ОД ПАРАДИГМЕ ДО СИНТАГМЕ ИЛИ, НАРОД НИЈЕ САУЧЕСНИК

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.tvorac-grada.com

На слици: Сцена из филма: „Повратак“, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

У којој мери је потмуло и громко ћутање Народа субверзивна претња бахатој антинациналној политици државног врха тешко је наслутити у околностима тоталне медијске и вредносне окупације националног и индивидуалног разума… 

Тек, сведен на суморни али снажни егзистенцијални рефлекс, још добрано поткрепљен робустним медијским илузијама, Народ је, не својом вољом,  вешто измакнут из процеса критичког посредовања између општих националних интереса са једне стране и власти која исте, наводно, артикулише, са друге стране. Овим пројектом, дизајнер разграђивања српског идентитета успешно је остварио барем два циља: Најпре, огромна историјска и слободарска енергија српског Народа, превасходно је апсорбована базичним индивидуалним потребама (хлеба и игара) и као таква подвојена од крупних националних питања, какво је КОСМЕТСКО питање данас. А потом, власти су „добиле“ празан, брисани простор за спровођење неразумних наума којима на пут неће стати Народ којег се исти животно тичу.

На жалост, описаном евакуацијом власти од сопственог Народа, Космет је постао симболом мноштва појединачних туга које вазални режим својом антидржавном политиком  не претендује да обједини у непоколебљиви национални ехо родољубља, већ их хладнокрвно препушта драматичним и болним личним епилозима, упорно одустајући од видовданске етике на којој је саздана вредносна и духовна генетика Народа и још упорније се удаљавајући од Народа самог.

На слици: сцена из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.celtoslavica.de

На слици: сцена из филма „Повратак“, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de

Овај злослутни искорак власти из историјске вертикале свог Народа и свега што представља парадигму његовог идентитета не упућује само на степен деформације политичке призме кроз коју класа на власти посматра прилике у земљи (сасвим сигурно посве другачије од Народа који јој је поклонио поверење), већ сведочи и о потпуном одсуству обриса њене примарне историјске улоге: творења непоходних и нужних услова за овоепохално окупљање нације око најдревније националне истине, актуелне данас исто колико и у време њеног настајања. Овај синтагматски напор компоновања целокупног Народа око узвишених идеала Слободе и правде, који није морао (нити смео) прерасти у ратнохушкачки поклич нити једног тренутка, а свакако је био преко потребан за постојану одбрану националних интереса, изостао је у оној мери у којој је власт природно израсла из Народа.

То је неизоставно најснажнији, а вероватно и једини разлог, зашто је до потоњих дана изостао процес окупљања српског Народа. Тим пре, што је држава на удару (безмало) читавог остатка света, дакле, спољашњег непријатеља који по правилу рефлексно мобилише националну солидарност, за разлику од унутрашњих политичких, међустраначких разлика које генеришу делимична и привременија окупљања, готово по правилу, као последицу парцијалних интереса и/или идеолошких пристрасности својих присталица.

Елем, историјска парадигма, онај ванвремени идентитетски генотип нације као врста рефлексног одговора на угрожавајуће спољње стимулусе, никада до дана потоњих није био хендикепиранији за зрелу оданост своје политичке елите основној властитој мисији: саборизацији нације у времену актуелном. Уместо тога, арогантним отуђењем од националних интереса, власт је одустајући од дослуха са својим Народом, јединственим чуваром универзалног кода за дешифровање појма Слободе, дигла руке и од историјске парадигме и оставила Народ на геополитичкој ледини онда када му је била најпотребнија. Недоралса за хоризонтално повезивање Народа око сопственог (читај, националног) интереса, попут ткива око костију, власт је безпризорно оголила вертикални смисао национа, остављајући га изложеном свим атавизмима савремене цивилизације, а посебно оном њеном делу који је ка њему усмерио старе историјске анимозитете и непресахле ресантимане.

Отуд, громко ћутање Народа, није никаква потврда сагласности са политиком власти, илити, недај боже, саучесничког одобравања њених антинационалних и антидржавних непочинстава, како се од стране бескрупулозног медијског апарата жели представити. Не! Ова тишина потврђује само да је пут од парадигме до синтагме веома тежак и болан, посебно онда, када парадигмом пркосите знатном остатку света, а синтагмом сопственој политичкој елити. Не ћути, Народ, дакле. Народ се у тишини евакуише од сопствене власти и – ослушкује: Ко ће први проговорити о окупљању. Али веродостојно и родољубиво.  Јер само такав глас представља вапај за Слободом, макар се само он чуо када и последњи пре њега утихне.

