Круг, прича

….Из необјављене рукописне прозе аутора „Рукопис надживеле илузије и друге приче“

На слици: Пруга;Фотографија: 7.www.pressonline.rs

На слици: Пруга;
Фотографија: 7. http://www.pressonline.rs

 

Фрагмент из приче: КРУГ

– То је немогуће, Јелена – успротивих се властитом сентименту. – То је немогуће. Распетији сам више него икада, опхрван спутаношћу, одговорношћу и упорном  малограђанском жестином. И – недорастао. Чиним како сам принуђен а не како желим. Мој ум би се морао застидети. Барем  застидети.  Никада  нисам  био  свеснији очајног положаја у којем се налазим. Оваплоћен коначним раскршћем са којег само један пут не води у растројство. А ја, слаб, тако мали за радикалне промене, човечуљак, јадан и смешан. Не замери… – суза јој заискри у оку – не замери, Јелена што ћу те само потајно волети, као и свих претходних векова, веровати да си ми близу као што сам ја близу тебе, и можда у пролазу и окренути главу не рекавши ни „добро вече”, не замери овом  моралном  патуљку  који  је  залутавши  у епоху остао обележен свим учмалостима које она нуди и ни по чему се не разликује од гомиле некаквих Драгиша, Радомира, Милована… који задовољно  гладе  своје  трбушчиће  и  сладострасно заокружују бројеве томболских картица у задимљеним кафанама. Ако баш и не уживам у томе, а оно не значи да су моји пресахли књижевни напори или заљубљеност у шумске магле… узвишенији.  Напротив,  у  нарочитом  погледу  они  су мизернији. Али, ти, ти се не застиди што ти је некада срце дрхтало због мене, ти се не застиди. Ја сам тако мали, тако слаб… готово ништа…

 

 Цела прича… (само за стрпљиве)


Нисам сигуран да знам када је све могло почети, јер ова бол, поуздано, има само крај. Но, ако ме сећање не вара, слободан сам да претпоставим да је све зачето још пре скоро четврт века, када сам као голобради гимназијалац, опчињен филигранском емоционалношћу Александра Сергејевича и робустним страстима Шекспирових јунака, још збуњено помаљао главу ка свом предстојећем животу. У то далеко доба, ја сам још живео са својим родитељима, марљивим људима конзервативних  назора,  којима  класна  свест  није угрозила крсну славу, а љубав према домовини одговорност према деци. Мој духовни и морални развој био је готово у  потпуности одређен том околношћу, а стечено  васпитање поткрепљено друштвеним одобравањем. Када ствари сагледам са ове временске дистанце чини ми се да се нисам ничим посебно истицао, и да сам пре свега био једно доста безлично, младо биће у необјашњиво раном дослуху са меланхолијом те да су коментари  „талентован”,  „амбициозан”,  „скроман”, „стабилан” и њима слични, представљали претерана уопштавања. Са својих тек навршених осам разреда основне школе, ја, међутим, ствари нисам видео на тај начин, једва их и примећујући заправо, и сва моја преокупација била је занесено, скоро аскетско усамљивање. Умео сам сатима седети под раскошном сенком суседовог ораха замишљено наднесен над пејсажима Пушкинових стихова или шетати узводно шикарастим обалама  Расине  и  то  не  приметити  као  некакву, пажње вредну, особитост. Више него романтични рељеф мог бића, надграђен упорном самосвојношћу, остављао је међутим, објективно говорећи, повода, да се о мени говори и у атрибутима нарочитости. Каткада. Данас ми није јасно зашто негдања нарочитост није била довољно јак разлог да ми се некаквим жигом сасеку крила и још онда паднем  у  блато  осредњости.  Ваљда  ме  нису држали озбиљно? Ваљда? Ко зна?

Некако у то време у моје прве младеначке хоризонте подмукло се ушуњало раздрагано лице враголастих очију, наизглед потпуно надахнуто животом и посвећено изазову. Десило се то у часу моје најинтензивније осетљивости на све што је подсећало или личило на оно што су проповедали стихови, драме и романи оних које сам сматрао својом животном инспирацијом. Волео сам први пут. И први пут био вољен. Али ништа више од тога. Наше ручице се нису додирнуле, наше усне се нису такле. Једино су се погледи дуго миловали топлом нежношћу, пресапети страхом и непознаницом, због чега су и наше повремене, нервозне шетње, предузимане кришом и под покровитељском присмотром сутона, биле обојене стидом и ћутњом. Имао сам свега 15 година, њој је било тек 14. Звала се Јелена.

Прве и једине наше зиме, негде под крај романтичног заноса, снежне мећаве бејаху наше бело скровиште од радозналих погледа намрштених пролазника и невине неспретности првих интимних искустава. Језушке у снегу, ледене ветрове који дуго већ шибају прве успомене, пахуље разлепршане кроз тегобну носталгију, лампионима осветљене беле стазе Слободишта и у вечност задубљене брезе, пару из наших ноздрва, завејане шалове, мокре чизме… онај крхки сјај безазлене искрености… онај трен – пролеће је сурово пре- крило велом непрегледне чежње. Тиме су, готово потпуно, окопнели наши први и наши последњи трагови у снегу…

Но, ништа се уистину више није могло. Наставили смо гордо својим путевима. Она бодра и насмејана, ја меланхоличан и прохладан. Она у ватри, ја у пепелу. И као што бива, кројено невидљивом руком неумољивих  космичких закона, виђао сам је ретко и сретао случајно. Из моје све суморније младалачке куле увек ми је изгледала обузета собом, динамичана и недосежна. Стицао сам временом пригушени, горки утисак да сам одавно заборављен или тек бледо записан у бележници прошлости, као један од њих, вероватно све безименијих и безличнијих, таман толико да се помирено претворим у мук и непомичност. Ко зна зашто, чини ми се данас, да су сва она пре- мудра и престрога лица у које је занесено била загледана, по нечему, мање или више необјашњивом, била слична мом. И погрешна. А, ја? Ја сам по окончању војног рока волшебно приметио да водим  имагинарни  и   готово  конспиративни живот, унутар којег је било сакривено оно нешто што сам био спреман штитити од хладних очију јавности и по цену најсуровијег одрицања. И понижења. Био сам још увек млад. Тако млад.

На слици: Човек на раскршћу;Фотографија: 3.domomladinepancevo.com

На слици: Човек на раскршћу;
Фотографија: 3. domomladinepancevo.com

У то време, већ сам подуже био у вези са девојком чија ме је љубав негвила грчевитом посесивношћу  а   коју  сам  такорећи,  преко  ноћи заволео без трунке остатка, подређујући се покорно свим дамарима властитог срца. Студирао сам право на Београдском универзитету, онако како се то од мене и очекивало, а она светску књижевност. Отприлике тада почео сам објављивати своје прве стихове, најпре у Студентском листу, а потом и у књижевној периодици. Обилазио сам градске библиотеке и књижаре, навраћао у галерије, повремено посећивао концерте класичне музике а посебно књижевне вечери, био сам редовни и често усамљени шетач савским кејом, ноћу сам учио дању писао, налазио времена да похрлим у загрљај оној која ме је обожавала и… за мене, живот је – текао. А њу? Њу сам сретао све ређе, обично негде на Студентском тргу, окупирану разговором са колегиницама, некако важно размаханих руку, са шареним ранчићем на леђима. Ни слутила није да је посматрам нетремице, заустављен у времену и простору, све мање збуњен све јаснијом и све нелагоднијом чежњом и да у часу, када се у непрегледном мноштву велеграда изгуби из мог видокруга, сетно уздахнем претешких груди.

И, да, за мене, живот је још вредео. Завршио сам благовремено своје студије, оженио се девојком коју волим, запослио се, добио божанствене близанце и живео – срећно. Времена су се, међутим, рапидно мењала, материјална примања бивала све лошија, стање у држави све неизвесније, али је моја породица живела спокојно, у двособном, типично соц-реалистичком стану у Расаднику. Упркос свему, ја сам настављао да бивам окупиран интересовањима која су одредила моју природу  још  у  најранијој  младости,  важан  у својим и туђим очима, на прагу својих тридесетих. А она? Већ је била удата и имала клинца од својих 6– 7 година, још са треће године студија хемије. Сретао сам је сасвим случајно и у  тим су приликама наши разговори били шкрти и површни. Размењивали смо тек куртоазне информације  на  основу којих се није могло дознати ништа интимније о оном другом и потом растајали хладно као да ћемо  већ колико наредног дана поново попити кафу или се срести на аутобуском стајалишту.

