Те ноћи сам јој оћутао најлепше речи које знам

На слици: Киша;Фотографија: 1.http://forum.krstarica.com

На слици: Киша;
Фотографија:  http://forum.krstarica.com

„Те ноћи сам јој оћутао најлепше речи које знам…

Једном је рекла да би све дала да чује то што оћутим, и открио сам јој тајну о старом дрвету које расте на ничијој земљи између девет салаша, у фантазмагоричној оази која се у Сахари жита привиђа само онда када се то њој прохте, тако да ни најпрефриганијим геометрима никад није пошло за руком да је освоје својим инструментима…

И тако, обично у некој ведрој ноћи, рој Неизговорених Речи неповратно одбегне из кошнице мисли и у потрази за новим местом сумануто покушава да открије пречицу до најближих звезда, али зна се, још нико сем превејане скитнице Погледа није успео да доспе до Тамо…

И онда, пред зору, кад посустало крену да се стропоштавају, Ветар пробере најлепше, подметне под њих своје паперјасте увојке, као јастучиће, и нежно повуче фину четку те велике крошње кроз своје косе…

И Неизговорене Речи остају да трепере у лишћу старог дрвета заувек, рекох јој, као мирис твоје косе на мом чешљићу од јантара…

„Заувек?“ – питала је уплашено…

О, не, исправих се, извини, заборавио сам да „заувек“ не постоји…

Једног дана, дакако, стровалиће се и то стабло, опрљиће га Олуја, шенлучећи громовима над равницом, сложиће се као кула од карата под теретом Неизговорених Речи, или полегнути тихо и неприметно, као казаљке на три и петнаест, ко ће га знати?

Али, наићи ће черга тог лета, и то не Мечкари или Џамбаси, ни Гатари ни Корпари, него Весели Свирачи Тужних Очију праћени црним косовима из високих Прекодонских степа, и још издалека, усправивши се у седлу, приметиће у густој трави нарочиту рачвасту грану боје мајског сумрака, из које би се могла издељати одлична виола? И више него довољно година касније, можда нечија, можда проседа, можда без икога, ти ћеш угледати белог лептира на јорговану, и широм отворити прозоре мамећи га да ти собу опраши поленом и пролећем. А улицом ће пролазити мали Циган са виолом, видећеш само дроздово перо на шеширу како промиче шимширом, и зачућеш  Неку Стару Добру Непознату Песму, коју први пут слушаш, а годинама је знаш…

И заплакаћеш истог часа…

И најзад схватити колико сам те волео…“

На слици: Киша;Фотографија: https://pletenijesloves.wordpress.com

На слици: Киша;
Фотографија: https://pletenijesloves.wordpress.com

Ђорђе Балашевић, „Један од оних живота“, (одломак)

Advertisements

11 thoughts on “Те ноћи сам јој оћутао најлепше речи које знам

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s