На слици: Сцена из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.celtoslavica.de

На слици: Сцена из филма „Повратак“, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de

Advertisements

23 thoughts on “ОД ПАРАДИГМЕ ДО СИНТАГМЕ ИЛИ, НАРОД НИЈЕ САУЧЕСНИК

  1. Они имају длето у својим рукама… И споменик пред собом. Они уписују речи, нико им не стоји на путу. То длето имао је и Лазар, и Вук Бранковић, и Карађорђе, и Вујица, и Обреновићи, и Петар Први и Александар Ујединитељ, И Недић, Цветковић, али и Дража… Нека размисле како ко од наведених “светли“ у својој ближој будућности, па нека клешу… Неки су клесали садашњост, али неки су клесали будућност… Њихово је да клешу… Наше је да памтимо… (Што би рекли – делим)

    Свиђа ми се

  2. U zivotu pojedinaca, a i raznih naroda, postoje vremena koja im ne idu na ruku. Postoje situacije u kojima se ne snalaze najbolje. To moze trajati danima, mesecima i godinama. Veoma vazno pitanje jeste sta preduzeti povodom jednog naroda koji nestaje, a drugog koji se zbog svoje vere uzdize gore i ide napred… No, o problemima se ne treba cutati…. Progutace nas mrak i ovako i onako… Jedini izbor koji ima nas narod je da na inteletualan nacin izadje iz svega sto ga je snaslo, ali veliki je procenat nepismenosti, velike su to brojke ljudi…. To je glavni problem.

    Свиђа ми се

      • Поштовани Облоговван,
        Оно што нам генерално недостаје као нацији, (високо)образовање, на бизаран начин је обесмишљено инфлацијом високошколских установа и „нподношљивом лакоћом“ дипломирања. Тиме, не само да није остварена сврха образовања, већ је, напротив, створен амбијент за даље и дубље раслојавање нације.
        А, да не говоримо о оном(е), на шта бих рекао да се може односити Ваш коментар.
        У здравље!

        Свиђа ми се

        • “ Тиме, не само да није остварена сврха образовања, већ је, напротив, створен амбијент за даље и дубље раслојавање нације.“
          Da… I još nešto, veoma važno – neoliberalnom kapitalizmu više nisu potrebni pametni ljudi koji umeju, makar tu i tamo, da razmisle o bilo čemu. Potrebni su mu ljudi oslobođeni logičkog razmišljanja, oni koji ne misle, ne prosuđuju i ne rasuđuju… To čak nema veze sa pismenošću, jer sreo sam u životu priličan broj ljudi koji su, i pored toga što su nepismeni ili polupismeni, umeli da rasuđuju, da izvlače zaključke, da povezuju stvari… Imam neki osećaj da danas đaci uče kako da to nikako ne rade i da šablon postane njihov rezon…
          Takav “novi svet“ neće moći da misli o svom mestu u sistemu i mogućnosti njegove promene, prosto zato što neće umeti da misli…
          Lucidna koreografija svemu tome jeste forsiranje priče o tome kako obrazovanje “napreduje“ podstaknuto “činjenicom“ da čoveka sve više zamenjuju mašine, pa je njemu potrebno više “intelekta“ da upravlja njima… Time se “novi ljudi“ hrane sujetom, a prava istina je da su čitavi “programi“ (čitaj logika, smislene radnje, kreacije itd) iz njihovih glava preseljeni u programe koji pokreću mašine, a njima je ostavljeno “dugme“ čijim će stiskom “radnja“ biti obavljena… Od cele veštine izrade npr cipele, čoveku je ostavljena ta “visokointelektualna“ radnja da pritisne “crveno“ za “zimsku“ ili “zeleno“ za “letnju“…
          Prosvetni radnici su dovedeni u stanje konstantne strepnje vezane za radno mesto, pri čemu to ne zavisi od njihovog umenja, već od “broja đaka“ koji upisuju njihovu školu/smer… A ako odrede neki kriterijum, pa zbog toga neko i, ne daj Bože, “padne“ godinu, verovatnoća da će sledeće godine neki novi đaci upisati taj smer padaju koliko i šanse da će taj profesor imati platu…
          A kredit čeka svoju ratu… Dete čeka svoje parče hleba… I tako redom… Na kraju, neoliberalna služba evidencije nezaposlenih čeka ime pod narednim brojem… Jer, “tko leti vrijedi, tko ne leti ne vrijedi…“
          (Veeelikooo izvinjenje za dugačak komentar, ali ponelo me… Izvinii…)