Некако у то време, случајно или не, почео сам затицати себе у магловитој недоумици, нежној и болној недомишљености коју сам тешко прихватао  и  још  теже  подносио.  Једног  поподнева, наиме, враћајући се Косовском улицом из болнице, где сам имао обавити  известан ванредан посао, ја сам, угледавши је за воланом црвене Заставе 101, напрасно приметио да ми је  посматрани призор однекуд канда већ познат, те да у мени провоцира сету. И није ми требало много времена  да  разобличим  своју  тегобну  слутњу, каквих уосталом у животу има прегршт и крај којих је обичан, мали смртник у стању читавог живота пролазити са грoзном навиком необазирања, као што је склон да и поред лепоте хладно промиче без жеље и воље да је препозна. Радило се о нечему мучном. Виђао сам је искључиво саму, или са сином. Никада и са супругом.  И  тада, нисам имао храбрости да своје претпоставке огољавам до крајњих узрока, али су ми зато сузе успевале овлажити очи и натерати да крагну капута задигнем високо, а руке још дубље завучем у џепове. Можда не исте вечери, али недуго затим, просветљен тако очевидном  истином, запитао сам се по први пут: какав живот живи и да ли је заиста срећна? То питање, одвећ картезијанске природе, самопотврђујућих очекивања и мисионарског призвука, питање које је прерасло у несаницу и на које сам одговор добио много година касније, у  оно је време додатно распламсавало моју чежњу из које  је скрушено помаљала главицу исконска, људска  потреба да се задовољи радозналост.  Кренуо  сам  тако,  на  један  дуги, предуги пут испуњен неизвесношћу и стрепњом, на пут који је могао бити и кобни, зачарани КРУГ.

Већ сам био у другој половини својих тридесетих, проређене косе и јасно изражених зализака, носио наочаре против кратковидости, пушио кутију цигарета дневно, био отац три сина и супруг вредан пажње. За заједницу, некакав расејани, али стручно компетентни правник Здравственог  центра.  Још  увек  сам  волео   вечерње шетње предграђима, све сам ређе узимао перо у руке, а њу готово да више нисам уопште виђао. Остало је само питање. Недокучиво.

 

2.

На конкурс за пријем једног дипломираног биолога и једног дипломираног хемичара, који сам на захтев генералног директора лично расписао за потребе службе за трансфузију, јавило се 5 или 6 кандидата. Протицала је једнолично 1996. година и иза нас су остала већ два трагична рата, распршене илузије, а пред нама се надмоћно пружала безперспективност. Живело се испод части, бедније и несигурније но икада раније, а увелико се причало да нас очекује ново, велико зло. Равнодушно почесмо да констатујемо да историја код нас упорно шлајфује те да нема ничег ружног што нам се у прошлости догодило, да се није поновило. У тако безнадном амбијенту, у којем сам, узгред буди речено, увелико шверцовао аутоделове из Бугарске, а када се до радног места долазило или чланском картом или непотистички, а свакако повећом сумом девиза, ја сам потписао два решења о ступању у радни однос на неодређено време, посве рутински, рачунајући на уврежену процедуру према којој је деликатне послове избора већ обавио неко. Ко је то могао. Коме је то било допуштено.

Био је петак. На посао сам као по обичају пристигао око 8 сати и већ нервозно кршећи прсте калкулисао  приватне финансијске трансакције. Дан се простирао кроз окна на јужној старни моје канцеларије. Наручио сам другу или трећу кафу по реду и помало занесено гледао кроз прозор у ведро, априлско рухо пролећа, када неко закуца на врата. Могло је бити око 10 сати.

– Да! – промрмљао сам мрзовољно. Врата се отворише и преда мном стаде симпатична, млада дама од својих 23, 24 године, изразито црне, валовите косе и истакнутих подочњака. Ја се малко исправих у својој наслоњачи.

– Добар дан – прозбори уздржано.

– Добар дан, изволите – узвратих прибрано и надмоћно.

– Ја сам Ивана Ракић, дипломирани биолог. Обавештена сам да сам примљена на посао и позвана да данас у 10 сати дођем по своје решење. Мало касним, али разлози су објективни. Извините.

– На посао… решење, кажете – запетљах се у часу – ах, да, да… Изволите, седите – сетих се о чему се ради и устадох да јој понудим столицу.

– Изволите, седите. Узгред, моје име је Немања Михајловић.

– Радије, не бих – одговори са нелагодом.

– Ни један чај?

– Ни толико, хвала.

– Но, добро. Ево вашег решења – ја га пронађох у хрпи папира на столу. – Овде потпишите. Онда – отпочех са срдачним изразом лица – добро дошли у Здравствени центар. Честитам Вам заснивање радног односа и желим испуњење свих професионалних снова. Још једном, честитам – ја пружих руку и ми се поздрависмо.

На слици: сломљено стакло;Фотографија: 5.http://www.gradsubotica.co.rs

На слици: сломљено стакло;
Фотографија: 5. http://www.gradsubotica.co.rs

У часу када се хватала за кваку врата неко кратко покуца и након мог спонтаног одобравања она се готово судари са – њом! Извинише се пристојно, а затим ОНА стаде непомично, тек са наговештајем осмеха, високо подигнувши веђу над левим оком. На себи је имала дугу, браон хаљину са дубоким оковратником, а преко ње, такође, дугачак, црни џемпер од шетланда. Затечени, заћутасмо обоје. Године за нама бејаху неумољиве и након једноминутне тишине прихватих да преда мном стоји једна сасвим друга особа, зрело, суверено људско биће, мајка и супруга са неизоставним теретом личног живота, те да бих коначно требао престати да окрећем главу уназад.

– Јелена, чему имам да захвалим – отпочех смотрено.

– Па, рецимо, конкурсу – рече озбиљно.

– Заиста?! – ускликнух – није ваљда ово решење – ја потражих дотични комад хартије који сам овлаш приметио тражећи оно претходно – није ваљда… Јелена Лончар – прочитах гласно. – Види, види…

– Да, зашто да не? Шта ту има необично? – упита отмено прекрштајући руке.

– Не, наравно. Ја то само онако… Наравно, то није Јелена Савић, тј. јесте, али Лончар, знаш већ. Ни на крај памети ми није било, а искрено, нисам ни  обраћао  пажњу.  Тек  пуке  формалности. Уосталом, зар имена нешто значе?

– Имена, свакако не. Или готово не… – двосмислено одговори Јелена, враћајући косу иза левог уха.

И, премда пријатно узнемирен, не бејах спреман да започињем било какве разговоре, и нарочито не, да разгрћем жуто лишће старе љубави. Строга уздржаност, шкртост и скоро хладноћа у њеном држању, нагна ме противно својој вољи да приведем сусрет крају. Уручих јој решење куртоазно честитајући и ми се растасмо без красноречиве срдачности на коју сам помишљао.

Хитра и дрска свест о њеном изненадном повратку у моју свакодневицу, о могућим и чак извесним  сусретима у кругу Здравственог центра обузе ме деликатним дилемама… Како се убудуће односити према неизбежним непосредним контактима, какав став заузети према целокупном емоционалном простору и поврх свега, како прикрити вулкан уснуо у грудима? Болни расцеп, међутим,  само  је  јаче  био  потенциран.  Дуга  и чежњом вајана љубав вапила је да пронађе пут до пуног израза, док је конвенционални страх појачавао опрез и самонадзор.

Не много након њеног ступања у радни однос, оптерећен све силнијом растрзаношћу, ставио сам прст на чело и поновио себи да сам отац три, већ поодрасла сина и партнер у солидном браку, те да је и по обичајним и по друштвеним нормама, а од Бога понајпре, одређено да једном бирамо те да сам ја то право искористио и да треба да се оканем ћорава посла. Тако је и било. Гушио сам и сами наговештај осећања, крио се иза љуштуре званичности, понекад избегавао и да прођем поред ње… радио сам све само да не угрозим своју одлуку, да не узнемирим малограђански ред, да не наљутим цивилизацију.

Било је у исцрпљујућем напору и ситуација када сам умео бити и груб. Дакако, тешко је у неделикатним околностима наћи деликатни модус неусиљене  комуникације, али ја сам умео предузети и кораке који су превазилазили границе грађанског укуса. Сећам се, тако, једне прилике у којој сам се понео скандалозно. Беше рано пролеће 1997. године. Кише су даноноћно падале и народ је већ почела да захвата мрзовоља. Затечен јаким пљуском на болничком кругу, тачније, непосредно пред улазом у Дијагностички центар, потражих себи заклон у апотеци Здравље. Клијената не беше, вероватно из истих разлога и ја се упутих у канцеларијске просторије. У једној бејаху окупљене све раднице и ја им се снисходљиво придружих.   У  току  беше  конспиративна  расправа о мутним радњама бившег председника Општине у којој и сам радо узех учешће. У једном часу, са скупљеним кишобраном са којег се сливала кишница, огрнута пелерином од грубе, тегет чоје, на вратима се појави Јелена. Моје срце стаде.

– Здраво Јелена! – отпоздравише све у глас. Ја учиних исто.

– Не стој на вратима, уђи – обрати јој се устајући са столице једна од фармацеуткиња. – Јеси ли за кафу?

