Две самоће

…Из необјављене рукописне прозе „Рукопис надживеле илузије и друге приче“

Отуђење; На слици: Отуђење; Сцена из филма: Изгнанство, Андреја Звјагинцева из 2007.Фотографија: www.filmski.net

На слици: Отуђење; Сцена из филма: Изгнанство, Андреја Звјагинцева из 2007.
Фотографија: http://www.filmski.net

Фрагмент из приче: ДВЕ САМОЋЕ

…– Знаш ли колико година зидам тишину – наставио је готово безгласно доктор Пахлин – какав ми је крик заточен у грлу и какав одјек језди беспућем моје душе. О, ја савршено добро знам сада све… моја једина Јањушка. Откуд овај валовити бол без утехе и гласа, одакле сва људска беда и малодушност мојих јутара и починака. И неразлучна, набујала кривња што из мојих груди креће. И сва васељенска меланхолија… јасна ми је сада и коначно.  Када  престане  љубав,  живот  умире…

 

Цела прича…

„Болесна је људска површност“ – мрмљао је себи у браду доктор Пахлин, огорчено посматрјући промрзле  пролазнике како се тискају око тезги продаваца новогодишњих украса. Кроз заглушујући жамор испразног смејања, нападног рекламирања јефтине робе, простачких псовки и неукусне музике са касетофона продаваца касета, кроз жамор паран дречањем поцепаних ауспуха и салвама петарди, доктор Пахлин је, често задижући крагну свог капута, журио ка петом спрату болничке зграде са меланхоличном мешавином гађења, одвратности и срама. Сударајући се успут са  распојасаним,  трбушастим  и  зачекињеним људским створењима, снисходљиво се захваљивао подлом сплету околности које су му омогућиле да дежурством крај својих пацијенткиња избегне тричаве, малограђанске обавезе а надасве – понижавајуће малтретирање. Сметала му је вулгарна градска  врева притиснута тешком шапом јаке студени из које, канда, није било излаза, али он је овог пута био потпуно спреман да све прихвати понизно и такорећи – великодушно. И искежена људска зубала, и шкрбаве уличне свираче, и воњ помешаних испарења роштиља, помфрита, печеног кукуруза и кестења, заударање из набреклих, градских кафана, звучни рикошет експлозивних средстава као најбаналнији декор  предпразничног амбијента… све је у својој увредљивој наказности клицало осебујним нарцизмом којем доктор Пахлин овог поподнева није желео разумно да противуречи. Тек пуке констатације резигнираног укуса милеле су повремено низ његове промрзле усне, ишчезавајући у недоглед са ритмичним млазевима паре из ноздрва.

Наизглед недолична лакоћа савести са којом је пре непуних 30 минута напустио свој суморни, подстанарски дом у улици Блаже Думовића, без речи се опростивши од своје супруге, једрила га је жељеним миром и он је корачао равно ка својој дужности. Умакао је „и овај пут“ последњој поноћи у години и тиме се на једноставан  начин решио тешког душевног мучења које је последњих деценију и нешто више неумољиво распињало његове личне назоре и оковало га у гнусне негве лажне пристојности. И вечерас ће свакако остати будан, али ослобођен туробне присмотре своје ганутљиве и већ  оронуле супруге, без даљинског  управљача  у  рукама  и  ван  домашаја мрзовоље. И уопште, не само да је био равнодушан према разноврсним свечаностима на којима је на тобожње осмехе ваљало узвраћати извештаченим кезом и подражавати уврежене манире, већ је на нарочити начин, како то умеју својеврсни усамљеници,  дотичне церемоније презирао из најдубље ћелије своје лутајуће душе. Слутио да иза аморфне одбојности постоји нешто озбиљно и у посебном погледу архаично, чега се треба клонити. И чинио је доследно тако. Клонио се свих претходних година, као и  вечерас, јавних теревенки или кућних седељки, лагодно се скривајући иза претходно договорених дежурстава, због чега су му поједине колеге, накратко макар, биле захвалне. Изронивши из језгра метежа, доктор Пахлин похита поред споменика Косовским јунацима и пре здања градске скупштине скрену лево у Немањину  улицу. Пут ка смирењу беше коначно проходан.

