Пријатељства се стварају само онда када не стрепе од растанка. Посебно онда када одолевају да се заиста десе. И зато баш, остану далеко од удеса стварности…
Српско-руско пријатељство; Фотографија: http://serbian.ruvr.ruhttp://serbian.ruvr.ru
СТАНИМИР ТРИФУНОВИЋ – ЛАЗАРУ КОНСТАНТИНОВИЧУ
4. МАРТ 2012.
Лазаре, честитам Путинову победу оном делу твоје националне самосвести који не заборавља своје порекло.
И исказујем дивљење. И причувавам наду.
С поштовањем,
Станимир Трифуновић…
На слици: Шар-Планина;
Фотографија: С.Јосимовић; http://www.slobodanjovanovic.org/
ЛАЗАР КОНСТАНТИНОВИЋ – СТАНИМИРУ ТРИФУНОВИЋУ
4. МАРТ 2012.
Поштовани и добри пријатељу,
Не треба да ти објашњавам значај ове победе за нашу браћу, која су показала да су велики, државотворан народ, који уме стратешки да промишља и који је свестан цене плаћене, да би се кроз историју очувала Отаџбина.
Молим ево Бога да и нама отвори очи, и да нам да снаге да превалимо преко себе овај историјски и национални инцидент који нам је узурпирао власт у земљи, и прети да прогута целокупно национално постигнуће.
Хвала на овој поруци и честитки, прави се пријатељ увек сети…
На слици: Српске светиње на Космету;
Фотографија: 1. facebookreporter.org
СТАНИМИР ТРИФУНОВИЋ – ЛАЗАРУ КОНСТАНТИНОВИЧУ
22. МАЈ 2012.
…Већ два дана се из мене отима урлик очајника који слути нова разочарања. Још више ме туче егзалтираност илузијом о промени коју добар део опортуног естаблишмента не уочава као промену илузије. Буде ли и влада формирана онако како смо одавно слутили, биће то већи пораз од оног којег смо се прибојавали. Па чак иако не буде, остаће жал што смо воду са кладенца сипали у крчаг са сломљеним дном.
Поздрављам те, стари друже.
Станимир Трифуновић
Фотографија: forum.krstarica.com
ЛАЗАР КОНСТАНТИНОВИЧ – СТАНИМИРУ ТРИФУНОВИЋУ
22. МАЈ 2012.
Јеси ли ти то, стари пријатељу, стекао неку моћ проницања у туђи ум, када овако успеваш да осликаш размишљања која (и) мене обузимају у туробним ноћним сатима?
Загледан у надолазећи национални слом, једино се још питам, хоће ли после њега уследити неки нови почетак, хоће ли се наша Отаџбина обновити као шума после пожара који сатире све пред собом, или пак одлазимо у историју заувек…?
Храм Светог Саве
Фотографија: Плетеније словес
СТАНИМИР ТРИФУНОВИЋ – ЛАЗАРУ КОНСТНТИНОВИЧУ
15. ДЕЦЕМБАР 2012.
Пратим полемику на …………… !!! (један од портала на родољубивој блогосфери)
И додајем: Космет (ски завет) ће (п)остати само болна индивидуална реминисценција последњих прогнаника и посвећеника видовданском националном коду и као такав тек сентиментални аргумент у заваравању бола и стварности.
И на крају, али не и најмање важно, трагична судбина Кафкиног Јозефа К. није у кобном епилогу који га је задесио, већ у ПРОЦЕСУ кроз који је прошао. Епилог без процеса не апсорбује енергију. Процес, међутим, чини то до граница ентропије. Нисмо ли одавно зашли иза њених граница?“
На слици: Сцена из филма „Андреј Рубљов“, Андреја Тарковског из 1966. године;
Фотографија: http://www.gordon.edu
ЛАЗАР КОНСТАНТИНОВИЧ – СТАНИМИРУ ТРИФУНОВИЋУ
15. ДЕЦЕМБАР 2012.
Савршено осећам ово о чему пишеш, савршено осећам ПРОЦЕС кроз који пролазимо, и сву његову трагедију, разорно дејство ове силе која нас уништава, и као народ и као појединце посебно.
У праву си пријатељу, ово је прешло тачку без повратка, десило се то 10. децембра формално (активирање Споразума о интегрисаном управљању границама – прим. аут.), и мислим да ће тај датум остати као референтан за почетак и формалног распада српске државе, мада помишљам да смо као народ умрли знатно раније. Негде у задњих пола века или више, тешко је рећи када, али у једном тренутку као народ престали смо да постојимо. Онај видовдански ген о коме често пишеш, престао је да постоји. Јер, да сви, или већина, осећамо ово, не би ова гробна тишина пратила коначни чин велеиздаје, вероватно највећи у целој српској историји. Не би се ни близу пришло томе. Откуд та ГРОБНА тишина? Па, долази из нашег гроба. Оно Конузиново питање („Има ли овде СРБА“? – прим. аут.) је било изванредно, и са пуним смислом. Тешко појединцима (који осећају процес) у ономе што следи, мада ће и цео народ проћи кроз својеврсну голготу.