– Нека, други пут, сада збиља немам времена. Заправо… имам једну молбу – бели мантили се погледаше. – Моја свекрва болује од чира на желуцу већ деценијама. Некада више, некада мање, али последњих седмица постаје неподношљиво. Кору хлеба прогута и одмах је поврати а иза тога следи несношљиво, вишесатно штипање. Не можете ни да замислите како жена изгледа. Ноћас је од болова губила свест.

– Страшне су то муке – упаде у дијалог након дубоког уздаха шефица апотеке. – Мојој покојној мајци је повремено и сама помисао на храну изазивала гађење. Мученица је умрла гладна…

– А, Ранисана нема већ подуже време… па сам слободна  да вас питам има ли начина… тј. ако може…

Апотекарке се упитно погледаше показујући изразима лица уздржаност, онај невешти, покуњени  напор да желе остати строги професионалци, нарочито због присуства моје маленкости, коју су иначе, већ подуже држале за блиску круговима директорове самовоље. Више него сигурно је у неким посебним фиокама било Ранисана за ванредне или ургентне или ургиране случајеве и вероватно би свака од њих  понаособ Јелени извукла једну кутију, али дуго, извештачено снебивање заливено ћутњом било је одвећ јасан сигнал  и  она  у  неверици  подиже  леву  веђу  и безнадно додаде:

– Дакле, нема? Је ли тако? Па, добро. Потрешенији њеном немоћи него псеудоморалом апотекарки, гушио сам се у болу горке, сапете  љубави коју јој нисам смео предочити ни суптилношћу својих осећања ни интервенцијом свог положаја. Шта више, гоњен присилном потребом да најнежније  дамаре свог срца држим под строгим надзором и окриљем тајне, попут каквог програмираног строја,  неочекивано сам изустио следеће:

–  Ако  сте  завршили,  Јелена,  оставите  нас, молим вас.

Без иједне речи коментара она напусти понижавајући амбијент апотеке Здравље и крочи у – кишу. Ех, да се само може наслутити како ми је лакнуло када је отишла, колики се страх расплинуо влагом суморног поднева… Да се може претпоставити тај – јад. Осећао сам се слободно и – бедно. Кукавице и ништаријо, говорио сам себи. Подлаче. Презрео сам своју част, презрео назоре и принципе, укус лакоће бекства и све што је у мени постојало са префиксом квази. Чежња се кристалисала у јасну бол – све остало је била пука самообмана.

Наставио сам, међутим, и надаље на исти начин. Завет да нећу проговорити своја осећања остао је мој императив и зато сам упорно глумио патворену, изопачену самодовољност. А сретао сам је не тако ретко, као по правилу, случајно и ненадано и углавном унутар  болничког круга. Као и раније, лице јој је било бодро,  покрети чили а опхођење једноставно и непосредно. Без пуно  речи  говорила  је  доста  и  никада  није остајала нејасна. За разлику од мене…

На слици: Железничка станица;фотографија: 1.www.vijesti.me

На слици: Железничка станица ноћу;
фотографија: 1. http://www.vijesti.me

 

3.

Током наших бесплодних, краткотрајних сусрета,  за којих сам ја непомично шћућурен у својој туробној тврђавици ангажовао све чиме сам у разуму располагао само да не подлегнем искушењу и не запуцам равно из срца, она је умела бити дрско непосредна. Да ли је њена пренаглашена природност била њено право лице и како да је схватим, питао сам се. Некада, наиме, човек, врло јасну и конкретну информацију може двосмислено разумети, између осталог и као особиту недореченост. Управо то се догодило мени.

Био је сами крај априла 1997. године. Дан је био ведар али хладан и димњаци су се још увелико пушили. Из своје канцеларије смештене у згради градске зубне амбуланте кренуо сам Косовском улицом  пут Општинског суда где сам имао заступати  Здравствени центар у радном спору који је покренуо угледни крушевачки интерниста, сматрајући незаконитом суспензију са посла због јавног неслагања са диктатуром председника државе, која је „превазилазила све познате  теоријске  и  историјске  моделе”.  Непосредно пре него што ћу скренути  десно  у Закићеву улицу у мој расејани свет мисли унесе се лице целокупног мог тајног живота. Веђа над левим оком беше јој високо подигнута, а танка, тек мени видљива линија, која је водила у моје позно  детињство,   враголасто  се  смејала  под десним оком.

– Здраво! – отпоздравих мусаво и и наставих даље изговарајући се да касним на заказано рочиште.

– Немања, сачекај тренутак – обрати ми се од- лучно – нешто ми мораш признати.

– Хм, признати… Шта? – збуних се.

– Зашто ме избегаваш?

– Ја? Тебе? Ма, нема говора, Јелена. Нема говора…

– Немања Михајловићу! – она ме јако ухвати за руку и канда трже у страну, равно ме гледајући у очи. Тај пискави глас којим ме је ословила, чврст, скоро инстиктивни додир, поглед пун исконске решености и молећиве боли, то сурово, оправдано питање на које нисам имао одговор који би могао сакрити чежњу – осим гнусне лажи, ишчекивање које је покренуло казаљке сата мог срца… слише се у немоћ. Све што бих изустио морала би бити јасна потврда неслућеног обрта. „Да можда, однекуд, није упозната са мојим заветом на ћутање“, питао сам се, „да се нисам некоме, некако већ одао? Да случајно није све тако очигледно? Али, у том случају, да ли би ме питала зашто је избегавам? Можда се само задовољно поиграва и хоће моје јавно признање, па да потом прасне у смех? Најзад, нешто морам одговорити.”

– Дакле, Немања, зашто?

– Дакле, ја немам шта рећи, осим да… ти све већ знаш, тј. хоћу да кажем да… те волим, Јелена – изли се из мене неконтролисано годинама гушена љубав силином правог, малог, хистеричног наступа. Крв ми удари у главу а у очима заискрише сузе. У магновењу ми се учини да јој мисли лутају а тегобна сенка минулих доба немилосрдно слеће на чело.

– Мене!? Волиш!? – упита зачуђено. – Ма, хајде, Немања, не могу веровати.

– Да, тебе, Јелена – потврдих прибраније – али, доста сада о томе. Збиља касним, ево већ је 10:40. Опрости, морам да кренем – изговорих и пођох.

– А… могу ли и ја са тобом? До Дома синдиката, макар?

Нисам  имао  снаге  да  противуречим.  Кренусмо и… Господина Илића, судију за радне спорове учтиво сам замолио да одложи сучељавање странака под изговором да не располажем свом релевантном документацијом. Ветар је њихао завесе на отовореном прозору једне од судница на другом спрату…

 

4.

– А, да ли знаш, Немања… – заусти Јелена са паузом пуном неизвесности док смо испијали чај у њеном  кабинету – …да ли знаш да и ја тебе волим?

Ја и не обратих пажњу на ту реченицу и пређох преко ње ноншалантно као да сам потпуно засићен љубављу и као да ми њен садржај није све о чему сањам.  Прогутах гутљај чаја од купина замишљено загледан кроз прозор у прохладно октобарско преподне и  неочекивано, као да је какав дух зашапутао из мене, отпочех:

– Мој живот је циркуска шатра, Јелена, а ја, тек равнодушни акробата на трапезу који свет посматра наглавачке, упорно изводећи тачку у којој уживају сви осим мене самог. Мој живот је бедна, похарана руина заноса на жици чији би стрмоглави пад остао непримећен – застадох у неверици затечен истином коју сам о себи изговорио. Осетих нелагоду и постиђено оборих поглед.

– Занимљиво. Причај ми о свом животу – љупко замоли Јелена.

– Зар мислиш да је вредно пажње о томе говорити? – упитах малодушно.

– Наравно! – ускликта одушевљено. – Наравно. Шта више. Отпочех. Бојажљиво. Опрезно. Говорио сам јој искрено и ватрено о својим бриљантним студентским годинама и гордости која ми умало није дошла главе у часу када сам био на домак циља. О својим јуродивским испадима на улицама Београда који се нису уклапали у мој испоснички животни стил (или јесу) а умели су бити на ивици скандала, о својој необичној, анахроној љубави са девојком која ми је 5 година након вулгарне свађе у препуној 26-ици постала супругом, о некаквој невидљивој, црпећој мрежи времена која се спустила на моје биће и паралисала сваку амбицију, говорио сам јој о свему чега сам се сетио, осим о својој тајној чежњи.