Преиспитивање; На слици: преиспитивање; Сцена из филма "Изгнанство" Андреја Звјагинцева из 2007.Фотографија: xn--p1acc.xn--90a3ac

Преиспитивање; На слици: преиспитивање; Сцена из филма „Изгнанство“ Андреја Звјагинцева из 2007.
Фотографија: xn--p1acc.xn--90a3ac

Пети спрат болничке зграде где су обитавале психијатријске пацијенткиње био је особито украшен када је доктор Пахлин пристигао. Особито је заправо значило, за такве прилике и са врло мало свечарског материјала, несвакидашње аранжиран простор.  Похаран  разум  је  изгледа  дотичним људским  бићима  био  компензиран  чудесном даровитошћу  за  необичним,  фантастичним  и збуњујућим. Омања новогодишња јелка коју је особље  преподневне  смене  скромно  окитило, беше ограђена у углу трпезаријског простора, канапом провученим кроз  рукаве горњих делова пижама и спаваћица, испод  којих  су на поду стајали поређани парови разноврсних болничких папуча.  Са  прозора  су  се  церекала  и  бечила гнусно деформисана лица исцртана кармином. Пластичне чаше од јогурта поседовала је готово свакa  клијенткиња, а исте су представљале мобилне телефоне којима су комуницирале са Господом. Неостварених жеља, наизглед, није било.

Крочивши најзад у описани амбијент, доктора Пахлина оваплоти топлина саучешћа и бола и он обори поглед пред сијасет различитих добродошлица својих пацијенткиња. Волео је своје „даме“, како их је сам називао.

– Но, добро, добро – одврати тихо доктор Пахлин у пролазу – још ћете ме и расплакати, какве сам данас среће.

– Оставите доктора на миру, ви неразумне враголанке – зачу се однекуд глас Даре Пајић, медицинске сестре од својих 45 година, докторовесапутнице кроз дежурство ка Новој години. – Хајде, све у своје собе на поподневни одмор. Како, уосталом мислите да дочекате поноћ?

– Не будите строги, сестра Даро – дошану кришом доктор Пахлин улазећи у своју ординацију – не превише, та, видите да су се јаднице трудиле – додаде и затвори врата за собом. Из ходника још једном зачу Дарино громко заповедање, као ехо ратног поклича, након чега дубоко уздахну, скину капут, обуче упадљиво погужвани бели мантил, приђе прозору и загледа се у туробно магловиту панораму града, замишљено палећи своју Дрину без филтера. Из ходника је још могао чути одјек Дариних животних филозофија: „Труд за труд, ред за ред…”

„Мизерног ли живота“, размишљао је доктор Пахлин,  расејано  наливајући  себи  трећу  туру лошег вискија, већ читав сат, дубоко заваљен у похабану фотељу. Са радија је допирао нејасни, удаљени звук живе, биртијске музике, неувежбаног и, по свему судећи, неуког дувачког оркестра и мешао се са инфантилним крештањем, младе извођачице новокомпонованих мелодија са телевизора,  смештеног тик иза његових леђа, у болесничкој  трпезарији и соби за дневни боравак. Невешто и упадљиво нашминкане пацијенткиње, као некакве циркуске атракције, лелујаво су промицале пред њим док је слабо, жмиркаво светло са дна ходника јалово китило таму болећивом белином. Алкохол је сигурно  урањао у блажене представе првог сна када се доктор Пахлин прену.

„Још ћу и заспати на дужности ове погане ноћи, далеки мој Господе. А, ти ме свакако кривиш, је ли тако? Како ме не би кривио када сам те се такорећи одрекао. Ево ме, где лењо, безобзирно и неодговорно тонем у сан са боцом одвртаног вискија  у  руци,  док  ове  сироте,  умоболне  жене можда чупају једна другој косе испред мог носа. Или обнажене плешу по столовима. Или чак цугају прокријумчарена алкохолна пића. Видиш ли шта ти чиним Господе мој, не марим ја за тебе, а, искрено речено… искрено речено, не марим ни за себе. Ето, на пример, од оне коју бих требао вољеном звати ја сам ноћас побегао главом без обзира, као да је кужна, од своје такозване супруге и драге ја сам се сaкрио. Али, морао сам, Господе! Ја сам то морао. Не бих могао поднети те исколачене, празне очи. Не бих. Померио бих памећу. Ја сам напросто морао. Две грозне ствари трпети истовремено, ужасно је: жену према којој не осећам ништа више у ноћи понижавајуће светковине инстиката. Не. Ако ти је за утеху, ја се овим и од цењеног Дарвина ограђујем, зар не, међутим, то није важно. Као што ни мојих 40 година није вредно помена. Просто, као да ме никада није ни било.

На слици: Пустош;Фотографија: fmsdp.org

На слици: Пустош;
Фотографија: fmsdp.org

– Докторе, докторе, хоћете ли и мени честитати Нову годину? – изненади га питањем једна пацијенткиња.

– Наравно, Бојана. Наравно.

– Сигурно, докторе?

– Сигурно.

