Свако несмотрено релативизовање, игнорисање или негирање историјске перспективе у сагледавању генезе српске косметске драме ( и не само косметске, већ свих за последњих стотину и више година ) не представља само пуко прихватање арогантно наметане реалности нити тактичко афирмисање ирационалне антиповесне снисходљивости у тобожњем надмудривању са империјалним експанзионизмом планетарног господара, већ надасве робустни, стратегијски механизам гашења националне свести и ућуткивања историјског гласа српског Народа. Ово потмуло али хармонизовано становиште безмало целокупне домаће политичке елите, на жалост, постало је не само опште место у свакој анализи актуелне државне политике према врху овоепохалног леденог брега вишевековне косметске санте леда, већ превасходно парадигма угрожавајућег вредносног система чија мрежа кобних последица добрано урања у тајанствени народни мук до самог националног крика, претећи да и њега учини тривијалном историјском ефемеријом…
Ако смо, међутим, стицајем различитих геополитичких и унутарнационалних околности и принуђени да узмакнемо на резервни правнопилитички положај и посматрамо пострадање нашег Народа на Космету са безбедне антиисторијске дистанце, чиме ћемо образложити и како оправдати необјашњиво одсуство елементарне људске, националне и историјске солидарности са голготом кроз коју је потоњих година провучен не само наш мучени род на Космету, већ и целокупна Отаџбина, и напослетку – сва узвишеност видовдански кодиране националне историје?
Ако смо, елем, и закорачили преко Везировог моста нашег доба, јесмо ли били приморани да затонемо и у оне мутне и хладне дубине вредносног глиба који је загасивши и појединачни и колективни морални рефлекс окупирао не само наше основне егзистенцијале постулате о правди и равноправности, и хумане перспективе о припадности, солидарности, подршци и помоћи, већ и крхке остатке историјске свести, и саму идеју о Слободи?
Шта нас коначно, и као појединце и као друштво, тако снажно спречава да гласнозборимо о кртакотрајној привремености постојећих прилика и отимању нашег светог Космета? О извесном и правичном повратку повести у склад са истином која последњих година више жуди за нама него ми за њом? Оној истини јединој и страшној о којој ми, са државом на челу, морамо непоколебљиво да сведочимо, као што управо и доследно, на жалост, сведочимо сопствену посусталост и изнемоглост до граница које неумољиво асоцирају на егоистичну, кукавичку подвојеност од сопствености и свог Народа.
Какво зло још да нам се деси па да бестидно и пркосно усправимо чела и запевамо о Слободи Отаџбине како то мало ко уме и баш зато и нас хоће да утихне? Да запевамо громко и једнодушно, свесни дужности своје пред потомцима и обавезе према прецима оном древном мелодијом која са колена на колено преношена одзвања не само нашом већ и слободарском прошлошћу целокупне цивилизације, спремни на то да ће њен милозвук морати да одјекује и нашим душама и нашим срцима дуго, дуго… Макар и дуже од нас самих.
Dragi prijatelju, nominovao sam te, to je neka lepa šala na našim blogovima, pa pogledaj ako te zanima, moje je da te obavestim, da malo skrenemo sa ovih ozbiljnih tema … valja se …
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Уххх…
Немам избора, друже, изгледа.
Морам да прихватим РЕАЛНОСТ.
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Na ovom pregledaču sa telefona nažalost nemam sve podržavane opcija pa Te silom prilike uskraćujem za „like“.Već zaš… da sam svim srcem uz Tebe…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Поласкан сам, Весна.
Хвала Ти на саучесничком разумевању.
И Подршци.
Поздрав,
С.Т.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Zapravo, ja sam ubeđen da se velika većina Srba slaže sa ovim, te da već pevaju jer više nemaju kud. Problem je u stvari to što mi mislimo da Srba ima puno više nego što ih je zaista. Ne verujem da se naš broj meri čak ni u stotinama hiljada. Milioni su misaona imenica. Dakle, ostalo nas je jako malo. Možda za pod Onu krušku.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Свако од Нас, до последњег, јесте неки посебни Орфеј.
И треба да пева.
Макар био и последњи.