– Тешко ми је да прихватим сопствену лицемерност коју чак свесно и брижно негујем, упркос трпљењу. Тешко да признам да одавно пристајем на властито  обезличавање и сврставање у мноштво. Верујем да ће звучати патетично, али ја ту заиста ништа не могу изменити. Из јутра у јутро стајем пред огледалом  отечених подочњака од јалових несаница, загледам се у прошлост насликану на лицу и ништавило уроњено у очним дупљама, пипнем образе, нос, браду и – задрхтим над  смежураним  сновима  и  виртуалном  сличношћу са бесмислом. Закашљем се потом, испљујем гомилу секрета затавореног у дну груди и окупан знојем покушам да се уредим и заличим на гомилу себи сличних који са ташнама у рукама напуштају своје тоалете самоспознаје и крећу пут још једног бекства. А чему уистину и стремити? Да ли још постоји вредност која није негирана и учињена тривијалном? Пошто стигнем на своје пирамидом нумерисано радно место, попут цигле у зиду безумне одбране хијерархије, испијем куртоазну кафу са неколицином себи сличних, поштовања недостојних, који са недоличним уживањем започињу приче о ванредном јучерашњем дану, ни по чему различитом од свих осталих, од читавих година безличног бивствовања, затим гневно, још једну са самим собом и тако дан за даном, месец за месецом… Већ сам предуго савршена људска креатура која пристајањем на животарење изванредно подржава ову комичну, цивилизацијску епоху. И налазим повремено да сам озбиљно разапет неуротичношћу и канда ми се понекад учини да је то добар знак, тужно, усамљено светлашце неслагања са модерним значењем живота, али се врло брзо запитам ко сам ја у ствари да правим пометњу добу које је својим математичким критеријумима успело да успостави контролу над дисањем и сновима, а разум укинуло као инструмент врхунског вредносног увида. Без  лажне  скромности,  виспрен,  стваралачки настројен појединац чија је суштинска особеност кретање ка одговорној и добронамерној различитости, данас, нужно мора бити неуротичан. Тј. ја можда и нисам такав, али он, тај велики, ретки храбри и проказани човек наше епохе, изопштен од гомиле, он мора бити неуротичан. Хоћу рећи да је неуротичност у запогањеној клими савремене цивилизације која немилосрдно захтева одрицање од личних атрибута зарад својих псеудокултурних идеала, хоћу рећи да је она привилегија самосвојних и уистину још преосталих здравих  појединаца.  И,  управо  је  свако  друштво, убеђен сам, утолико здравије, уколико је неуротичност у њему израженија. Оног  часа  када у њему  не  буде  више  неуротичних  појединаца, макар и једног јединог, или ће друштва  бити аутентично идилична или псеудоидилична, чему се ових деценија стреми, или… – Или?

На слици: Пруга;фотографија: 4.en.wikipedia.org

На слици: Пруга;
фотографија: 4. en.wikipedia.org

– Или ће наступити пропаст човечанства – рекох и заћутах.

 У тишини прође читавих 5 минута а онда ја кренух пут своје мале, пословне ћелије, капсуле актуелног времена. Чекала ме је гомила хартије чију сам обраду одлагао седмицама. Чекао ме је посао на потхрањивању изопачених норми суманутог друштва. Зар онда нисам био мизерно мали? Одвратно ситан. Али, велики, репрезентативни примерак пожељног члана заједнице. На вратима ме испрати загонетни осмех и једна несташна констатација:

– А, ја мислим да се својих осећања не би требали стидети.

  Погледах је недомишљено.

– Можда… Можда… – заустих – ја управо сматрам да њима не би требали манипулисати. Тога се бојим. Довиђења, Јелена – скончах и обрех се међу мноштвом у Косовској улици, тачки у свемирској бесконачности.

Беше четвртак или петак, рано пре подне, негде у другој половиини децембра. Седео сам више учмало него доконо и размишљао о непредвидљивим путевима господњим и материјализацији своје чежње. Достигнути ниво односа био је  више  него  пријатељски  и  већ  ми  се  чинио крајње невероватним. Виђали смо се свакодневно или готово свакодневно, некада по договору, некада службено, а некада, тобож случајно, тако вешто и необично случајно и такорећи на увреженим и истоветним местима, у некакво неодређено – одређено време, прећутно установљено након   првог, другог,  непланираног сусрета, обично негде око Управне зграде Здравственог центра. Све то ме је понукало да се латим оловке и хартије и  прибележим неке од парабола носталгичних реминисценција са којима сам умиривао сопствену тајну. Писао сам лежерно, ослобођено бремена дугогодишње ћутње и неизвесности. Сетио сам се момената који само волшебно могу да се објасне, попут  на пример, црвених, кожних панталона које је повремено носила при крају основног школовања, или једног телефонског разговора у којем смо тумачили моје снебивање  током  моје  прве  и  једине  посете  њеном дому. На концу ми је било јасно да тај комад хартије може имати смисла само у њеним рукама. У мојим фиокама, свакако не. Позвао сам телефоном и ми се око 9:30 нађосмо на доручку у бурегџијској радњи код Голуба, непосредно наспрам болничког улаза.

– Нешто ти морам предати, Јелена – рекох узбуђено по завршетку обеда и извадих белешку из унутрашњег џепа капута. Она је прихвати збуњено а ја, са неувиђавном хитрошћу изговарајући се неодложним предметима, збрисах из пекаре. Ветар нестрпљиво исуче мачеве на моју маленкост а моје мисли се распршише међу ретке па-хуље.

Ноћ проведох тегобно, опхрван кошмарним сновима и такорећи, једва дочеках да се обрем за својим радним столом. На моје запрепашћење, у мојој фотељи већ је седела Јелена.

 

5.

– Ја сам, Немања, ноћас плакала.

– Плакала?! – збуних се. – Због чега?

– Због тебе, тј. оно твоје писамце.

– Хм, да… Али, чему сузе, забога Јелена?

– Како чему? Па зар мислиш да ја то могу тек тако поднети? Зашто? Зашто ми то радиш Немања?

– Извини Јелена, нисам желео. Напротив, моје намере бејаху тако пријатељске, тако… обичне. Дохватило ме је неко туробно расположење… У сваком случају, опрости Немањи.

– Зар мислиш да заиста живим свој живот? – настави Јелена као да није чула моје извињење. – Али, ја ти коначно дугујем праву истину. Сачекај мало и све ће ти бити јасно. Дугујем ти своју…бол.

– Но?!

– Али, све је тако ненаговештено, помало се прибојавам, Немања…

– Чега? – упитах уздржано.

– Себе…

На слици: Раскршће;фотографија: 2.www.renewableenergylawinsider.com

На слици: Раскршће;
фотографија: 2. http://www.renewableenergylawinsider.com

Њен брак је био очајан. Један од оних какве ова епоха са страшћу негује, злурадо их промовишући у своје врхунско достигнуће. Човек за кога се невољно удала још за време студија, из пуког страха да ће, очисти ли непланирану трудноћу, остати лишена исконског задовољства материнства, последњих је година, увукавши претходно породицу у озбиљне дугове нелегалним пословањем у продавници тепиха, беспослено ленчарио траћећи време по градским кафићима. Првих година заједничког живота, у походе ка себичној слободи кретао је у вечерњим сатима, а враћао се пред  зору,  често  од  ње  захтевајући  уврежену брачну покору. Гоњена потребом за одржавањем пуке форме односа, у почетку га је још будна чекала, да би након 2– 3 суморне године, већ потпуно помирена кретала на посао (у оно време је радила у Трајалу), срећући га на дворишној капији, или у улици или га чак уопште не виђајући. Патња је напослетку била умирена слободом коју је сама себи извојевала. Наиме, све је чешће и све дуже одлазила у дом својих родитеља, некада и по читаву радну седмицу, а неизоставно викендом. За узврат је прихватила јавно понижење као и све чешће уцене да ће, прекорачи ли  замишљену линију допуштеног маневарског простора, остати без детета. Брак је временом запао у суштинску кризу, супружници су се међусобно удаљили до самог отуђења и само је некаква недокучива, мистична нит чувала заједницу од потпуног распада.

– У његову љубав, упркос свему, ја не сумњам.

– Не разумем, Јелена.

– Звучи апсурдно, је ли? Али, заиста је тако. Не сумњам. Никада је нисам ни доводила у питање. Увек је некаква ситница сведочила о њеном присуству, ситница коју никада није свесно и смишљено демонстрирао. А понајвише и понајпре бесмислена  љубомора.  Ужасна,  густа  и  вешто прикривана љубомора која, зацело, и није ситница и можда не израз зреле и одговорне љубави, али  детаљ  који  је  мене  спретно  обмањивао  и канда  уверавао  у  негде  похрањену  осећајност забашурену примитивном мушком сујетом. Све остало ни на шта не личи. Равнодушност или дивљаштво. И, оно најгоре, све оно што се подразумева. А, то ме боли. Још увек боли… – додала је на концу као некакав резервни аргумент за још једно исцрпљујуће и узалудно бекство. Можда, од слућеног осећања кривице, можда… сада…

Наступи мук. За мене, исповест беше више него болна. Напрасно се обистинише све моје интуитивне  претпоставке  о  несрећном  браку  и усамљености и ја осетих јаку, горку тугу. Пожелех да јој нешто кажем, пар безвредних, сажаљивих речи утехе, али оне ми се сапеше у грлу. Прихватих да јој морам помоћи. Али, како, питао сам се.

– И, тако, ја сам ноћас плакала… баш безвезе – рече дрхтавим гласом, излазећи влажних очију из моје канцеларије.