          Свиђа ми се

  3. „…тишина потврђује само да је пут од парадигме до синтагме веома тежак и болан, посебно онда, када парадигмом пркосите знатном остатку света, а синтагмом сопственој политичкој елити.“
    Скоро да нема друштвене појаве у којој данас није присутна контрадикторност. Сигурно да одрођење политичке власти од народа има драматичне последице, али проблем је у томе што се власт свесно одриче видовданске етике, док Народ упорно не одустаје од ње, али је истовремено и удаљава од сопствене духовне генетике заступајући управо оне вредности на којима та, видовданска етика није израсла. Ово је нека врста табу теме, изгледа и из разлога што је предуслов за видовданску парадигму која се не врти у зачараном кругу.
    У нади да ће свима једном бити боље, срдачно Вас поздрављам!
    С поштовањем,
    Татијана

    Свиђа ми се

    • Поштована Татијана,
      дубоко проникнуто у механизам односа видовданске етике и духовне генетике.
      Посебно давање примарности видовданској етици у односу на духовну генетику.
      Срдачно захвалан на посети,
      С.Трифуновић

      Свиђа ми се

  4. Procitala tekst i razmisljam. Tezak tekst i teska situacija koje je (opet) tesko ne biti svestan. To „gromko cutanje“ me iritira i iznenadjuje vec godinama. Pocev od cutanja u zgradama u kojima zivimo, kolektivima, sindikatima… Mogla bih o ovome jos dosta pricati, samo je pitanje kome i zasto. Nama koji smo ovde nije zalud pricati i pisati, ali dobroj vecini, bar u mom najblizem okruzenju, deluje da jeste. I zato se iznova iznenadjujem kada vidim da neko dize glas na nacin koji mu je dostupan (ne mozemo uvek dohvatiti motke ili sesti za bager). Treba da nas ima i nadam se da ce nas biti i vise, ali ostaje pitanje kriticne mase do koje je (opet) tesko doci. Govorim iz licnog iskustva na mnogo benignijim problemima.

    Свиђа ми се

  5. Желим пре свега да Вам захвалим што сте ми скренули пажњу на овај текст који је сјајан, а који нисам стигла да прочитам од када сам открила Ваш блог. Многи га носе у себи – изрекли сте га на начин који ће многима појаснити зашто ћуте па ће након читања Вашег текста спремно чекати онога ко ће први проговорити о окупљању. Стога је важно да га поставим на фб страницу Никад граница.

    Да сте у праву потврдиће Вам дијалог двојице сапутника који сам чула у аутобусу на путу између Чачка и Трстеника пре можда више од 20 година.
    Аутобус је међуградски “пилићар” који стаје код сваке беле куће. Седим на једном од седишта (2+2 окренута један према другом)
    Преко пута мене седи сељак са избледелим од сунца сивим шеширом (такве носе да се на њиви заштите од сунца).
    На једној успутној станици улази човек и седа на ослобођено место поред мене.
    По оделу се види да је из града, а то потврђује и разговор који је заподенуо са сељаком.
    Грађанин се жали на лоше прилике у земљи.
    Сељак лупи шешир с предње стране – шешир склизне назад и открије део непоцрнелог чела и каже – све ће се то среди.
    Грађанин се жали на тешко преживљавање – једва саставља крај са крајем.
    Сељак сад лупи шешир од позади – шешир покрије чело – каже – све ће се то среди.
    Дијалог траје подуго у истом тону – грађанин се жали уз постепено појачање нервозе у гласу, а сељак уз лупање шешира мирно само понавља – све ће се то среди.
    Грађанин већ видно изнервиран готово викне – па човече кад ће се то среди ?
    Сељак мирним непромењенм тоном каже – кад дође Карађорђе.
    Грађанин још нервозније – шта лупаш бре човече какав Карађорђе – пито сам те кад ће се то среди – кад већ то понављаш стално?
    Сељак мирно – полако кад дође време, у Србији никад није било да не дође Крађорђе – ал мора да дође време.
    Обојица више нису ништа проговорила.
    Сељак је зрачио невероватним уверењем – била сам импресионирана.
    Једно време сам препричавала дијалог кад се нађем у неком друштву и временом сам на њу заборавила.

    Приче сам се сетила у свитање Видовдана ове године…
    Још једном хвала на овом дивном тексту.
    Срдачно Вас поздрављам.
    В.С.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s