Смем ли речи те да се сетим?

…ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: Магла; Фотографија: www.photodom.com

На слици: Магла; Фотографија: http://www.photodom.com

Нисам смео да се поуздам у тишину и мук. Превелико је ово поље за ћутање. Нисам то смео…

Од непомичности те, узмакли ми капије земне, на врата ми залупали, праг ми са неба спустили на тло.

Нисам смео то…

На слици: Раскршће; фотографија: 2.www.renewableenergylawinsider.com

На слици: Раскршће;
фотографија: 2. http://www.renewableenergylawinsider.com

Зато немо одговоре питам  којим стазама међу одјеке, кроз коју осаму до кључа свог?

И смем ли речи те да се сетим? Цвета тог да се латим? Смем ли?

Нисам смео да се поуздам у тишину и мук.

Од глувила тог осташе мутне шумадијске магле у мени, недокучене осташе славске месечине…

И стране света што само тамо имају име, на своје путе кренуше далеке…

Зато саговорника не тражим више ни у коме. Ни у себи. Саучесник је то само нечујни и зна добро – оно што сам вековима  праскозорио најдубље издише данас.

На слици: Сцена из филма "Андреј рубљов", Андреја Тарковског из 1966. године; Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/

На слици: Сцена из филма „Андреј рубљов“, Андреја Тарковског из 1966. године;
Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/

Advertisements

16 thoughts on “Смем ли речи те да се сетим?

  1. Stanimire, Stanimire, Stanimire…
    Šta da kaže čovek koji ima savest na ove tvoje reči?
    Šta, kad o tome, gde će sutra biti strane sveta odlučuju neki koji su na to ponosni.
    I sami kažu da im je mirna savest.
    Ono što vekovima stoji i traje ne može da se pomeri za mesec ili dva.
    Ostaje samo nada, i verovanje, da će ono što izdiše danas u nekom novom veku, ili starni sveta
    pred nekim drugim kapijama zemnim ponovo udahnuti život tom poljskom božuru.
    Ne bi’ ja pragove pomerao… Nikada!
    Ovaj tekt je prejak za komentarisanje…
    Možda je ćutanje pravi komentar, i verovatno jeste, jer kaže više i priliči tekstu i situaciji.
    Ali nisam mogao, čisto zbog svoje savesti.
    „Нисам смео да се поуздам у тишину и мук“.
    Živ bio Stanimire!
    Pozdrav!

    Свиђа ми се

  2. „…Зато саговорника не тражим више ни у коме. Ни у себи. Саучесник је то само нечујни и зна добро – оно што сам вековима стрпљиво праскозорио најдубље издише данас…“

    Саучесник – одлично си то описао…

    То ПОЉЕ је заиста превелико. За много тога. А мене увек изнова фасцинира како постоје они који га и поред све његове величине не виде. Слепи код очију. Или још горе, сакати у срцу!

    Свиђа ми се

  3. To polje nikad stvarno nije bilo moje, a nekako je uvek bilo moje, deo mene i moje zemlje. Srcem osetim ritam tog polja i znam da sam dušom odande.

    Kako smo postali tako apatični i kako dozvoljavamo da se pouzdamo u tišinu i muk? Našu tišinu oni doživljavaju kao odobravanje…i tako smo saučesnici nečeg što ne želimo:-(

    Kao i uvek, žacneš postom…večito prisutne boli…

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s