Прохуја још пар седмица. Ја сам јој повремено  прослеђивао  накаква  болесно  жаловита писма у којима сам јој на помало заборављени и превазиђени начин сведочио своју ослобођену љубав, као и забринутост за прилике у њеном браку, приправан и вољан да учиним све што умем и могу, тек да јој дане учиним подношљивијим, а истовремено је инспиришем да изнова да шансу својој породици и свом животу. Некако, врло брзо након описаног разговора, уверио сам себе, њој не саопштавајући, да је то моја морална и људска обавеза. Дуг према годинама чежње. Истовремено сам, чини се, схватио да моја љубав има чудне, рекло би се, збуњујуће обрисе. Но, о томе је било рано говорити. Напослетку, волео сам је. Још како. И желео јој благ и миран живот.

 

6.

Нешто пред Нову Годину, на радном столу ме сачека плави коверат.

„Не могу више да ћутим, Немања. Ја сам несрећна жена. А сада сам још несрећнија. Тек сада постајем свесна колико је сав мој живот промашен. И како је све преко ноћи постало неизмерна туга,  неутешна  бол  и   бесконачна  празнина. Опијена сам твојим реминисценцијама, али од њих ми је још лошије. Златни оков на прсту ме непрестано подсећа на властиту слабост, а поврх тога твоје топло присуство… Какав је  то само ризик за моје здравље… Без снаге да се заваравам и невешта да се снађем у бесомучним лажима. Немања, моје мисли те све дуже прате, али шта да урадим са грижом савести? Брак, син… постаје ми страшно, Немања, и већ не знам како да наставим да живим живот који није мој, већ изну- ђених конвенција и личних слабости. Но, ти не веруј да и ово што сада пишем представља нешто поуздано, нити да поступам како заиста желим. Нипошто. Ја сам само оруђе у рукама сопственог незадовољства и одвећ слуђена. Не тврдим да стојим иза својих речи и поступака. Напослетку, ти најбоље знаш колико сам нестална, плаховита и недоследна. Можда  зато  и остајем у оваквом браку.

Мислим на тебе. Јелена.

П.С. Зашто си се оних година покорио страху од неизвесности? Можда бих данас заиста волела живот?!”

Још густо, познодецембарско свитање урони у мој неспокој, а тиха и сетна флаута Вивалдијеве „јесење“ меланхолије дрско клизну низ мој кичмени стуб, бешумно се сливајући у бесконачни неповрат изгубљених тренутака живота. У часу се суочих са  бесплодним ништавилом своје прошлости,  разобличен до последњег израза, раскринкан до последње истине. У грудима осетих бол. Спознах колико  сам стар, отежалог срца, уплашен од нових дилема и раскршћа. Осуђен да живим. Огрнух капут и обрех се на улици… Сат иза тога и у њеној канцеларији.

На слици: Пруга ка хоризонту;фотографија: 6.zoki61.do-goo.ne

На слици: Пруга ка хоризонту;
фотографија: 6. zoki61.do-goo.ne

– У мом је срцу прегршт љубави, Јелена, и оне негдање и нове, канда зреле, одговорне… бојим се да је већ не могу  ваљано контролисати и да те њена форма збуњује а трајање плаши. Али, то је проблем који морам сам да разрешим. За сада, желим само да те она не узнемирава. И не жалости. Макар… уосталом, то није ни мало  једноставно. Мислим да нећу, тј. мислим да морам, да, ја… морам… да те… пољубим. Знам да грешим, али… морам… морам – и ја дотакох њене усне.

– Шта то радимо, Немања? – упита у чуду. Тако започе једна нова форма наших односа.

Опрезно, бојажљиво. Сретали смо се опијени и ојађени,  затечени у нечему што нам се дешава по први пут у животу. И последњи, ваљда. Оптерећени, међутим, грозом над личним безнађима, али и безнађем заједничке  будућности, лагано прихватисмо да чинимо погрешне кораке, те да свакако хулећи тиме уврежене моралне  догме, припадамо оном мизерном „клубу развртаних”, како смо га сами назвали. У обома је буктало осећање  кривње, у тренуцима пригушене физичке привлачности, немилосрдно нас штитећи од страсти и губитка разума.

Упркос снажним етичким и скоро филозофским дилемама, у мени је јачало неделикатно, епикурејско уверење да је чудесном феномену љубави почињена  парадоксална овоземаљска неправда која, зарад псеудоузвишених, културних потреба, продукује гомиле болесних појединаца. Од једне неумољиве искуствене недоумице, обрео сам се у ватри која је темељно поткопавала конвенционалну  анатомију  усиљених  и  тегобних друштвених норми, тобож индивидуализиране културолошке идеологије, норми које је у одређеном тренутку цивилизацијског развоја установио неко или неколицина њих на високим социјалним положајима да би забашурили своје претерано хедонистичко срљање ка, иначе, природним људским потребама. У метафизички недоступном и психолошки излишном домену голог порива  за  пуким  базалним  задовољствима,  ја нисам противуречио, не, али у сфери  аутентичних, суптилизираних, емоционалних људских инхеренција где љубав седи на пиједесталу, ја сам налазио да су дотичне норме само вешта екстраполација страха од суочавања са дубоко поринутим личним скученостима и жеље за бедном сигурношћу  припадањем убогој, малограђанској гомили. Налазио сам да је збиља неприродно и цивилизацијски неозбиљно, па чак ако хоћете, и неодговорно, у једном релативно раном периоду људског живота захтевати од будућих супружника пристајање на вечну љубав. Нешто ми је била јаснија формулација о наклоности и бризи, али она није  суштински реметила моје поимање феномена љубави. Зашто би, наиме, особена људска душа морала, због  једног празног слова на папиру,  скривати  и  гушити  исконски  узвишено осећање љубави, уколико оно заиста јесте такво, тј. поштеђено свих манипулативних  атрибута? Зар је немогуће волети опет? Напослетку, зашто би било изврнуто руглу и називано порочним осећање које је од самог Бога удахнуло живот у непомичну, материјалну твар и збиљски осмислило егзистенцију? Питао сам се и напињао да докучим колико таквих људи, из дана у дан, погурено  пролази  истим  улицама,  у  неко  исто време, ћутке корачајући ка властитом свршетку.

Не дуго по Новој Години, у време када прилично  добро упознасмо другу страну и ватру гриже савести, у часу када ми се први пут учинило да су моја настојања да је уверим у неопходност  пружања  нове  шансе  сопственом  браку уродила плодом, ја је упитах није ли тренутак да се повучем из наших односа?

– Ни случајно – одговори запрепашћено. – Ни случајно. Ти заиста не знаш шта ми представљаш? Ти и не слутиш да ја без оних папирића не бих могла живети. Док те нема, она су ми једина нада.

– Баци их , Јелена – одвалих неочекивано.

– Шалиш се, Немања?

– Могу ти створити додатне неприлике. Зар ти ово трпљење није довољно?

– Не брини о томе. На сигурном су месту и своју ће  мисију остварити много касније. Али, доста о томе. Хм, већ неко време се снебивам да те нешто питам, оптерећена преиспитивањем и недоумицама. Сада, међутим, морам.

– Но, слушам.

– Зашто не желиш физички контакт са мном?

Збуних се. На плећа ми се сручи читава васиона. Детињство затитра на хоризонту. Ноге ми заклецаше, слепоочнице снажно забубњаше.

– Не, то није тачно, Јелена… Али, није ми добро, морао бих да кренем. Опрости, заиста. Довиђења.

Смог похуља кроз отоврен прозор њене канцеларије.

Покрај сном завејаног тела своје супруге, ја сам далеко иза поноћи, буљио у плафон спаваће собе. Тумарао сам у магновном простору свог, несаницама клесаног искушења коме сам самодовољно одолевао, не због недостатка страсти, већ због сумануте потребе да је заштитим од додатног осећања самопрезира и озбиљне душевне патње. Тај напор је, међутим, био погрешно протумачен и ја сам негде пред зору покорно прихватио неминовност.

– Ти ме заиста мораш презирати – отпочех за доручком уз белу кафу и питу од вишања. – Зацело си уверена да сам те као жену идеализирао, не поричем да јесам у својој чежњи, и тиме оптеретио пренапрегнутом обазривошћу да идеал сама не нарушиш срљањем у најниже страсти, илити оне уврежене интимне односе са мном. Да, мораш ме презирати јер је заиста тешко схватљиво да, као што кажеш, могу волети две жене, тј. своју супругу и тебе, а, то је уопште узевши нетачно,  Јелена,  јер,  искрено  говорећи,  моја  су осећања разумом располућена на љубав и бол и ја још увек нисам сигуран на коју се шта односи. И ко зна хоћу ли икада дознати. Но, ни то није све, Јелена. Још нешто постоји. Оно танко, горко нешто, што је несумњиво могло затиштити и запећи. Ја те вероватно својом… телесном хладноћом, а, кунем се да уистину није тако, нисам до краја уважио као жену у свом комплетном бићу. Сапет немилосрдном свешћу да тако могу распламсати нестишљиво осећање кривице и подстаћи гађење према мени као  некоме ко само вешто жели да искористи згодну прилику и злоупотреби туђу агонију, ја сам се преопрезно и бојажљиво примицао трену космичког сједињења, препуштајући иницијативу теби. У том погледу, ја сам може бити особита кукавица која је своје  слабости  прикривала  твојим  немиром  у нади да ће се сусрет догодити када то тренутак усхтедне, ако се уопште и мора догодити. Зашто, уосталом, епилог мора бити уврежен и клишеизиран?

