Поље

…ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: Планинско цвеће; Фотографија: forum.krstarica.com

На слици: Планинско цвеће;
Фотографија: forum.krstarica.com

Превелика земља Поље мало

Под муком полегло

У један уздах искриште стало

У тишину одбегло…

На слици: Косово Поље; Фотографија: www.slobodanjovanovic.org

На слици: Косово Поље;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

Премеђена земља Поље мило

Гдегод Вид догорева

У једно небо све се слило

Да ћути и доснева

Земља мала Поље превелико

Узнесено на те своде

Зашто је тихо

Тако тихо Господе?

На слици: Небо; Фотографија: sedmica.rs

На слици: Небо;
Фотографија: sedmica.rs

Advertisements

16 thoughts on “Поље

  1. „- Кажи ми Лазаре ко је за бојиште изабрао Косово? Ти или Мурат?
    – Ни Мурат ни ја. Косово се само изабрало,
    – Види ли се Косово одавде ?
    – Не види се, али се зна где је.
    – Где?
    – Видиш ли оно велико сијање на небу.
    – Видим.
    – Косово је тачно испод тог сијања.
    – Онај мрак!“

    Свиђа ми се

        • Док сам читала коментар кроз главу ми је прошао стих песме Белог дугмета – Пљуни и запјевај
          „Ко не слуша пјесму, слушаће олују!“
          Од онда реч „олуја“ ми има изразито негативне конотације и ретко је користим јер нам је много зла нанела, али имам неки осећај да је сва ова тишна само нека увертира у грмљавину која ће уследити – затишје пред буру.
          Надам се само да смо после свега сви ми заједно научили да јездимо и по узбурканом мору и безбедно брод доведемо до луке…

          Свиђа ми се

          • Сада и један пискави, усамљени гласић представља Гром!
            Толика је тишина, Ива.
            Но, онај нечујни, али свепрожимајући глас савести када прозбори…
            У нас… како ћемо са њим на крај изаћи?
            А, зачује се он, кад-тад.
            Поздрав, Ива.

            Свиђа ми се

          • Знаш шта је за мене поражавајуће?
            То што ћемо тај глас чути Ти, ја, неки нама блиски људи, неки људи за које знамо да се нису предали тек тако. Чућемо га јер имамо савест и увек мислимо да нисмо урадили све што смо могли.
            Бојим се да они који су све урадили да нешто покваре, поклоне, распарчају и они који прстом мрднули нису тај глас неће ни чути. Бојим се да они савести немају…

            Свиђа ми се

          • Ива,
            наша савест није смештена само у нама као индивидуама, већ и у нашем колективном сећању, да не кажем, у нашем националном архетипу.
            А, оно је надмоћније, и доминантније у односу на сваку појединачност (Тебе, мене и ине сличне нама).
            И не примети се одмах.
            Она се циклично појављује наглашеније, у оним фазама процеса националног самоосвешћивања када родољубље бива рехабилитовано.
            Јер, као и сваки удес, болест… тако и деродољубизација има свој век.
            Е, када наступи рехабилитација родољубља, проговориће громко и национално памћење.
            И то ће бити велико судилиште. „Видим“ чак (о томе сам писао) клицу тог опоравка. Обрати пажњу на младе нараштаје…
            Величина и узвишеност оних који су истрајавали и одолевали походу глоблистичке анационалне уравниловке биће – праштање и прихватање свих.
            И оних који данас громко ћуте.
            И биће то велики сабор српског јединства.
            Пре тога, морамо се барем застидети.
            Поздрав за ИВИНСВЕТ.

            Свиђа ми се

      • Исти случај… А, колико волим дијалоге и монологе из тог филма најбоље сведочи податак да сам их својевремено „скинула“ и објавила на блогу.
        Поздрав.

        Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s