…ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА
На слици: Сцена из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org/
Плаших се тишине наших дана. Још оних дана када заћутасмо на трен, верујући наивно да смо спознали најузвишенију вредност. Плаших се јер не бејах равнодушан према понору најдубљих изопачености космоса којим се наша тишина разлегала…
На слици: Сцена из филма: „Сталкер“, Андреја Тарковског;
Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com
Плаших се… Још оних ноћи када обневидесмо на час, верујући несмотрено да смо угледали коначно Откровење. Плаших се јер не бејах равнодушан према безграничности најподмуклије опсене хоризоната којима је наш поглед сезао.
На слици: Сцена из филма „Сталкер“, Андреја Тарковског;
Фотографија: http://www.unsungfilms.com
Тишине наших дана, још оних јутара када замукосмо на моменат, верујући гордо да смо последњу битку извојевали, плаших се. Плаших се јер не бејах равнодушан према бездну најсировије пожуде чељусти којој без речи подарисмо срце.
На слици: Сцена из филма „Сталкер“, Андреја Тарковског;
Фотографија: theoryandpractice.ru
Плаших се тишине наших дана. Још оних дана када умирисмо на трен дамар крвотока нашег пипајући туђе било. Плаших се јер не бејах равнодушан према најстуденијој студени која студеношћу својом ватру моју хладнокрвно студи.
На слици: Сцена из филма “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: mubi.com
Да, плаших се … Јер не бејах равнодушан…
Наших дана, од свега више, плашим се (нових) равнодушности.
ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС 
S koje god strane da ga čitam , posmatram i analiziram, tekst, mada odličan, izaziva u meni samo tugu i beznadje.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
…А не би требало.
Нити би смео.
А, чини…
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Da, taj strah od novih ravnodušnosti ume da parališe…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
И чини то, зар не?
На жалост.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Da, na žalost. Trudim se da ne razmišljam o tome. Lakše je. Pozdrav.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
„од свега више, плашим се (нових) равнодушности“
Равнодушност и јесте најболнија. И ње се и ја плашим. Око нас је, чини ми се, све више тих равнодушних и, можда није поштено и фер са моје стране, али мислим да ти равнодушни сносе велику одговорност. Управо јер немају ни мало жара ни за шта…
Одличан текст!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
…Или имају жара, али за себе. Само.
ПС. Да, тих равнодушности се плашим.
Поздрав за ИВИНСВЕТ.
И, хвала.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Mnogi ljudi traže spas u toj ravnodušnosti. Da li umor ili potpuni gubitak orjentacije ili…ko zna šta ljude otuđuje od vlastitih osećanja. Ali od sebe se ne može pobeći. To je kao zakon o održanju energije – nema gubitka, samo pretvaranje u nešto drugo.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ја, међутим, мислим да се овде ради о ентропији.
На жалост.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
И ја се плашим равнодушности. Много је туге у овом тексту, као да избија из сваке речи, сваке реченице. Туга. И тишина.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Да, туге и… немоћи.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ravnodusnost i nemoc….sta je starije?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
У објашњењу настанка депресије као научене беспопмоћности (дакле, немоћи), одсуство афекта, или присуство негативног афекта (апроксимативно-депресија) је последица учења да нема излаза из аверзивне ситуације.
Оно што је најгоре у свему томе, научени модел снажно функционише и модулира понашање и онда када објективно постоји излазни одговор.
Елем, са становишта психологије, рекло би се да је немоћ старија а да равнодушност представља само последицу.
Склон сам да овим концептом објасним не само мотиве настанка овог поста, већ и национални образац актуелног понашања којим сам био „инспирисан“.
ПС. Тамо где сте Ви сада, ако јесте, зацело није тако. Ех…
Велики поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
U poslednje vreme sve je vise postova inspirisanih istom temom i to cenim kao dobro. Jasno objasnjavas pojmove ravnodusnosti i nemoci, pa ako je pocetak borbe da drugima ukazemo makar kroz postove da nismo nemocni, ako pokrenemo stvari makar za milimetar mozda uradimo i nesto vece..
Mozda je neskromno reci da blogeri ne priznaju nemoc, ali svi oni koji o problemu pisu, ukazuju na njega bude svest da mozemo i vise od toga.
Ovde gde sam, lako je stvoriti sliku koja je idealna….ali to ni blizu nije tako za ljude poput nas, obicne smrtnike…pricacemo o tome…
Lep pozdrav,
T.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Dragi Stanimire, u prilog tome da stvari nisu uvek onakve kakvim izgledaju …vec treci put pokusavam da ostavim komentar…bice da cu za pravi komentar morati da se vratim…
Lep pozdrav,
T.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
ХВАЛА!!!
ПС. Како Вам само завидим.