Можда ме неће бити неко време, не знам колико. Морам да се пресаберем, како знам и умем, јер сада се већ тешко са овим носим. Треба ми неки нови извор из кога ћу да се напајам, да се поново усправим, ако тако нешто уопште буде било могуће, јер сада је ово већ постало јако личне природе. Мора се признати да је процес нашег уништења одрађен скоро савршено…
На слици: Раскршће;
фотографија: 2. http://www.renewableenergylawinsider.com
СТАНИМИР ТРИФУНОВИЋ – ЛАЗАРУ КОНСТАНТИНОВИЧУ
16. ДЕЦЕМБАР 2012.
Како је добро познавати Тебе. Макар и само овако.
Када је потребан саћутник а не саговорник.
Остај ми у здрављу стари пријатељу, ма где био.
И, јави се.
Да, јави се да ДОЋУТИМО нашу бол!
Искрено,
Станимир Трифуновић
На слици: Пећка патријаршија;
Фотографија: 2. ovsiste.webs.com
СТАНИМИР ТРИФУНОВИЋ – ЛАЗАРУ КОНСТАНТИНОВИЧУ
20. ДЕЦЕМБАР 2012.
Један осведочени и готово радикални родољуб којег држава храни истим хлебом као и мене рече ми данас поводом Платформе (Платформа председника Николића уочи седнице Скупштине Србије на којој је иста коригована Резолуцијом о Косову – прим. аут.) : „Границе су временски релативна ствар, данас – овде, сутра – онде.“ До само јуче заклињао се Косметским заветом. Објашњење је сувишно…
ПС. бојим се да изнесеним ставовима постајемо све усамљенијим чудацима…
Поздрав, Лазаре!
На слици: мартовски погром на Космету 2004;
фотографија: 7. http://www.rtv.rs
ЛАЗАР КОНСТАНТИНОВИЧ – СТАНИМИРУ ТРИФУНОВИЋУ
21. ДЕЦЕМБАР 2012.
Видиш ли докле смо стигли?
И на шта спали?
На слици: Московски Црвени трг, зими
Фотографија: srbin.info
СТАНИМИР ТРИФУНОВИЋ – ЛАЗАРУ КОНСТАНТИНОВИЧУ
2. МАРТ 2013.
Здрав и жив био, стари пријатељу.
Ма где био.
Станимир Трифуновић
На слици: Сцена из филма „Андреј Рубљов“, Андреја Тарковског из 1966. године;
фотографија: skajvok3r.blogspot.com
ЛАЗАР КОНСТАНТИНОВИЧ – СТАНИМИРУ ТРИФУНОВИЋУ
3. МАРТ 2013.
Нећеш веровати, сањао сам ноћас да ћеш се јавити.
Не знам откуд…
На слици: Шар-Планина;
Фотографија: https://pletenijesloves.wordpress.com/
ЛАЗАР КОНСТАНТИНОВИЧ – СТАНИМИРУ ТРИФУНОВИЋУ
3. МАРТ 2013.
И да знаш.
Нисам заборавио.
Ништа од свега нисам заборавио.
Напротив, јаче је него икад!
И тражи неку форму, нешто у шта би се претворило, али никако да нађе, неки израз, нешто…
На слици: мећава;
Фотографија: 1. http://www.blic.rs
СТАНИМИР ТРИФУНОВИЋ – ЛАЗАРУ КОНСТАНТИНОВИЧУ
3. МАРТ 2013.
Као да си отишао заувек…
А, знам да си ТУ.
Стално…
На слици: Видовдан;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org
ЛАЗАР КОНСТАНТИНОВИЧ – СТАНИМИРУ ТРИФУНОВИЋУ
3. МАРТ 2013.
28. јун је моја крсна слава. Од тога је немогуће отићи.
*****************************************
ОБЈАШЊЕЊА: Посећујући поодавно портале са родољубивом интонацијом, упознах виртуално Лазара Константиновича. Мера наше међусобне коментаторске сагласности на текстове политичких аналитичара и политичке прилике у земљи, окуражила ме је да поткрај лета 2011. године, уз техничко посредовање једног од портала које смо обојица редовно пратили, ступим у непосреднију комуникацију са Лазаром Константиновичем путем електронске преписке.
