ОД ПАРАДИГМЕ ДО СИНТАГМЕ ИЛИ, НАРОД НИЈЕ САУЧЕСНИК

На слици: Сцена из филма: „Повратак“, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

У којој мери је потмуло и громко ћутање Народа субверзивна претња бахатој антинациналној политици државног врха тешко је наслутити у околностима тоталне медијске и вредносне окупације националног и индивидуалног разума… 

Тек, сведен на суморни али снажни егзистенцијални рефлекс, још добрано поткрепљен робустним медијским илузијама, Народ је, не својом вољом,  вешто измакнут из процеса критичког посредовања између општих националних интереса са једне стране и власти која исте, наводно, артикулише, са друге стране. Овим пројектом, дизајнер разграђивања српског идентитета успешно је остварио барем два циља: Најпре, огромна историјска и слободарска енергија српског Народа, превасходно је апсорбована базичним индивидуалним потребама (хлеба и игара) и као таква подвојена од крупних националних питања, какво је КОСМЕТСКО питање данас. А потом, власти су „добиле“ празан, брисани простор за спровођење неразумних наума којима на пут неће стати Народ којег се исти животно тичу.

На жалост, описаним одрођивањем власти од сопственог Народа, Космет је постао симболом мноштва појединачних туга које вазални режим својом антидржавном политиком  не претендује да обједини у непоколебљиви национални ехо родољубља, већ их хладнокрвно препушта драматичним и болним личним епилозима, упорно одустајући од видовданске етике на којој је саздана вредносна и духовна генетика Народа и још упорније се удаљавајући од Народа самог.

На слици: сцена из филма „Повратак“, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de

Овај злослутни искорак власти из историјске вертикале свог Народа и свега што представља парадигму његовог идентитета не упућује само на степен деформације политичке призме кроз коју класа на власти посматра прилике у земљи (сасвим сигурно посве другачије од Народа који јој је поклонио поверење), већ сведочи и о потпуном одсуству обриса њене примарне историјске улоге: творења непоходних и нужних услова за овоепохално окупљање нације око најдревније националне истине, актуелне данас исто колико и у време њеног настајања. Овај синтагматски напор компоновања целокупног Народа око узвишених идеала Слободе и правде, који није морао (нити смео) прерасти у ратнохушкачки поклич нити једног тренутка, а свакако је био преко потребан за постојану одбрану националних интереса, изостао је у оној мери у којој је власт природно израсла из Народа.

То је неизоставно најснажнији, а вероватно и једини разлог, зашто је до потоњих дана изостао процес окупљања српског Народа. Тим пре, што је држава на удару (безмало) читавог остатка света, дакле, спољашњег непријатеља који по правилу рефлексно мобилише националну солидарност, за разлику од унутрашњих политичких, међустраначких разлика које генеришу делимична и привременија окупљања, готово по правилу, као последицу парцијалних интереса и/или идеолошких пристрасности својих присталица.

Елем, историјска парадигма, онај ванвремени идентитетски генотип нације као врста рефлексног одговора на угрожавајуће спољње стимулусе, никада до дана потоњих није био хендикепиранији за зрелу оданост своје политичке елите основној властитој мисији: саборизацији нације у времену актуелном. Уместо тога, арогантним отуђењем од националних интереса, власт је одустајући од дослуха са својим Народом, јединственим чуваром универзалног кода за дешифровање појма Слободе, дигла руке и од историјске парадигме и оставила Народ на геополитичкој ледини онда када му је била најпотребнија. Недоралса за хоризонтално повезивање Народа око сопственог (читај, националног) интереса, попут ткива око костију, власт је безпризорно оголила вертикални смисао национа, остављајући га изложеном свим атавизмима савремене цивилизације, а посебно оном њеном делу који је ка њему усмерио старе историјске анимозитете и непресахле ресантимане.

Отуд, громко ћутање Народа, није никаква потврда сагласности са политиком власти, илити, недај боже, саучесничког одобравања њених антинационалних и антидржавних непочинстава, како се од стране бескрупулозног медијског апарата жели представити. Не! Ова тишина потврђује само да је пут од парадигме до синтагме веома тежак и болан, посебно онда, када парадигмом пркосите знатном остатку света, а синтагмом сопственој политичкој елити. Не ћути, Народ, дакле. Народ се у тишини евакуише од сопствене власти и – ослушкује: Ко ће први проговорити о окупљању. Али веродостојно и родољубиво.  Јер само такав глас представља вапај за Слободом, макар се само он чуо када и последњи пре њега утихне.

На слици: Сцена из филма „Повратак“, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de