– Па, и не мора – одговори резигнирано. У моменту ми се учини да јој на лицу приметих – старост.

Била је повређена и никаква уверавања нису могла да рехабилитују мој однос према телесној љубави, однос који је недвосмислено доживела као понижење. У грудима осетих тежину. У сликама, у осећањима, у сећању… препознах узалудност. И би ми жао. И  потражих  своју  одговорност.  Претерани опрез, пренаглашена брига за њен мир, уздржаност током сусрета и поврх свега та барокна, архаична форма љубави, то је свакако морало породити сумње у искреност. Ако не у искреност, а оно у дејственост. Био сам инертан, прихватих. Није ми наиме, повремено, било потребно ништа више од нежне свести да је прастара чежња пољубила своју икону, а да не говорим о предивним минутима ћутања и суза. Признах, моја љубав је била  потпуно платонизирана, ослобођена безмало свих телесних порива и бизарно извештачена. Јасно схватих  у којој мери своја осећања артикулишем конфузно и двосмислено и да својим потенцираним ставом  изазивам чуђење и одбојност, те да напослетку можда ни сам не знам шта уистину желим. Притисну ме зловоља и одвратност, а међу нас се преко ноћи зароји ћутња, тескобна, мучна ћутња  неразумевања  и  ми  најзад  почесмо  да комуницирамо јединим што нам је преостало – откуцајима срца.

Случајно или не, у исто време некако стекох утисак да се и моја супруга упиње да се измигољи из колотечне свакодневице заједничког живота, све чешће ми стављајући до знања да још увек гаји према мени осећања која се не могу свести на рутинизирану љубав. Због нечег, ја се згрозих.

Беше кишовити почетак фебруара. Тешки, ниски облаци притиснуше град својом туробношћу. Седео сам у фотељи и калкулисао приватне финансијске  трансакције,  надајући се да ће ме барем једна увести у неколико мирнијих ноћи. На телефонски позив се јави мој најмлађи син.

– Морам те неизоставно видети, одмах. Огрнух кишни мантил и – кренух.

– Овако више не могу живети – започе ојађено – само се невешто заваравам. И пропадам. Не вреди  настојати,  грчити  се.  Нарочито  након последњих збивања, тј. знаш на шта мислим. Не вреди више покушавати и давати изнова последњу шансу, како си ме упорно уверавао. Не вреди, Немања,  али  ја  настављам  да  огорчавам  себе суманутом покорношћу, тобож због детета које је и само довољно одрасло да примети да брак његових родитеља ни на шта не личи, а, у ставри због језовите несигурности, као да на свету постоји само он. Немања, тако сам слаба, тако крхка, бојим се отрошићу се изнутра, стропоштати у понор свог безнађа и ишчезнути у болест. Зашто сам човек и јесам ли човек? Морам ли поднети баш све? У непрекидном бекству од празнине и сопствене промашености… од бола. Не волим га више! У мени је похрањен сиви пепео љубави који ветар новог живота може однети без трага. При чати о новој нади, давати прилику љубави са особом која је све шансе упропастила, не значи ништа друго до хулити чежњу за њом. Грчити се и понижавати. Умирати… умирати. Умирати. А мени се живи. Тако живи… Са… тобом, Немања…

На слици: Колосекна станици;фотографија: 8.fotografijesrbije.blogspot.com

На слици: Колосек на станици;
фотографија: 8. fotografijesrbije.blogspot.com

Врелина ми клизну низ врат. У ватри и магновењу, бљеснуше ми лица мојих синова, слика властитог себе, отежалог, исцрпљеног, превазиђеног, стазе  Слободишта,  Студентски  трг…  апотека Здравље, раскршће Косовске и Закићеве улице, ветрови, одјеци… Топлина ми испуни очне дупље, изнова замирисах цвеће позног детињства, ретке, горке траве првих очајања, маших се руком да се заштитим од болесно бљештавих зрака васкрслог сунца са гордих пропланака прве младости, али ме она лукаво расплинуше у мноштво патњи и јалових мисли и ја малаксало спласнух под силином неповратног. Маска ми паде са лица. Бејах тек мали, уплашени пајац згрчен у запећку живота, застрашено загледан ка пределима прошлости, ка оном затамњеном трагу бивше лепоте одакле је допирао аветињски мирис згаришта. Запитах се ко сам у ствари, каква сувишна, неприлагођена сподоба која претендује да се издигне изнад тривијалности? Ко је напослетку дозволио убогом Немањи Михајловићу да изазива побуну у вечном поретку? Каква суманута  идеја?  Или емоција? Кукавица, ето шта сам ја,  помишљао сам, вазда на пола пута, заустављен у кораку и сну.

– То је немогуће, Јелена – успротивих се властитом сентименту. – То је немогуће. Распетији сам више него икада, опхрван спутаношћу, одговорношћу и упорном  малограђанском жестином. И – недорастао. Чиним како сам принуђен а не како желим. Мој ум би се морао застидети. Барем  застидети.  Никада  нисам  био  свеснији очајног положаја у којем се налазим. Оваплоћен коначним раскршћем са којег само један пут не води у растројство. А, ја слаб, тако мали за радикалне промене, човечуљак, јадан и смешан. Не замери… – суза јој заискри у оку – не замери, Јелена што ћу те само потајно волети, као и свих пре тходних векова, веровати да си ми близу као што сам ја близу тебе, и, можда у пролазу и окренути главу не рекавши ни „добро вече”, не замери овом  моралном  патуљку  који  је  залутавши  у епоху остао обележен свим учмалостима које она нуди и ни по чему се не разликује од гомиле некаквих Драгиша, Радомира, Милована… који задовољно  гладе  своје  трбушчиће  и  сладострасно заокружују бројеве томболских картица у задимљеним кафанама. Ако баш и не уживам у томе, а оно не значи да су моји пресахли књижевни напори или заљубљеност у шумске магле… узвишенији.  Напротив,  у  нарочитом  погледу  они  су пежоративнији. Али, ти, ти се не застиди што ти је некада срце дрхтало због мене, ти се не застиди. Ја сам тако мали, тако слаб… готово ништа.

Брада  јој  заигра,  а  образи  се  зајапурише. Наједном ми се учини да јој се на лицу роје боре. Канда јој се јасно оцрта ужас немоћи и бесконачност пораза. Сватих да сам на странпутици коју сам макар делимично и сам креирао, као и то да сам у њеним очима једно мало, лицемерно створење које апологира одвратни и чак  немогући љубавни језуитизам. Мук нас растави.

Наступи доба ћутања. Заборављене стазе расинских обала, обрасле годинама и зарасле у непомичност призваше ме својој таштој тишини. Још једном се обрех у гордост сумануте, мистичне празнине у којој се роје најнесвакидашњије идеје и помисли. Ја, међутим, не имадох снаге за онај популарни, драматски заокрет. И клонух.

