Скица за бол

На слици: Истоимени ресторан на Монмартру;
Фотографија: Архива аутора

     Познајем те још од клиначких дана, стара вуцибатино. Од тада још дугујеш ми опкладу, ал` не мари… Потом смо се разишли и дуго ћутали, баш онако како умеш. И како умем. Ударио тук на лук, шта ћеш, али, пут је дуг као млеко и поново те нанео на мене, или мене на тебе, како већ хоћеш…

     Једно другом писали смо писма, твоја „Јутра са Леутара“ и моје Ноћи на Укрини преко крушевачке цркве Лазарице. Оне исте, у којој је Свети кнез Лазар причестио војску пред полазак на Косово Поље. А, и како другачије путовати и памтити? Напослетку, може ли се уопште „Од Видовдана… отићи“? Икада? Игде?

    Недуго затим почели смо да се посећујемо. У мом дому седиш где зажелиш, у доба које ти се прохте. Говориш будалаштине и понајвише се клибериш. Не стидиш се ни мало и стално ми нишаниш жену својом апстиненцијом, стари, одвратни перверзњаку. Када попијеш кафу, пиво или вињак процедиш кроз зубе још мало ироније и вучеш се  кући да сањаш своје покварене снове. Но, ја се не љутим много, ниси ти ни први ни последњи који је долазио када му нерви играју у желудцу. Уосталом, још ћу дуго ја слушати о твојим крвавим мокраћама и брзоплетим столицама, као и о још којекаквим глупостима, стара вуцибатино…  Упркос томе што те дуго већ нема. Опет. Као и мене, рећи ћеш… И нећеш погрешити.

На слици: Монмартр; Фотографија: Архива аутора

     Али авај, гле чуда, ове густе поноћи што ми над бол полеже, мучнина би да те врати међу ретке новембарске стазе, и нека доба бивша, ал` не иде. Није, додуше, до мене. Ни до тебе, искрено говорећи. Слегао се живот на обојицу… На мом радном столу стрпљиво тихују мрље нашег пријатељства и једна писаћа машина којом би да се вратим у родне заборављене кише, али ми се не да да те замислим другачијим од ветрова и страсти… вуцибатино стара. Нећу ти зато шапутати као покисло бешумно дрво о демонима из мојих тврђава… Исувише беспоштедно прогања ова мрежа уздаха и хладноће, уз смешно куцање сата којим би да нас вратим у стару кафану, за онај сто где смо се смејали, али никако да прсне, никако да се сруши ова проклета, густа ноћ, над мојим болом полелгла.

На слици: Поглед из ресторана на Монмартру; Фотографија: Архива аутора