Соба мојих родитеља

 

На слици: Соба; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

У ту собу сам ретко улазио.

Само, ујутру, углавном, када ме је државна служба у једној нарочитој установи у унутрашњости Србије, обавезивала на послеподневни рад.

Покрај потамнеле и замукле „сингерице“, обично је седео отац. И крај њега, мати. Изнад ње су лебдели оснежени, августовски врхови Шарпланине. И поред њих, славска икона: Воведеније пресвете богородице у храм божији.

Сваки мој прелазак прага, зарио је њихова лица и миловао моја сећања на топле дане детињства када сам уз мелодију шиваће машине и тихо натпевавање родитеља,  писао домаће задатке за трпезним столом. Некада. У тој соби.

Потоњих година, са истог астала се извијала се пара из трију шољица за кафу.

Све журећи некуд, испијавши је шкрто и на брзину, уз свега пар размењених речи, ишчезавао сам худо у свој саможиви, хладни свет, тобож опхрван неодложним обавезама.

За мном је остајао дим цигарете и горки талог живота.

И нежна, прећутана радост остарелих родитеља.

На слици: Три шољице за кафу;   Фотографија: http://www.banjalukalive.com

А, онда сам напрасно, распоређен на посао искључиво у првој смени.

Када сам процедио кроз уста да ћу убудуће радити само преподне, утрнуо је један зрак на очевом лицу, закопнио је осмех са мајчиних усана, згаснуло је јутро у соби…

Нехајно и све даље, ишчезавао сам из света својих родитеља. Нисам ни слутио, да они уствари, ишчезавају из мог живота.

У ту собу сам ретко улазио.

Данас, из ње, ретко излазим.