Прође седмица како се не видесмо и не чусмо. У мени се уобличише први објективнији утисци у које сам се иоле могао поуздати, али све беше исувише сувопарно и логички једноставно. Дакако, моја љубав је још била жива, снажна и необична  али ја нисам више имао права и оправдања да је нудим. Застадох осврнут над свим што се дешавало претходних  месеци и још једном приметих губитак значења и нејасне обрисе узалудности. Гнев и туга сливени у  грудима изведоше ме похараног међу ретке пролазнике, кроз неизвесност хладне, зимске вечери. Одлутах зловољно у своју непрозирну фугу, шибан кошавом и  корбачима  очајања.  По  мрачним  градским ћошковима и смрдљивим хаусторима, шмуцала су се чудна људска створења, налик циркуским креатурама и  дегенерицима.  Застрашујуће велике, неприридно крупне, длакаве женске бутине штрчале су у огавном, гмизавом букету баченом испод споменика Мира и ја се згрозих а затим малодушно насмејах, а потом, неочекивано грохо- том засмејах, изврћући пркосно празне џепове свог капута; једна мрка, шкрбава чељуст  са кицошким брковима худо ми се унесе у лице, промрља нешто својим ретким зубима а онда ми у очима бљесну топла, црвена светлост након чега нејасно зачух јеку звоњаве из правца цркве Лазарице. Учинило ми се да се тетурам, али наставио сам, образа окованих лепљивим ледом, ка необичним здањима за која не бејах сигуран јесу ли она која би требала бити, здањима накривљених прозора и чекињастих фасада, здањима пригњеченим међу злочесто разигране гране бахатог дрвећа. У колутима паре који су ритмично куљали из мојих уста титрале су замућене уличне светиљке шаљући ми неразумљиве поруке чије значење слутих болесним усхитом, али не докучих, као што упитно стајах пред тробојним бљештавилом дилберског семафора, упињући се да протумачим зашто је над људском природом извршено гнусно насиље, зашто је неопходна стална контрола и уређење односа и какву мисију у том невидљивом  надзорном апарату игра гвоздена направа пред којом сам слуђено стајао обливен парадоксом привременог зеленила у мраку. Зашто је то важно, питао сам се, и коме? Зашто да свесно и одговрно биће функционише према унапред задатом тескобном програму и да свако чежњиво одмицање од покорности и примицање слободи неизоставно заврши санкцијом или лудилом? У улици деформисаних кровова и нахерених ограда, спута ме блага малаксалост, но ја, омамљен хладноћом  тромо  продужих  једва  препознајући детаље свакодневице и збиљски настојећи да последњим резервама физичке и  менталне снаге орјентишем себе у простору и времену. Најзад приметих да, склупчан под капутом, седим наслоњен на врата апотеке „Маја”. Застакљени део беше умазан косим трагом крви, као и моји дланови. Свањавало је и јадници у људском обличју већ су се мицали тротоарима, погурени под теретом живота. Нисам могао веровати да се у томе може са чудесним усхитом уживати. Ја их презрех. Напослетку, презрех и себе. Ни по чему се од њих нисам разликовао. Мој ум је био у служби уништења људске индивидуалности.

Придигох се и смотрено успентрах до своје канцеларије. Још не беше никога и утонух у сан.

На слици: Пустош;Фотографија: fmsdp.org

На слици: Пустош;
Фотографија: fmsdp.org

 

ЕПИЛОГ

Изненадна вриска у ходнику нагло ме пробуди, али – касно. Цев пиштоља већ беше спуштена на моју десну слепоочницу. Обамрех.  Нешто  налик  леденој,  гвозденој шапи окова ми врат, а затим и кичмени стуб. Зауставих дах у грчу. Левим образом глава ми беше положена на радни сто, а мој поглед је пуцао кроз замагљен прозор, преко кровова уснулог предграђа ка модрим пејсажима  Јастрепца, чији је рељеф подсећао на спокојног покојника.

– Убицо! – прозбори дубоким, шкрипавим гласом странац чије ми је лице остало недоступно. Покушах да синтетишем некакав лик али у самртној обамрлости беше безуспешно. Тежина цеви постаде осетнија. Под тим притиском страх се згусну у панику а мисли морбидно заројише. Већ видех кратер у сопственој лобањи и слузавобеличасте делове мозга кашасто разнешене по крвљу попрсканом столу. „Нека бог утеши моју децу“, помислих.

– Убицо! – понови после краће станке туробни, мушки глас. „Убицо, убицо“… забубња ми у глави. Крв, напрасно се сетих, крв на вратима апотеке. Господе,  помислих пренеражено, господе мили, да нисам кога уистину ноћас усмртио. Немогуће… али, тј. ја се не сећам поуздано… готово се ничег не сећам. Онда, значи да није… немогуће. Значи да није немогуће. Напротив. Али, кога бих ја имао разлога убити? Заиста, кога? Осим себе, можда… једино…

Време се претвори у бесомучну вечност, тишина у ужас. Ритмично лупкање врапчијих кљунова  о  лимени  прозорски  симс  одзвањало  је нежно као ткање наде. Кљуцају благородне комадиће слободе, паде ми на памет.

– Не заслужујеш да живиш, монструме – рече непознати лик наднесен над мојим потиљком.

– Мислим да грешите, господине… млади господине – прозборих готово безгласно, ословљавајући незнанца „младим“ интуитивно, спознајући гласовне вибрације таквим.

Још једном завлада мук. У напетој паузи осетих подрхтавање цеви на одвећ пренапрегнутој, танкој кожици презнојене слепоочнице. Сада је крај, помислих, коначна судбина васионе. Бићу мртав и са мном ће се упокојити све палaначко и малограђанско у мени, као и сваки плахи дамар за бекством из те робијашнице. Један сувишни, прекобројни, један непослушни ће без икаквих потреса и непримећено ишчезнути из бројног стања  и  цивилизација  ће  наставити  да  дише мирно и дубоко. Чиме, уосталом завређујем да живим?  Један  циклус  ангажмана  затворио  је КРУГ без коначног одговора и из његовог вртлога ја сам изашао у ритама, смежураних осећања и потрошених идеала, грчевито стежући  остатке негдање чежње. Бејах непромишљен и – брзоплет. Упркос свој тактичности, бејах – наиван. Искрен, али не и – мудар. Претендовах да будем месија, а у ствари само смешно претих да угрозим џиновско устројство. Људска свест је снисходљиво учаурена у љусци сирове егзистенцијалне сигурности и велико је питање хоћели икада кренути са учмале мртве тачке. Тај развојни помак је у домену еволуције, а она је пак, питање времена. У том смислу, генетичким речником речено, индивидуалне унутрашње еволуције које штрче из времена, само су мутантне промене, за појединца трагичне колико и за врсту прогресивне.

Дрхтање пиштољске цеви се настави још силовитије и ја зажмурех, ћутке изговарајући „Оче наш”.  Насмејана лица мојих синова испунише трен живота. Онда се нагло зачу фијук, ја се инстинктивно тргох, а крај моје главе паде мали свежањ уредно упаковане хартије. Странчева рука ми их привуче до носа. Тишина слеже на откуцаје мог срца.

– Моја мајка… је… ноћас… преминула… А сада ћеш са света нестати ти.

Крајичком ока препознах своја писма и још једном претрнух.

– Ваша мајка… ви… ви сте Јеленин син. О, господе… то је немогуће…. Јеленин син…

– Да, ја сам Никола Лончар, син…, а ти си сподобо,  нитков и ништарија која не заслужује да живи.

Однекуд стекох утисак да ми младић оставља шансу за још једну реч и ја се опрезно усудих да прозборим.

– Ништа не знам, млади господине. Ви грешите, ја нисам… ви грешите – покушах да га одобровољим.

– Ти грешиш, хуљо! – викну Никола громко и бесно. – Али смрт неће овај пут погрешити. Повешће са собом праву особу. Свог дужника.

„Праву особу, да, тако је, праву особу“, поно вих у себи.

– Ја вас не разумем, Никола. Заиста вас ништа не разумем. Молим вас, молим, објасните ми… поштедите…

– Нема се ту шта више објашњавати. Ја чак исувише причам. Време је да свршим са тобом.

Ухо ми језиво запара кратко, реско шкљоцање напињача пиштоља. Накостреших се до последње власи. И, опростих са светом. Из ходника се зачуше вапаји запомагања и дозивање полиције. Слуђено пулсирање  слепоочне артерије појача моју пренадражену осетљивост и притисак цеви пиштоља доживех готово као физичку бол. По некаквом мистичном, натприродном утиску који сам имао, Николин кажипрст на окидачу, већ је био на пола пута до – смрти. На мах ми све постаде  јадно  и  опустошено  у  свом   бесмислу. Умрети  или  не?  Људски  живот  ми  се  учини пуком формалношћу која само штити поредак неке далеке, неухватљиве, беживотне нужности коју ће људска свест спознати тек у часу сопственог ропца. Људска свест је у нашем миленијуму тек у ембрионалном стадијуму развоја и још увек вешто манипулисана инстиктима чији је ексклузивни инструмент. Уверена, при том, у сопствену надмоћ. Опет ми, међутим у памет дође Јелена. Нисам могао прихватити да је мртва, а још мање, да сам ја починио злочин. Збркана, магловита, нејасна сећања на протеклу ноћ збиља бејаху непоуздана. Крвљу умазано стакло улазних врата апотеке, оптуживало ме је, међутим, до граница могућег. Инстикти се ускомешаше у мени, ситној души земаљској и ја већ заустих признање.

– Да, ја сам…

– Али, не завређујеш да због тебе живот проведем у ћелији – прекиде ме поражено Никола.

– Да – одобрих – не завређујем. Исувише сам безначајан и бедан да би због мене неко лишио себе слободе.

– Ма, ниси ти… безначајан и бедан – одговори младић  не померајући пиштољ са моје слепоочнице – ниси ти… ниси… ти си – глас му се не- очекивано сломи и ја претрнух изнова. – Ти си… тако проклето важан. Опако, самртно…

Нисам  имао  храбрости  да  затражим  објашњење чиме сам заслужио важност и схватио сам изјаву више као иронију него уважавање. Кукавички мук ме свлада до најсебичнијег кутка бића. Презрех себе. Нисам марио што је моја најлепша година, на известан начин већ окончана седмицу уназад, остала без вела тајне и засигурно постала доступна овом младићу, нисам је више ни као грех доживљавао, желео сам једино да сазнам разлоге и начин Јеленине смрти, али кукавички мук запосе најсебичније таме мог бића. У то се зачу аларм полицијског аутомобила. Хоће ли се икада завршити овај ужас, запитах се?