– Хвала, докторе – заврши пацијенткиња и весело додаде: – А, знате ли да је до поноћи остало још два и по сата?

– Ето, сада знам, Бојана. Хвала.

– Довиђења, докторе.

– Довиђења, Бојана – отпоздрави доктор Пахлин, а потом механички наточи себи још једну чашу вискија и прогута добар гутљај.

„Ето“, настави доктор Пахлин, присећајући се са напором својих прекинутих мисли, „још је 150 смешних минута до краја нечег непојамног у свој својој научности, и почетка нечег још бесмисленијег у својој накарадној сувишности, нечега за шта сви од реда везују своја мизерна надања о нужној и готово извесној личној промени и окончању са претходним, канда погрешним животом, не желећи да знају да су сва очекивања већ од трена када су их васпоставили у очају сопствених малодушности,  изјаловљена  бесрамном  самообманом. Уистину, они желе нешто важно и такорећи величанствено да обећају себи самима и ћутке, у интимној полутами своје безочне отуђености, себи да потраже још хедонистичких повода да се изнова негде сретну са себи сличнима, у некој задимљеној кафани под  звоном одвратних мириса еволуције, ознојених пазушних јама и замашћених брадурина, или пак међу романтичним сенкама позлаћених свећњака са уштогљеним  гушама, напућених усана и препаметних мисли. Ах, тако је безпризорно све то Господе, тако наказно извештачено да ћу се, чини ми се, исповраћати по сред ове собе… Али и за то има лека, како каже наш народ, је ли тако, Господе?” Доктор Пахлин још једном нали себи виски да би се, примакавши чашу устима, поново обратио свом саговорнику: „Та, мора бити тако када си ме оставио међу ове душевне и цивилизацијске сиротане, потопљене у властите поноре. У свет извитоперен и прост. Не ја за тебе, чак, ни ја за себе, већ ти за мене – нити мариш,  нити си икада марио, а испашће да сам ја за све одговоран. Та, како  сам  могао  сам  против  свих?  Како,  осим преко  себе  самог.  Једино.  И  најпре.  Но,  ја  то нисам  предузео  сасвим.  Не  још.  Уосталом… Можда се и варам… Уосталом… Можда” – заврши доктор Пахлин на тренутак и испи чашу са усана.

– Докторе! – препаде га наједном сестра Дара, а потом настави шапатом обазирући се наоколо – знате да то не смете да чините, докторе. Налазите се на радном месту, а узгред, као да заборављате да осим што сваког часа неко може банути, ваше клијенткиње једва чекају и нехотичан миг одобрења да крену у опијање. Знате да то не приличи вама, тј. не тако јавно… докторе. А, јесте ли за кафу, докторе?

– Кафу, кажете, Даро, кафу – расејано поче доктор Пахлин гледајући преко прозора у зимску ноћ над градом – не знам значи ли ми ишта још тај уврежени ритуал који само поткрепљује празнину свакодневице. Мислим да,  не. Не, нећу кафу, Даро… Али они, мислите да они то не раде на  још  бахиналнији  начин  но  што  ја  вечерас чиним. Ја, то, на концу искрено, а они срачунато и препредено, још нас  држећи за неотесане и приглупе. Мислите ли да су они имуни или пак невини, Дарушка?

– Који они, докторе? – зачуђено упита сестра Дара наливајући у џезву воду за кафу – и… шта то они чине?

– Како, који они, та, они, сви они. Они су уосталом сви идентични, ма који уистину били и ма где  били. Ових година они су специфично исти, нама ће ускраћивати пристојност и достојанство, тј. оно чиме су  им ригидни карактери хендикепирани, не би ли и  несвесно задржали премоћ у својим црно-белим опсенама и чак нас плашити могућим давањем отказа, док ће они раскалшно и разметљиво ноћас точити и точити из  буради  наших  подрума,  цедећи  капљу  по капљу задовољства из вашег и мог постарњеног и невидљивог живота. Зар сумњате да у њиховим фиокама, витринама и гардероберима овог часа нема  алкохола? Главу смем дати да су јутрос у својим заједничким канцеларијама, поред јавних, приредили себи и богате тајне увертире ужитака за ноћашњи крешендо и зато се ја вечерас нећу обазирати ни на какве ограде, још мање, прописе. Доста ми је свега. Имануел је један и исти за све, зар не? – еуфорично резигниран заврши кратку апологију доктор Пахлин.

– Можда сте потпуно у праву, докторе, али ви поведите рачуна о својим поступцима, ипак. Знате уосталом да се са њима не можете носити – примети брижно сестра Дара.

