почео да обраћа необичну пажњу на градска здања, те да се, када би приметио прозоре застрте завесама, питао да ли и тамо неко чека… неког свог… Посматрао је… а онда је, сетивши се изненада своје шизофрене рођаке – удовице, која тридесет година није подигла ролетне са прозора спаваће  собе, померио прсте са трака венецијанера и мајско поподне се згуснуло у сутон…

На слици: Стари прозор;фотографија: www.julio-frangen-unifoto.com

На слици: Стари прозор;
фотографија: http://www.julio-frangen-unifoto.com

Кренуо је из ординације некуда, ако постоји пут којим се случајно креће, а иза њега су остале од прашине отежале траке венецијанера, које никада није помакао…  Напрасно, помислио је да плесниве и мемлом натопљене собе, какве је често виђао у животу, морају имати некакве везе са презрелом љубави и устајалим чекањем, ако уопште постоје светле и суве собе…

 У Крушевцу, 2008. године

Advertisements

7 thoughts on “Она, он и завесе

  1. Станимире, мајсторе речи, ако сам досадна овим мојим писанијем, бришите га.
    Захваљујем, ја, недостојна овога блога.

    Буди спокојан, Бошко.
    Нека те не збуњује тај грч у грудима, који ти пресеца дах, кад год почнеш да говориш о “наших седам година“.
    То може бити од оног неизреченог што се од тебе очекивало, а ниси никада изговорио.
    Истине ради, ти, заиста, никада ниси изричито рекао да ћеш то урадити.
    А мени си рекао: “ Ти не би могла … тамо.“
    “ Могла бих.Могла бих.Могла … .“ вриштало је све у мени од очајне жеље да те имам заувек…
    Наивно сам веровала да се љубављу може платити свака злоба и пакост, која ме тамо чека ( по редовном току ствари, бла, бла, бла, бла, … ).

    Био си у праву.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s