Уживајте!!!!!!!!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Tišina i ravnodušnost, stvarno su strašne. I baš su takve kakvim ih opisuješ – teške i turbne. Nemo pritiskaju. Imam osećaj da sam u Sodomi i Gomori.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Притискају, баш…
Баш!
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Tako bi mogao biti završen i referendum o kojem se priča.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Поштована Гошћа,
Референдум!!!??? би морао бити спроведен тек након вишегодишње медијске кампање у родољубивом смеру.
У противном, стрепим да је…
Поздрављам вас.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
… С обзиром на то да деценију ипо траје кампања коју не можемо назвати родољубивом.
У најмању руку.
Захвалан.
С.Т.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ravnodušnost … nekad neku ravnodušnost možemo shvatiti i kao dar. Nekad bi neko ravnodušnost svim srcem poželeo.
Osećaj nemoći je razarajući … kao dum-dum metak, parališe sistem i sve resurse.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
А, ваљало би да мобилише…
У нашем случају.
На солидарност и самопоштовање.
Хвала на коментару.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Veoma tužno.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Али, јесте…
Поздрав за АГРОЕКОНОМИЈУ!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Turobno i teško, međutim nema mesta za strah i izrečeno „plašim se… „, jer svako od nas sam bira hoće li biti ravnodušan ili ne. Ravnodušnost se sama nametnula kao izlaz i rešenje ljudskih strahova, a strah je vladalac svetom. Kada čovek pristane na ravnodušnost to znači da se predao i da mu je kao sve više svejedno i da mu je najlakše da ne vidi i ne čuje šta se oko njega događa, jer nema snage da se izbori sa strahom, da se suprostavi svetu, da se suoči sa samim sobom. Ravnodušnost zatvara vrata i umrtvljuje, s toga se treba izboriti sa ravnodušnošću i stati strahu na crtu.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Добро дошли на Плетеније словес.
Елем, Право говорите, Чаролијо.
Бојећи се гордости, желим да нагласим да је овај текст посвећен стању духа нације, а не не малог броја оних који свој глас зборе.
Чак и ћутањем.
Поздрављам вас
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Hvala na dobrodošlici. Samo bez persiranja molim. 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Равнодушност не долази тек тако. Дубоки су њени корени, управо то говорим мислећи о стању нације. О личним стањима се другачије говори. Не могу да кажем да не разумем народ. О, да, разумем га. Толике године индоктринације учиниле су огромну штету генерацијама.
Ово је место где жалим своју земљу и свој народ. И плаче ми се јако…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
…У нашем случају, случају нашег Народа (нације), пре би се могло говорити о кризи зрелости. Јер, као објаснити надахнуто родољубље само пре пет година када је поводом (само)проглашења независности Космета на митингу у Бгд-у било скоро милион људи, док данас не може да се сакупи ни десет хиљада.
Дакле, корени су дубоки, али има нечег и у стаблу које се повило.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ravnodušnost je samo posledica. Mediji su sredstvo. Neko je uzrok.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Сасвим сте у праву. При томе, мислим да није тешко претпоставити ко је узрок, ко је средство, ко је инструмент, јер постоји и инструмент. Последица је и овај-текстић.
Срдачно,
С.Т.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ponovo iščitavam nešto na tvo blogu. Pa primetim da si mi lajkovao poslednji tekst. I nešto razmišljam… ništa nije slučajno. Dobro ti jutro, Stanimire.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
… И прокоментарисао…
И док киша није почела да пада, пре десетак минута, одцепао мало дрва за зиму. Треба се борити против тог страха, од равнодушности. Најбоље, радом.
Елем, киша ти стиже, ако већ није.
Од Крушевца…
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Из страха од нових равнодушности – у нади да се нација буди објавила сам Ваш текст на Никад граница.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Најпре вам захваљујем што посећујете Плетеније словес. Почаствован сам.
Као и преузимањем појединих текстова.
О Страху од нових равнодушности већ сам изговорио све. Или скоро све.
На жалост, данас смо сведоци епохе равнодушности. Међутим, упркос овој околности, припадам онима који никада нису довели у сумњу доминантно родољубиво расположење Народа и заступајући га својим скромним могућностима кроз поједине текстове, увек тврдио да одговорност није на њему. Шта више, у текстовима: ОД ПАРАДИГМЕ ДО СИНТАГМЕ, САУЧЕСНИК И НАРОД НИЈЕ КРИВ, експлицитније сам говорио о изманипулисаности Народа који је „данас“ замукао.
Но. добро…
Срдачно Вас поздрављам и, још једном, захваљујем на посети.
С.Т.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ожалошћена Ситница, црним муљем огрнута, мути стари Ибар, који је изгубио своје сећање и још увек сребром тече.
Очи предака ме на литургији, кад се небо отвори, збуњено гледају.
Камени Звечан одјекује, ал’ нико не чује …
…
…
Оо, како ме је само страх да га не заборавим.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Уместо одговора:
Срдачан поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа ми се