У једном од почетних „писама“ дознах да је Лазар Константинович заиста руског порекла, и да презиме Константинович, којим је потписивао своје коментаре на блогосфери, није никакав псеудоним, илити „ник“, како се то на модеран начин данас каже, већ веродостојно породично презиме, као и да је име Лазар добио по великом српском, видовданском јунаку.
И наравно, Лазар Константинович је у овој документарној причи псеудоним правом имену, човека, родољуба, чији су се преци доселили на наше просторе почетком прошлог века и током времена искрено заволели Србију у мери да су почели узимати не само српска имена, већ и обележавање крсне славе.
Захвалан сам му бескрајно на безусловном допуштењу да део наше преписке објавим на свом блогу. И недокучивом пријатељству.
ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС 
Како је добро познавати Тебе. Макар и само овако.
Када је потребан саћутник а не саговорник.
Остај ми у здрављу стари пријатељу, ма где био.
И, јави се.
Да, јави се да ДОЋУТИМО нашу бол!
Искрено,
Станимир Трифуновић
Ovo mi se bas` bas` svidja. Kada se meni nesto svidja, onda se to svidaj svima,, jer ja vazim za velike kriticare.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Утолико искреније ХВАЛА!
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
“…бојим се да изнесеним ставовима постајемо све усамљенијим чудацима“
Ali, niste… Uopšte niste… Osećam se jako loše ovih dana, stižu jako loše vesti, ali… Gledaj, napisao je neko od vas u ovoj prepisci da vas je strah (skroz parafraziram) da će sećanje na Kosovo ostati samo u onima koji su odatle izbegli i slično… Ne znam za sve druge, ali… Ja nisam izbegao, i nemam (formalno gledano) nikog “svog“ tamo… Ali osećam ga kao svoje čak i više nego kraj u kome sam odrastao… Uvek mi je drago kad naletim na ovako nešto, jer se i ja osećam usamljenim čudakom…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Драгоцено је чути овакве ставове.
Макар и чути.
Јер, као што је цела Отаџбина окупирана оног часа када је прва стопа туђинског војника ступила на наше тло, макар на тој стопи заувек и остала, тако је и сваки овакав глас (попут Твог) вапај за националном Слободом, макар се само он чуо када и последњи пре њега утихне.
Жив био!
С.Т.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Na žalost, Kosovo je danas, suštinski, simbol mnoštva pojedinačnih tuga.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
…И колективног баласта којег се, канда, треба, коначно ратосиљати.
Тј. таквим нам је представљено.
Поздрав,
С.Т.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Veoma toplo.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
И болно.
Хвала:
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Смисао постојања човечанства се увек изнова потврђује кад год се укрсте путеви два праведна и добра човека.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Окрепљујуће разумевање у хладне дане националне посусталости.
Заиста сам почаствован Вашим гостовањима.
Срдачно Вас поздрављам.
С.Т.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
”…бојим се да изнесеним ставовима постајемо све усамљенијим чудацима…”
Чудаци су по логици ствари мањина. Не желим да верујем да смо мањина.
Већ годинама се крећем у кругу људи које има ставове сличне мојим по питању Отаџбине. У мојој близини нема људи који желе у ЕУ, који би се одрекли Косова и Метохије или било ког другог дела Србије зарад европске илузије, који мисле да је све добро у Србији кренуло од 5. октобра и Зорана Ђинђића. Због тога сам имала „искривљену“ слику да и добар део Србије мисли као ја, да нам је свима Отаџбина битна, да су Косово и Метохија наша колевка, место коме ћемо се сви једном вратити без обзира да ли смо икад били тамо, икад отишли од њега. После сваких избора бих схватила да грешим, да је оних „европејаца“, ипак, много више. И сваки пут бих се разочарала.
А, онда сам покренула блог. Овде, у овом нашем виртуелном комшилуку сам се уверила да има доста људи који мисле слично или чак исто као и ја. А нису у мом непосредном оркужењу. И има нас свуда. Широм ове наше Србије, али и Европе, света. Зато не прихватам да смо чудаци. Не прихватам да смо усамљени.
Мана нам је што смо лоше организовани. Нисмо гласни. Морамо да се скупимо и окупимо јер појединачни гласови немају ту снагу. Хор може имати и ефекат олује. Кад смо заједно можемо много тога да урадимо, променимо.
Желим да верујем у то.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Сасвим исто искуство као и моје. Сасвим.
И сасвим иста вера.
И жеља.
ПС. јако ми је драг коментар на овај чланак. И због Лазара Константиновича и због необичне генезе његовог настанка.
Поздрав Ива.
Свиђа ми сеСвиђа ми се