– Ова писма – отпоче Никола сетно – ова писма…  мама ми је дала на самртној постељи, кришом, синоћ, око 23:00.

– Дала? – окуражих се несмотрено – на самртној  постељи? Значи да ја нисам… убица? Тј. можда…

– Не, ти јеси убица. Убица свега у шта је веровала… последње наде…

– Убица наде?! Како то мислите, Никола?…

– Зашто си је подсетио на љубав, кукавице?

– Због љубави… због свог располућеног срца. Због… љубави, Никола.

– Да, због располућеног срца. Због располућеног срца… тако је… тако је… због располућеног срца…

У том часу он склони пиштољ са моје слепоочнице и положи га безвољно тик до мог чела. Лева рука (био је леворук) којом је држао пиштољ лагано се врати на моје  чело а затим полако и нежно клизну преко моје косе и најзад заврши на левом рамену мог, преко стола положеног тела. Потом се лагано спусти на колена, положи главу на моја крила и јако зарида. Ја га благо додирнух по образима и подигох до стола. Био је висок, леп, црнокос и црноок младић и само је по нечему тек личио на мајку. Загледах се помно у њега а у мени се волшебно покрену читава животна туга, жалост за Јеленом и жал за Николом и не издржах. Заплаках и загрлих га. Сузе се закотрљаше по столу и слише у јединствену бол.

– Није издржало срце – промрља кроз плач.

– Инфаркт?

– Да, синоћ.

– Зашто, господе? – прошапутах неутешно и почех гласно да ридам.

– Зашто сте јој рекли да волите, чика Немања? Зашто сте јој то учинили?

– Зато што волим, уистину волим… не онако… тј. спутано, оптерећено… не могу ти то објаснити… нити желим да икада спознаш….

– Зашто, чика Немања? Зашто?

Заћутах.

– Важнији је био мир у суседству него мир у грудима, зар не, чика Немања?

Не одговорих.

У том часу полиција разбојнички провали врата моје канцеларије, али беше непотребно. Део апарата епохе још једном узнемири моју присну, дубоку, болну интиму. Никола се безпоговорно придиже и са лисицама на рукама, молећиво ми добаци са врата.

– Дођите на сахрану, чика Немања. Данас у 14:30.

 

* * *

Од тада је прошло скоро годину дана. Николу (који је преко неких мојих веза у тужилаштву ослобођен одговорности) виђам врло ретко, а Јеленин гроб не посећујем. Наизглед, све тече по старом. Након двомесечног боловања вратио сам се на посао, наставио да потписујем акте, решења и томе слично, да заступам Здравстевни центар у смешним радним споровима, поново почео да тргујем шверцованом робом, са посла уредно да долазим кући… али, ја знам да мој живот више никада неће бити исти. Питам се само зашто моја жена ћути. Вероватно чека својих пет минута.

Они свакоме дођу. Али, само једном у животу.

На слици: Стари прозор;фотографија: www.julio-frangen-unifoto.com

На слици: Стари прозор;
фотографија: http://www.julio-frangen-unifoto.com

У Крушевцу, 1998.

Advertisements

6 thoughts on “Круг, прича

  1. 7 comments on “Круг”

    Plava Baklava
    on 5. март 2013. у 04:59 said:
    0 0 Rate This
    Svako je odgovoran za sebe i svoje emocije. Svako ima prava da doživi ljubav ili da je se odrekne. Malo je ljudi koji ljubavlju zaista žive, koji je se ne boje, ne stide. Biće da pobedjuje samo ona baš istinska – bezuslovna, koje je najmanje na svetu. I svako ima prava da odluči da li će kroz život puzati ili hodati uspravno.

    Одговор

    Станимир Трифуновић
    on 5. март 2013. у 14:21 said:
    0 0 Rate This
    …”Ко пристане да буде црв, не треба да се љути када га газе”. Ниче.
    Настојах овим цитатом да “доскочим” одличном коментару.
    Поздрављам Вас срдачно.

    Одговор

    Plava Baklava
    on 5. март 2013. у 14:53 said:
    0 0 Rate This
    Hvala i hvala . Na pozdravu i pohvali. Danas sam razmišljala podosta o ovoj priči, priči koju živi više ljudi no što možemo i naslutiti. I shvatih koliko je perfidna veština smišljanja izgovora da sebi slučajno ne dozvolimo da nam se zaista dese ljubav i sreća. Zamislih se u ulozi njegove žene, na primer i sasvim mi je jasno da nikad ne bih želela da neko živi uz mene zato što misli da to tako treba, da mu to nalaže osećaj obaveze, moralnosti isl. Vredjalo bi me, Ooo, kako bi me vredjalo! Sve te druge osećaje čovek može da zadovolji i na drugačiji način nego samo da bude UZ, ako već nije SA, gde biti SA znači voleti.

    Одговор

    Станимир Трифуновић
    on 5. март 2013. у 16:18 said:
    0 0 Rate This
    Знате,
    вечерас сам намеравао да поново поставим ову причу на блогу…
    ПС. Често се запитам какав би расплет, епилог… овакве фабуле, приредио читалац?
    ОДГОВОР је последње чему стремим када пишем. Он је дубоко у сваком од нас, појединачно.
    Искрено,
    С.Т.

    Одговор

    Plava Baklava
    on 5. март 2013. у 16:28 said:
    0 0 Rate This
    Odgovori su svuda u svakom trenu, nekad i pre samih pitanja, koja tek iz odgovora izniknu.

    Imate na mom blogu jednu poruku za Vas od jedne blogerke https://bojeduse.wordpress.com/2013/02/28/kad-se-roje-misli-moje/#comment-1869 . Siurno će je obradovati ako je pročitate .

    Negoslava
    on 5. март 2013. у 15:45 said:
    0 0 Rate This
    Ne mogu uvek da čitam ovaj blog. Za to su mi potrebni pravo vreme i pravo raspoloženje. Zato ponekad dodjem, bacim pogled i odem. I tražim to vreme, pravo, kada ću da se vratim.

    Одговор

    Станимир Трифуновић
    on 5. март 2013. у 16:04 said:
    0 0 Rate This
    …Све почиње и све завршава у право време и на правом месту.
    Добро дошли, кад-год!

    Свиђа ми се

  2. Nemam šta da kažem… Imao sam komentar na 1., 2., možda i tri… Posle sam prestao da smišljam odgovore. Pre svega zato što nas priča ponese predelima u kojima zaboravljamo da prepoznajemo konture… Ipak, moram reći da uspešno vodiš kroz vreme… Prosto sam, i pored toga što sam zaboravio na to, prepoznao štošta tu i tamo…
    Sjajna priča…

    Свиђа ми се

  3. Vratih se… s dve oljuštene pomorandže u činiji i čvrstom rešenošću da šitam polako, s guštom, ne žureći. Ali, ništa od laganice – svaka rečenica me je nagonila da požurim s čitanjem, kraj, gde je kraj i kakv je, pitala sam dok sam iščitavala pasuse i propitivala s ena čiji stil me podsećaš, koje si piscu najbliži iiii….. tako, dodjoh do kraja, pre nego što sam sebi obećala. Sve žureći i gutajući reči.
    I sad sam malo tužna. I zadovoljna, što sam ovu priču čitala baš kad joj je bilo vreme. Pa neka i malo tuge i sete i žalosti nad junacima – vredelo je.

    Свиђа ми се

    • Захвалан на уложеном труду и учињеном стрпљењу. Ово друго потцртах у самом поднаслову приче. Дакле, још једном хвала на издвојеном времену.
      Стил, хм, рекао бих конзервативан, анахрон, у простору од барока до реализма, али свакако не савремен и модеран, Али, авај…
      Епилог? Ех, епилог, без много идеализација и бајковитости, готово суров, а свакако трагичан. надасве, рекао бих, реалистичан, иако подоста удаљен од нежне и романтичне фабуларне перспективе. Уосталом, обратите пажњу на живот… Он је уистину такав.
      И зато јесте уметност.
      Поздрав срдачан.

      Свиђа ми се

      • Slažem se – život i jeste takav. Samo, te iste i slične situacije mnogi proživljavaju drugačije, s manje emocija i strasti, s više glasno izgovorenih želja i htenja, upornije nastojeći da od njega naprave prijatnost.
        Samo neki , posebni čini mi se, trpaju u sebe emocije, čežnje, očekivanja i kažnjavaju sebe , lišavaju se lepote koju zaslužuju i koja im pripada. Da, možda, time ne bi i nevine kaznili.
        I kako to u pričama biva, obično tragedija bude na kraju.

        Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s