…Под том крушком…
Поздрав, друже.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Sada su nam potrebni i Homeri.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Поштована Гошћа,
Разумем Вашу идеју.
И слажем се са вама.
Срдачан поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Некад сам говорила да нас има, али смо лоше организовани. Лошије од оних који поклањају, арче, аминују отимачину и злочине. И да се зато чини да је њих више. Да смо ту, да „семе Лазарево“ није изумрло, да смо и даље онај исти народ који слободу цени изнад свега, који Отаџбину волим сваким делом свог бића.
А онда сам се суочила са реалношћу и схватила да то баш и није тако. Бар не кад је у питању већина. Знаш, много је оних којима у крштеници у оном делу „Националност“ пише „Српска“. Нажалост, већини је то једина веза са Србијом, српством.
И сложићу се са Облогованим. Срби већ певају јер немају куд, немају избора. Проблем је што је Срба мало. Ни приближно броју који би желели, који је некад био.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
…Бејах сведок истинске љубави према својој земљи и заједништва у настојању да се одбрани право на сопствени избор, и на живот, у крајњој инстанци.
Нећу износити детаље који вероватно не интересују значајан део публике, ни о месту, ни о разлозима који људе држи на окупу већ безмало четири године, само ћу истаћи да од детета предшколског узраста до веома старих особа, сви углас певају старе, родољубиве песме настале током периода диктатуре, опредељени за Слободу и сигурни у коначни успех.
Песма коју постављам је она коју су сви на концерту отпевали са самопоуздањем и вером од које сам се јежио.
…и питао све време, колико нас у Србији зна да отпева националну химну, или Востани Сербие?
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
I pevati i boriti se za nju…
Pomenuh te na svom blogu u vezi sa jednom blogerskom igricom, nadam se da ne zameraš 🙂
Srdačan pozdrav S.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
„Слобода, пријатељи, захтева велику помност,
ни за секунд је не би требало изгубити из вида,
немојте се никако заносити“.
Костас Монтис
ПС. … Када је већ тако, ето мене.
Поздрав, ДВ.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Stanimire, izabran si za igru 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
…Зар то нисмо сви?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Nominovan si:http://poznanikblog.wordpress.com/2013/08/03/128/
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Još jedna nominacija , pitanja možeš videti na sledećoj stranici: http://egregorblog.wordpress.com/2013/08/02/spomenar-blogera/
Pa ako si raposložen i kad budeš mogao izdvoj “jedan tren“ 😀
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Можда је то баш тај ТРЕН, један…
Поздрав, Л.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Utesno je procitati ovakava clanak, ali sta dalje ciniti?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Поштовани Јоване,
Са колена на колено ИСТИНУ о Коемсту и Отаџбини. Непрекидно.
Кроз поезију, прозу, музику… симболима… у школи, у биоскопу, играницама, фабрикама, парковима, стадионима, на улици…
На сваком месту…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Neverovatan utisak ostavljaju tvoji tekstovi Stanimire – bar na mene.
Način na koji pišeš je neprevaziđen, a o težini, i dubini napisanog neću da govorim…
Neću te nominavati ni za igru 😉
Samu ću skinuti šešir, i pokloniti se!
Pozdrav!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Жив био, здрав нам се вратио…
… Ти, међу нама најбољи.
ПС. Нисам са усхитом прихватио учешће у „номинацији“, али добро… и, уствари, не разумем ту игру. Признајем…
ППС. Рече Ти једном приликом: „…Са колена на колено…“ Ето, то нам преостаје…
СРЕЋАН ПУТ.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Život je duboko nepravedan, ali glavom u zid ne vredi. Glava boli, zid – neokrnjen. Nije slabost i sramota odustati pred, očigledno, nadmoćnim neprijateljem. Možda promeniti taktiku. Postoje razni vidovi borbe. A sloboda…da li nju određuje administrativna granica jedne države ili ime komada zemlje ili…? Pozdrav!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
“Слобода, пријатељи, захтева велику помност,
ни за секунд је не би требало изгубити из вида,
немојте се никако заносити”.
Костас Монтис
Поздрав, Мојра
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Догодине у Призрену…
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Догодине!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person