 – О, не, не, ја се ноћас могу носити са свима – настављао је донкихотовски доктор Пахлин – са њима,  са  собом…  са  читавим  универзумом,  и зато… зато, живели ви и ја, Дарушка – ускликну доктор Пахлин, напунивши током разговора себи још једну чашу вискија. Сестра Дара погну главу и посвети се кувању кафе.

Фотографија: nikezic.wordpress.com/2013/01/14/setaliste-cetinje/

На слици: Цетињско шеталиште; Фотографија: nikezic.wordpress.com/2013/01/14/setaliste-cetinje/

Ноћ се лагано рунила под лепезастим крошњама слављеничког ватромета и рафалима петарди, чило учествујући у сопственој еутаназији. Доктор Пахлин је као у некаквој шаљивој игри, без посебних правила, тумарао сећањима не налазећи у њима оно за чим трага. Није, додуше трагао за одређеним, али загледан кроз прозоре у амбисе градског гротла, готово да није  имао друге асоцијације осим личне прошлости. А она му се изнова чинила празном и тмурном, прошарана којекаквим тричаријама и безличним детаљима. Није се, такорећи, ни имао чега честито сетити. Ретки,  хладни  градови, ниски, влажни, подстанарски,  студентски собичци, празне, хотелске собе, једнолична летовања… речју – студен, беспућа, одјеци… Крупне пахуље снега лагано су лебделе кроз осветљену таму као ветром  понесени шешири а он је дубоко веровао да читава земља заслужује његов презир, а и он сам, као њен  немоћни број. У трену пожеле да некаква апокалиптична мећава учини коначни крај овом узалудном свету. Из нових мисли трже га непредвиђена околност.

– Докторе – обрати му се пацијенткиња јарко црвеним ружем намазаних усана и упадљиво напудерисаних образа – зашто нам се не придружите у трпезарији. Ваше даме вас моле да дођете. Ево,  примакните се ближе ходнику да видите како радознало гвиркају ка нама, очекујући исход овог разговора. Он се благо осмехну, сетивши се своје супруге, па упита сестра Дару:

– Шта мислите ви, Даро, да прихватим позив или не?

– Ја бих, на вашем месту, докторе. Чинили сте то, уосталом, и ранијих година. Најзад, опустите се мало, на то свакако имате права – покровитељски заврши Дара.

– Но, добро – обрати се доктор Пахлин пацијенткињи уздахнувши дубоко. – Реците им да долазим.

Седео је у углу трпезарије одакле је у потпуности могао да посматра збивања. Лево од њега, у суседном куту, пробијеног звучника, трештао је стари Дипломат телевизор. Наизменично, а не ретко и истовремено, хорско певушење немузикалних клијенткиња и анонимних, још мање музикалних извођача са ТВ екрана, неумољиво му је дробило бубне опне, дубоко ронећи  под лако пјану поспаност. Ускомешаност најразличитијих вулгарности које је презирао оштрицом духовних назора, парала му је сва чула, утварно израњајући пред њим из трена у трен, из секунде у секунду, подижући за собом  тежак, устајали ваздух са спрата душевних болесница. Морбидно дегенерисана лица са цртежа пацијенткиња насликаних по прозорима у свечарске сврхе, као да су му крадом намигивала, напрежући се да се отисну од стакла и крену кроз бесомучни жамор до његове бујајуће тескобе. На махове је подрхтавао и склањао поглед у страну али су га свуда пресретали мизерни људски нагони огољени болешћу, патњом и неукусом до саме бизарности.

„Ах, те прославе и свечаности“, бранио се од примитивизма, „та неразумна људска окупљања! Чему то? Лажни људи, лажни осмеси, лажне речи. И све то украшено целофаном наводне срдачности и доброте. Једино су затвори и луднице делимично лишени таквог лицемерја. У првима се по природи боравишта сви добро  међусобно  познају, убице, разбојници, силоватељи, лопови… а, у другима по природи стања, сви су мање или више непосредни, и што ће рећи, искренији. Али, све је трагика, голема, нужна, неутешна. Све је то, и даље, људско биће, тзв. човек… човек“.

Прекрстио је ноге враћајући се у наслон неудобне, пластичне столице, запалио цигарету и у колутима дима фокусирао своје мисли. Испијени виски је стрпљиво сустизао на позорницу а слике су му се смењивале и мешале у надахнуту сцену. Игра, песма и ларма умоболних жена стопише се у прозрачно платно на које су се слагале његове ретке и несигурне успомене. Вребао је сваку од њих из подмуклог грча који га је обузимао, сишући му снагу до вртоглавице.

