У ту собу сам ретко улазио.
Само, ујутру, углавном, када ме је државна служба у једној нарочитој установи у унутрашњости Србије, обавезивала на послеподневни рад.
Покрај потамнеле и замукле „сингерице“, обично је седео отац. И крај њега, мати. Изнад ње су лебдели оснежени, августовски врхови Шарпланине. И поред њих, славска икона: Воведеније пресвете богородице у храм божији.
Сваки мој прелазак прага, зарио је њихова лица и миловао моја сећања на топле дане детињства када сам уз мелодију шиваће машине и тихо натпевавање родитеља, писао домаће задатке за трпезним столом. Некада. У тој соби.
Потоњих година, са истог астала се извијала се пара из трију шољица за кафу.
Све журећи некуд, испијавши је шкрто и на брзину, уз свега пар размењених речи, ишчезавао сам худо у свој саможиви, хладни свет, тобож опхрван неодложним обавезама.
За мном је остајао дим цигарете и горки талог живота.
И нежна, прећутана радост остарелих родитеља.
А, онда сам напрасно, распоређен на посао искључиво у првој смени.
Када сам процедио кроз уста да ћу убудуће радити само преподне, утрнуо је један зрак на очевом лицу, закопнио је осмех са мајчиних усана, згаснуло је јутро у соби…
Нехајно и све даље, ишчезавао сам из света својих родитеља. Нисам ни слутио, да они уствари, ишчезавају из мог живота.
У ту собу сам ретко улазио.
Данас, из ње, ретко излазим.
Toliko tuge zbog neumitnosti odlazaka, u ovih nekoliko grumena od reči, koji stežu grlo i vraćaju pogled u prošlost .
Lepo je kad tamo još ima nekoga kome možemo da se vratimo, makar i retko. I makar na tren.
Divna priča.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Пусте успомене…
Па,још непопустљиве…
Поздрав, Негослава.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Топла и нежна прича посвећена родитељима. И прича о соби која подсећа на детињство, на безбрижност и неке лепе дане. Савршено.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Захвалан, Радо.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Definitivno, moj utisak nedelje.
Bravo Stanimire! 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Wojciech,
Хвала!!!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Uh..
Prelepo napisano, pokreće emocije i na razmišljanje…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
…И зауставља.
Хвала Танголина.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Da, obično tad poželimo vremeplov…..
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Divno, a tako setno i emotivno…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
У болу је лепота, кажу…
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Mislim da bi svi trebalo da uđemo u tu sobu… I da, ćutke, ostanemo unutra…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Сјајан коментар.
Сјајан.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Рoдитељи су безвременa величинa…леп блoг.
Свиђа ми сеСвиђа се 2 people
Поздрав „земљаче“.
Хвала на лепим речима!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Kada bih rekao sjajno, to bi gotovo bila uvreda za ovo pisanje, prijatelju 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Када бих рекао да си прејаке речи хвале написао, бојим се да би то била увреда за твој коментар, пријатељу.
Остај ми здраво, Бане.
Читамо се.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
S(e)obe toplih sećanja oko srca…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
И сада се дивим Твојој игри речима.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ово је објављено док сам била на путу, а због гужве у коју сам упала по повратку тек данас сам почела да читам текстове које су комшије објавиле протеклих дана. Данас читам овај текст.
Уместо коментара написаћу нешто лично, а Ти ћеш схватити какву су буру емоција изазвале ове Твоје речи којима си обојио ову сетну слику у коју бих се увукла.
Јуче је била годишњица мом оцу.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
…Dok sam bila sasvim mala, zajedno smo u hladnim zimskim večerima potpaljivale bubnjaru u drugoj kući, novoj i hladnoj, u maloj sobi koja danas služi kao ostava, a da sadašnji stanovnici druge, nove kuće, i ne slute šta se sve u ostavi skriva, ostavljeno. Čudno im kad dođem pa zavirim. Ostava, tavan, podrum, špajz. Groblje.
U maloj sobi, u drugoj kući, spavali su mama i tata. Puštali me ponekad između njih. O sreće!
Potpaljivanje bubnjare mami je polazilo za rukom. Meni ne. Kažu, nije ti se majka obradovala.
„Lažu sine“, govori i danas. Tate odavno nema, da potvrdi….
PITA GUŽVARA (KO JE SKOČIO, SKOČIO)
Свиђа ми сеСвиђа се 3 people
Хвала на дивном коментару!!!
Срдачан поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа ми се