Земљо моја

…ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: Пејсаж из Србије; Фотографија: jup3nep.deviantart.com

                        На слици: Пејсаж из Србије; Фотографија: jup3nep.deviantart.com

…А онда је студен прострујала кроз сутон. Изненада.

Мирис печеног кукуруза зачешљaо је однекуд жегом испуцалу земљу и нестао ка облацима који се набираху попут веђа војника. Са пресахле реке прхнуше чворци…

…Пробијао сам се кроз окитом полегле гране шљива напрежући се да у свелој трави наслутим опале плодове. Расути као покидана ниска модрих бисера скривали су се сумрачјем тла… „Ни веће суше ни бољег рода“, помислих…

…А потом ветар заплеса чардаш. Запишташе коњи из нигдина. И она тишина небесна.

Кап клизну низ мој врат. Па још једна низ надланицу. Под скупљеним прстима стегох род и…

„Киша, оче“, прошапутах.

…Са ударом грома преврнух котарицу, пљунух и опсовах, а од силине крупних капи потрчах у крошњом импровизован заклон. Претвaрах се да нисам приметио шаку погажених шљива. Покислог и шћућуреног отац ме привуче на груди…

„Сине мој, гази на врховима прстију и када сањаш. Свака стопа ЗЕМЉЕ је натопљена крвљу и свуда је гробље…“

 …Дисали смо један другоме у лице згрчени под шљивом са које се сливала киша, хладна као зебња наших душа…

На слици: Надолазеће невреме; Фотографија: www.navodi.com

На слици: Надолазеће невреме; Фотографија: http://www.navodi.com

Advertisements

30 thoughts on “Земљо моја

  1. Možda ovo jedna slika iz detinjstva, koju su probudile već dozrele šljive ? Nekako se oseća studen u ovoj priči… Moram priznati da dok ovo čitam čekam da napravim knedle sa šljivama, još neke slike iz detinjstva. Šljive su neizostavni deo života, u lepim i ružnim sećanjima. Pozdravljam te.

    Свиђа ми се

  2. Драги Станимире,
    ово је чаробно написано…нежно, уноси мир а опет…

    Песма је једна од песама које су моје, у срцу и које припадају нашој земљи. Као „остајте овдје јер Сунце туђег неба….“
    Покушавам да направим и корак унапред, и бринем…каква поколења стварамо? Спомињемо да треба памтити, да не треба заборавити, али учимо ли их да је воле? Више немамо ОНО И ДСЗ, нема војске, нема песама о нашој земљи…Ми смо је упропастили а волимо је…како ће они даље?

    Свиђа ми се

  3. „Ни веће суше ни бољег рода“
    „Сине мој, гази на врховима прстију и када сањаш. Свака стопа ЗЕМЉЕ је натопљена крвљу и свуда је гробље…“

    Савршено!

    Знаш, често помислим да ни највеће суше не могу да толико испију ову нашу земљу јер је превише крви упила, има резерви у њој да претекне и неки смак света.
    И онда се сетим како се, свесно или несвесно, можда чак и бахато понашамо према истој тој земљи која је изнедрила нас, а упила наше претке.
    И буде ме стид што некад заборавимо да је свака стопа нечији гроб.
    И будем поносна јер сам и ја потекла из те земље и јер ћу се у њу једном вратити. Надам се као клица нечег доброг…

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s