На слици: Сцена из филма "Носталгија" Андреја Тарковског из 1983. године.Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

На слици: Сцена из филма „Носталгија“ Андреја Тарковског из 1983. године.
Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

Стежући сваку поједину сцену на филму прошлости,  као  да је последња или једина која га може ишчупати из шумореће несвестице, доктор Пахлин је усплахирено истраживао лица својих разбарушених пацијенткиња настојећи да остане присебан и будан. На махове се са напором освртао ка телевизору како би себе изнова уверавао да је у стању да региструје различите спољне подстицаје, макар то били и типични узорци антикултуре, да би потом иоле спокојнији, настављао да посматра накарадне сенке упропаштених живота у телесима својих разгаљених „дама“. Цигарета му је догоревала међу прстима са дугим луком пепела, када му се учини да међу гомилом несвакидашњих жена лелујаво посматраних у нестварном плесу, једна, на особит начин, по нечему још далеком и непрепознатљивом, али нарочито истинском, волшебно истинском, личи на једну му драгу и још врелу чежњу из позних студентских дана. Знао је добро име дубоко урезаном болу, али чиме је призван није могао да одгонетне и у тој загонетној недомишљености је напрасно уживао. Пепео са усахле цигарете најзад паде преко црних панталона као некаква магична звездана прашина и он га снено стресе са ногавица али и задовољно ускликну за себе.

– Па, да – заврте главом – како то нисам приметио  раније; она посве исто држи сендвич у руци. Врховима кажипрста и палца са сасвим повијеним осталим прстима као у грчу и притом, руком савијеном у лакту присно приљубљеним уз тело. Још само недостаје клуб студентског дома Лола, индискретна зидна огледала и она недопустиво гласна касирка Гоца са дебелим веђама као у мушкарца. И, наравно, она – Јања.

Јања је била докторова љубав са последњих шест семестара београдских студија медицине и умео је се повремено сетити са топлим усхитом и тешком грижом  савести. Сада, када је уопште узевши, упркос лекарском  звању његов живот постао тескобна ћелија очајања и тишине, чешће него иначе он је осећао зрелу кривњу прокрвљену жилавом носталгијом и готово да то није скривао. Псеудобрак са просечном интелектуалком тривијалних избора и малограђанских манира, осакаћен за маштано потомство паралисао је сваку младалачку чилост, угушио емоционалне дамаре, а доктор Пахлин је, такорећи, већ  лицитирао свиме чиме је располагао за собом. Бесплодни дани опустошеног живота шибали су га врелим корбачем распршених илузија, ишчезлим богатством и погрешним лицима.

Сат и четврт пре поноћи, био је сигуран – волео је једном и волео је њу – Јању из Краљева. Три године путнички воз је кретао из престонице у 07:25, са првог Л колосека, три године је преклињао и природне и неприродне силе да полазак касни као никада раније, три године је очајан силазио на убогој крушевачкој железничкој станици и потом махао њој на путу за крај света све док је крај света не би упио у себе.

„У овој новогодишњој ноћи све би можда другачије изгледало“, помишљао је доктор Пахлин, трљајући очи замућене сетом под куполом густог дима цигарета. Пацијенткиње су бестидно плесале у његовим  овлаженим зенама и међу њима  и  она,  налик  оној,  њој.  Доктор  Пахлин устаде са намером да оде до прозора и надише се чистог ваздуха али га магнетна сила удружених моћи алкохола, чемера и туге брзо врати у неудобну, пластичну столицу и он се готово бескрвно стропошта у њу. Неумитно платно прошлости му се зањиха пред очима као једро на пучини и он заплови ка маглинама памћења. Зурио је безизражајно који трен а онда му се напрасно учини да у оном погледу има нечег драго несвакидашњег, потиснутог у немили заборав, нечег што му на мах покрену крв збуњујућим токовима имагинације  и  бола,  нечег  ватрено  хладног  и хладно ватреног у исто време,  нечег болесног, можда.

„Да, у том погледу, што крхком особитошћу држи  сендвич у руци, има нечег, још… нечег… њеног“.

На слици: сСцена из филма "Носталгија", Андреја Тарковског;Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org/

На слици: Сцена из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org/

Коначно, пацијенткиња је, наслутио је у трену, скоро истоветно гледала у страну, са помало недоличном  одсутношћу  духа,  пуном  неприступачне и чуване интиме, баш као и некада његова Јања, онда када ју је из обожаватељске радозналости посматрао крадомице наднесену над књигом или згаледану у биоскопско платно.

