На слици: Самовар; Фотографија: http://www.naxi.rs
Сваког викенда ја пијем чај са монолозима. Монолози, наиме, помно слушају моја ћутања и не постављају тривијална питања. Обично послужим „Руски“ са бисквитима од крика и ми започињемо наше громке тишине…
Чинимо то са севера обданице док се у нашу непомичност волшебно не ушуња лакомислени шетач на кеју са уметничке слике анонимног аутора. Тада се изнова сложимо да је исти исувише кјеркегоријанац и, канда, преризичан за наше сутоне, те се одмакнемо ка муку истока. Дискусија тада добија на пространству. Однекуд се зачује ехо изгубљених завета и вече постаје сасвим непредвидљиво. Из суседства продиру тачно време и дневник, а у зидове урања горди смирај васељене. Добрано нагнути над неизговорене слогове тражимо преостала објашњења и стрепимо: Шта, ако у самовару има за још по једну шољицу? Не дај, Боже…
ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС 
Čaj sa monolozima… sjajno! Biće još mnogo šoljica!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Сасвим сигурно…
А, то значи, да постојим(о)!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Dragi Stanimire, mislim da obavezno treba da promeniš čaj i sagovornika 🙂
Otkrila sam jednu novu vrstu čaja, baš u Rusiji, što verujem da bi te povuklo da ga probaš 🙂
A sagovornik, hmmm ponekad sam nestrpljiva, znam da upadam u reč, te baš ne bi bio oslobođen trivijalnih pitanja 😛 ali te čikam da probaš 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Т.
Ти знаш оно што и сам не знам…
А, тако му припадам!
Но, стрпљен-спашен.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Čarobno, tako zarazna tišina da bih svoje ćutanje rado pridružio tom monologu…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Пријатељска солидарност, али…
Боље је пронаћи какву вакцину тој зарази.
Јер, од ње се не умире. Од ње се -(из)умире дугоооо…
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Božanstveno! Ne znam da li Vam je namera bila da budete duhoviti, ali ja sam se baš slatko smejala. Upražnjavam i ja te monologe, ali malo mi je samo vikendom. Ja ih upražnjavam svakodnevno. Čini mi se jedino kada spavam, ne vodim ih. Divan post!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Хвала Мојра на комплименту.
Остатак одговора на Твој коментар остављам за неки монолог.
Срдачан поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Тешко је када се чај или кафа пију сами. Сви смо нешто депресивни, а пролеће је?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Поштована Радо,
још је теже када исти тај чај или кафу пијеш у мноштву, а уствари…
Разумеш.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ide vikend. Šaljem ti krišku limuna i par suvih ružinih pupoljaka, da ugodjaj bude bolji.
I da, pogledaj kroz prozor – prolećne slike su lepše.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
…Парче неба у раму прозора…
СЛОБОДА!!!!!!!
Хвала Негослава на оптимизму. Не мањка ми, али није на одмет још мало бодрости.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Iskoristi svoje snove. U njima uvek ima mesta za dvoje.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
…Увек има…
Хвала, Виолета.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ja odem na DijalogMonologa i odmah mi bolje.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ех, чиним то и сам, али, авај, онда се заузму сви монолози за себе и настане читав театар.
А ја сам љубитељ оног класичног и у свакој представи слутим Хамлетовске епилоге.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Dobri su ti monolozi jer „Posle razgovora često sam se kajao, a posle ćutanja – nikada.“ Ava Arsenije
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Или, говори само онда када имаш нешто боље од ћутања!
Поздрав, Бане.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Za loše sagovornike, nema dobrih reči. Pozdrav prijatelju.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
А, требало би, уставри.
Отпоздрав, Бане.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Jedino, zaboli jezik, ali dobro, zarašće. Mislim, posle ćutanja.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Шта је тај бол спрам оног – душе?
поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Како си описао тај мали „викенд ритуал“ испијања чаја са „монолозима који помно слушају твоја ћутања и не постављају тривијална питања“ свако од нас би своје ћутање поделио са Тобом и твојим монолозима…
Можда делује усамљено, али, знаш то баш као и сви ми, боље је пити чај и сам, него га пити са неким људима, а осећати се усамљено.
Овако, са монолозима је боље. Бар знаш да си у добром друштву.
Поздрав пријатељу.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Више је овде реч о ДИЛЕМАМА, СУМЊАМА, СЛУТЊАМА И БОЈАЗНИМА него о самоћи.
Она је пак, увек ту.
И много више што смо спремни да признамо.
И, тако је и боље. (Мислим на њено присуство).
Поздрав Ива.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Poznata su mi ta ćutanja, pa i razgovori sa sobom… Kod mene je malo više dramatično, nego melanholično ali i tada neizgovorene reci utapaju se u magli do nekog novog „de mola“. Uzivala sam u tvojim recima, citam vec treci put.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Захвалан на лепим речима.
Баш, захвалан.
Но, као што већ одговорих некоме, прибојавам се сусрета мноштва монолога. У сваком има исувише егоизма и частољубља.
Поздрав, МБ.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Nadovezala bih se na tvoj odgovor malojbreskvi, ako već nema pogodnog dijaloga, mnoštvo monologa je ubitačno…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
А, нема другог пута…
Поздрав, Венеродупла.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Sjajno… 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
СМАЈЛИ!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ovo je tako jako i slikovito opisano da ostavlja bez daha i prostora.
Fenomenalna i snažna slika.
Kad kažem bez daha, mislim u onom klaustrofobičnom smislu, a to objašnjava bar za mene moj doživljaj…
Doživljaj „tog stanja“ i pitanja na kraju.
Mislim da je nemoguće „solo“ pročitati samo jednom. Ja nisam….
Nekao tera da se ponovo pročita i uzme dah…
Genijalna slika Stanimire!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Мој добри друг…
Хвала Ти – НА СВЕМУ!
Поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Zašto sam ovo pročitala kao da mi je prvi put?
I jednako divno, verujem, kao i pre.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Јесен, ето шта је разлог…
Него, Другарице, погледај молим те, на кнтролној табли боксове са непожељним коментарима, отпадом и онима који чекају на преглед… Пронаћи ћеш, надам се, пар мојих коментара, који не успевају да стигну „нормално“ на Твоје постове…
Поздрављам Те!
Свиђа ми сеСвиђа ми се