„Јесте, тај бедни болнички сендвич у руци покренуо је читаву лавину пригушених асоцијација“, промишљао је доктор Пахлин затечен новим детаљем, „јер сада, ево, и тог тајанственог погледа коме онда нисам умео рационално одолети, већ сам се занесено скупљао у предалеку жижу њених хоризоната, гладећи јој увојак косе и љубећи врат.“

Пламичци грознице запосеше му тело. Плутајући рељеф успомена са мистичног платна једрењака полусна вукао га је нагонском снагом ка немирном благу дубина. Веровао је да још има снаге да се одупре ватреним пипцима прошлости трагом прохујалих времена или разборитошћу властитих  40  једноличних,  хладних  зима,  али виртуозна концентрација вискија, умора и сновиђења, пожудно је гушила трзаје докторове присебности. Странпутица којом је упорно корачао већ читаву малу повест коначно га поведе у праскозорје непознатог. Он устаде одлучније но што је претпостављао да може и одважно крену кроз виртуалну полутаму затрпаних  сета.  Јед  беше превелики.

– Молим… молим вас… тј. за један плес – конфузно се обрати „дами“ која је личила на Јању – Само један мали плес… знате… мали плес.

Пацијенткиња спонтано прихвати неочекивани предлог, након чега наступи опште одушевљење и граја.

– Браво докторе, браво – довикивале су остале болеснице правећи круг око необичног пара који је плесао на звуке староградске музике.

Доктор, међутим, беше потпуно расположен за игру. Заводљива варка реалности у којој је препознао обрисе робустне чежње поведе га тамо где никада није  помишљао да би се могао обрети, међу прохладне сенке могућег и немогућег, на оштрици снова која је отварала и узнесења и амбисе. Није разумео себе и узалуд се трудио да свој поступак  објасни  пуким  и  случајним  сличностима дотичне болеснице и његове Јање, сличностима које је уосталом једино патња разумела. И подстицала. Тек, доктор Пахлин је и сам затечен недокучивошћу  сопственог  понашања,  плесао веома вешто и елегантно  као искусан сценски играч. На лицу му се, кроз  полумрак, назирао враголасти осмех, на трене налик  пригушеном грчу, повремено гневу. Но, он је плесао како је музика налагала, а сета компоновала, меланхолично водећи партнерку кроз сопствено време давно увежбаним корацима. Чинило се чак, да извесне кретње изводи са посебним надахнућем и виртуозношћу, као да једино жели да дочара своју плесачку обученост. Поглед му је повремено следио правила заједничког плеса и тада је доктор Пахлин посматрао партнерку у лице или строго циљао у страну, али се на махове чинило да посве  одсутно зури кроз замагљене трпезаријске прозоре, опхрван нечим необјашњивим и наоко мучним. Тада је изгледало да му и ноге клецају а прсти на рукама да се грче. Неочекивано, ритмично пљескање у тесној и загушљивој слављеничкој просторији, које скоро да је у целости заглушило  мелодију  једне  лепе  староградске теме, надахнуто је крепило докторову играчку снагу и он је настављао да плеше са ауром лаке бесомучности. Лагано, докторове очи се приковаше за прозрачни привид нестишљивих успомена. Црна тачка са позорнице магновења титрала је заводљиво на врату сеновитог сећања. Она последња, неизбледела ноћ, забашурена наслагама јалових година, покренула је бивше, још не усахле актере са шкрипом бола као стари строј из превазиђених епоха. Збило се то пре скоро 15 го- дина у ноћи празничних надања када је напуштао свет коме је припадао до тада. Усне су јецале на белом врату, а под њима, скривен топли, плави знак  усхита,  среће  и  смисла.  У  тој  кристално опроштајној ноти музика је укочено застала, не колебајући се да икада настави и крочи у поезију. „Да“, сећао се доктор Пахлин, био је свиреп и хладан, због таштине непромишљен, због части оштроуман, и баш такав, љубећи мали, плавичасти  младеж иза десног уха, прозборио је КРАЈ својој Јањи. У часу позног студентског самољубља и неразумне  младалачке гордости. Док јелени језде и звездана прашина посипа стазе животног праскозорја, док прапорци иза таме жуборе читавом планетом, док тргови кличу двадесет четврти сат последње годишње ноћи… у оно величанствено – кобно време… Ражаловати властити идентитет узвишеним али обичним признањем значило је признати и призвати колотечну обичност. Остати медиокритет. Негдањи. Бивши… Припрости паланчар и провинцијалац. То се није смело десити. Док су се казаљке грчевито љубиле, он је охоло одлазио. Без речи, без сузе. Свега се сетио доктор Пахлин док је зурио у врат своје ноћашње саиграчице као морепловац у мапу тајних путева. Без устезања и срама, он завапи за наставак.

– Још једном – изусти једва чујно – молим још једном… Још само један кратки, лагани плес.

На слици: Сцена из филма "Сталкер", Андреја Тарковског;Фотографија: www.slobodanjovanovic.org

На слици: Сцена из филма „Сталкер“, Андреја Тарковског;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

Пацијенткиња упитно баци поглед на своје пријатељице и, кревељећи се болесно, прихвати. Игра се настави. На сату већ беше 23:35. Доктор Пахлин изнова  унесе ватру у игру, ватру пуну грча и силовитости, а поглед му оста празан и усредсређен на партнеркин врат. Волшебна, недомишљена сета која га је стидљиво обузимала током претходне игре коначно доби на обрисима и доктора оваплоти неодољива жеља да поново спусти усне на онај плавичасти младеж који је у нејасној даљини успомена титраво клизио пред његовим очима. Он благо погну главу и прошапута:

– Јања, да ли… знаш, Јања?

Докторов залутали глас упи граја одушевљених болесница. Весело разиграна, партнерка ни не примети. Доктор је пак, по плахом наставку плеса, већ одустајао од лидерске улоге. Опхрвавала га је грозница. Игра се претвори у изнурујући транс и тешко физичко трпљење а цела сцена доби на бизарности. Кретње које су пре само пар минута плениле грациозношћу и жаром наједном се претворише у хладно, хаотично трзање, спотицање и трапави ход. Канда хармонична, малопређашња сцена, остављала је сада мучан утисак о случајном и невољном сусрету два далека физичка тела, тек помало сличних димензија, али парадоксалних унутрашњих геометрија. Доктор је подсећао на сабласну мумију која се неочекивано исправила из свог саркофага бола, немоћна да својој руинираној структури удахне било какву животност. Гегао се на све стране, вукући недолично своју партнерку час лево, час десно, док је она праћена преосталом подршком својих колегиница блистала непојамном, инфантилном радошћу  и  не  обраћајући  пажњу  на  докторове плесне испаде.

– …волео бих да додирнем… младеж… Одавно нисам, Јања… још једном… Јања – шапутао је несувисло доктор Пахлин на ухо разнежене пацијенткиње  која  ништа  од  свега  није  разумела. Усхићено је следила дамаре свог тела препуштена безграничном метежу који је значио више него слобода, више него срећа.

– Знаш ли колико година зидам тишину – наставио је готово безгласно доктор Пахлин – какав ми је крик заточен у грлу и какав одјек језди беспућем моје душе. О, ја савршено добро знам сада све… моја једина Јањушка. Откуд овај валовити бол без утехе и гласа, одакле сва људска беда и малодушност мојих јутара и починака. И неразлучна, набујала кривња што из мојих груди креће. И сва васељенска меланхолија… јасна ми је сада и коначно.  Када  престане  љубав,  живот  умире. Јања… – ромињао  је докторов глас. – Јањушка, исцрпљен сам до болесне  равнодушности. Ни трага негдањег животног ентузијазма нема у мени више, ни вере… Нема у мени ничег. Ништавило се склупчало у срцу, обамрлост се скврчила под љуском пуког псеудоживота. Оштро душевно самозаваравање, мириси горких трава, тумарања студеним  пејсажима и прогнанства… прогнанства… прогнанства – шапутао је у лаком бунилу доктор Пахлин, четврт пре поноћи, полако пружајући прсте ка својој јединој стварности. Последњој жељи – малом, плавичастом младежу иза десног уха… Веровао је… Био сигуран…

– Јања, мила моја, опрости ми празноверну обест, ону патворену охолост последње новогодишње ноћи. Наше… Прошло је тринаест година… векова тринаест… А, колико је то само туге… Опрости, Јањуша… Што све разумех… и са тобом што  плешем  пун  чемерног  бола.  Недостојан. Опрости, мила… – настављао је растројено доктор Пахлин, већ потпуно поистовећен са својим мислима. Игра се у међувремену потпуно расплинула.

Низ  паром  орошене  прозоре,  клизиле  су крупне сузе тескобе и очаја. Искежене креатуре осенчене полутамом и деформисане влагом, висиле су исколачених очију. И пацијенткиње су покидале окове  срама и присно се приближиле својој природи. Неке су, у својој аутистичној реалности, играле саме, вртећи се око себе, са цигаретама међу прстима, извесне су скарадним положајем руку импровизовале присуство имагинарних партнера док су поједине одавно већ зуриле празно у телевизор, леђима окренуте пару који је још покушавао да плеше. Покоје су седеле знојаве по мрачним угловима трпезарије, већ одсутно замишљене и заправо је најмање било оних које су још пљескањем пратиле остатке игре раштимованог пара.

Доктор Пахлин је ронио у свој суманути монолог…

– Била си сама… Јања, дуго сама… – кретао је даље доктор Пахлин стазама своје грознице. – У кули умоболне тишине патила си узвишено. Плакао је неутешно овај плавичасти младеж за мојим уснама, као и оне за њим. Могу ти о тим ноћима причати дуго, дуго… моја Јања. Али, смем ли, о, смем ли проговорити оно што дрхтим? Смем ли ја, безбожник, ка васкрсењу помолити главу из своје хладне катакомбе? Смем ли Јањуша? Имам ли за то довољно моралне храбрости? Храбрости, да, тако је… тј. можда дрскости, проклете, таште дрскости – заврши доктор Пахлин нежно и неспретно спуштајући прсте на партнеркин врат и онај чудесни, плавичасти младеж свог  растројства. Сат је паказивао 23:50.

– Знам вечерас шта ме тишти вековима! Знам! Шта учиних од тебе, Јања? Коме те оставих оне уклете ноћи свог самољубља? Није то било изненадно блаженство нити планирани спокој, зацело ни сигурни, топли загрљај нечијег ведрог осмеха, ни нежна рука разумевајућег погледа, ништа од тога. Ништа. Ни од тебе, ни од мене… није остало. Погледај нас само… вечерас сам свега свестан. И видим што никада нисам – шапутао је у бунилу доктор Пахлин. – Демонима самоће, ето коме сам те прогнао, Јањуша, онима што су од тебе блиставе начинили скапалу копију жене, већ подоста троме и гојазне, укоченог и празног погледа, жене шћућурене  у  подруму  живота.  Препустио  те онима који уживају у томе да никада и никоме не опраштају и којима сам запараво потребан био ја. Али, ја те сада не могу овакву оставити – настављао  је без прекида доктор Пахлин, већ недолично гладећи врат своје саиграчице у игри која више није ни постојала. – Ја се морам искупити! Даривати те заслуженом пажњом и вечном љубављу. Ако те у овој душевној робијашници не могу излечити, а оно могу те барем заувек ослободити. Ослободити бесомучне, полусвесне, душевне  чаме,  ослободити  од  себе  негдањег  и садашњег, и онаквог и оваквог. Ако хоћеш, ја то могу, мила, могу ја, и… штавише, ја сам… у обавези, свакако, у моралној и материјалној обавези, и ако боље размислим,  ја то… морам. Морам, Јањуша. У грубој и  шематизованој осредњости медицине нема излаза. Зар може помоћи пуки скуп контролисаних хемијских формула? Не, наравно. Напослетку, ни у једној од њих нема супстанце ни структуре које могу неутралисати моју свирепост. И, ја ту немам никаквих илузија, једноставно преузимам ствар у своје руке – говорио је безгласно доктор Пахлин у пожудној грозници само минут пре поноћи, трапаво се вукући и незграпно повлачећи изнурену партнерку по зади- мљеној трпезарији. У исфорсираном слављеничком расположењу, на пар више нико није обраћао пажњу.

– Свакако… Неизоставно, ја преузимам ствар у своје руке – одлучно заврши доктор Пахлин а затим спусти  своје усне на ружем размазана и знојем орошена партнеркина уста, а шакама је грчевито шчепа за врат и нечујно – усмрти.

На слици: Спајање  путева; Сцена из филма: "Изгнанство" Андреја Звјагинцева из 2007.Фотографија: exfilmofili.blogspot.com

На слици: Спајање путева; Сцена из филма: „Изгнанство“ Андреја Звјагинцева из 2007.
Фотографија: exfilmofili.blogspot.com

Пацијенткиња се тргну у ропцу два-три пута и без крика паде на патос. Тачно у поноћ, сред празничног честитања, згрчено тело на поду нико није примећивао. Парајућа бука петарди која је допирала споља, помешана са жамором изнутра, покри беживотно тело плаштом коначног свршетка.

Доктор Пахлин, бауљајући, крену ка својој ординацији, али га у ходнику пресрете насмејано Дарино лице.

– Е, па, докторе – пружала му је руку – желим вам срећну Нову годину.

– Убио сам је – једнолично изусти доктор Пахлин, без икакве гримасе на лицу.

– Како то мислите, убили, докторе? Кога? – упита шаљиво сестра Дара.

– Јању.

– Коју Јању? О чему то говорите, докторе?

Доктор Пахлин поћута на кратко, а затим се без речи упути ка дну сеновитог ходника и најзад изгуби у нестварном мраку.

 

У Крушевцу, 31.12.1997. / 01.01.1998.

Advertisements

5 thoughts on “Две самоће

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s