Она, он и мук

…Из необјављене рукописне прозе: „Рукопис надживеле илузије и друге приче“

На слици: Јесен; Фотографија: forum.krstarica.com

На слици: Јесен;
Фотографија: forum.krstarica.com

…А онда је он отишао. Тамо одакле је и дошао. Ниоткуда.

Глас је био сувишан. Реч нарочито. Ветар је срдито  чешљао улице предграђа. Једног јутра. Или ноћи. Са суседовог крова цвилела је мачка. И дотрајали октобар. Он је журио пред њим. Ка јесени коју није смео ни да напушта. Пред њом. Према којој није смео ни да се осврне. Некада. Никада. Он је журио. Самоуверено, ка мртвој тачки себе. Очајан и очаран параболом у коју је једино још веровао. Ако јесте…

На слици: Јесен; Фотографија: www.goodlightscraps.com

На слици: Јесен;
Фотографија: http://www.goodlightscraps.com

Немој, молим те, говорила му је, молим те, немој.

Али, морам, мила, љубави… Морам, одговаро је.

Не мораш.

Морам.

Не.

Да.

Преклињем те.

И ја тебе, преклињем…

Хеј, молим те.

Убиће ме Хеј, ако већ није…

Молим те, умрећу…Хеј…

Зар мислиш да ћу ја преживети?

Молим те…

Морам, мила… Moрам!

Отишао је…

Ни корак се не померивши из ординације у којој се прошлост филигрански слагала свуда где је  поглед  сезао.  На  радном  столу,  са  којег  се разлегала звоњава мобилног телефона, остао је једини досије који неће лично затворити…

Отишао је…

А онда се сетио неких далеких мостова преко којих никада није крочио и вода над којима се никада није наднео. И наједном, тренутак, сваки неиспуштени глас, све неизговорене речи, стаза којом је напуштао Здравствени центар, свој родни град, јесен која је хујала из нигдина… све му се сли у Невски проспект којим никада није прошетао и над којим је морала титрати искрица од силине његове очајничке љубави. Из позне студени свог кревета посматрао је небо над завичајем. Уморан. Дотрајао. Превазиђен… У комаду окна облаци без боје и ветар са пустопољина. Мокар и хладан. Безнадан… И фотографија насликана муком. И сенка на зиду. Од светлости бола. Грч. Срп. Непомичност… Јутро склупчано у епилог. Или ноћ. Испод најдубље самоће жуборио је шапат древне тишине, његове непосустале љубавнице. Једини позив у истину. Или једина истина у позиву. Да се одазове тишином?! Или криком? Свакако, да се одазове. Шта му преостаје? Од мноштва коначности не може се никуда стићи. Од мноштва коначности не може се ни кренути на пут. Али он, јесте. Чинио је оно што најмање жели. Оно што уопште не жели. Одлазио је… Ни дамар се не помакавши из кревета у који се хладноћа неумољиво шуњала свуда где је крв текла. На фотељи преко пута, зјапила је расклопљена песничка збирка мртвог песника…

На слици: Небо над геадом; Фотографија: www.mikaanticforum.org

На слици: Небо над градом;
Фотографија: http://www.mikaanticforum.org

Прогнан у живот, прелиставао је године, кобну ниску  неумитности.  Тешко  је  заборављао  све „Немој, молим те” свог постојанства. Још теже она „Морам” својих бекстава. Напрасно, очајнички  се  радовао  убогом  „Следећи”  преосталог смисла хрлећи му безусловно. Како се хрли јединој нади. Слутио је да  после свих „следећих”, након последњег „следећег”, следи он лично. Био је сигуран. Тај сусрет се мора догодити. И хоће. У малој, тескобној ординацији из које је упутио проклети СМС, једног фебруара… Или у Кнез Михајловој престонице… Или, ко зна где… Хоће ли  препознати себе, тада? Да ли ће поставити праву  дијагнозу? Једну. Једину. Још неописану. Њему тек  знану.  Тајновану… Као и сам живот, тајни… Прекривен тамом и прашином… Баш као и боца Циликаурија No 7 у дубини сеновитог кута спаваће собе, поклон са далеког пута, из једног хотела са североистока Европе, из прошлог века… Прелиставао је године, сусретао повест у неумољивој будућности, бесплодног себе, загледаног у небо над родним градом. Резигнираног, јаловог, малодушног… неке јесени, као ове…

Отишао је. Ни корак се не померивши из ординације у којој се прошлост филигрански слагала свуда где је поглед сезао. На радном столу, са којег се разлегала  звоњава мобилног телефона, остао је једини досије који неће лично затворити…

Да, отишао је, да би могао да настави да бива. И воли. Ако је још то умео. Да одлази. И воли. Ако је уопште умео волети без одлазака…

А, онда су преко прозора пале ролетне. Као гиљотина. И једно тело, туђе и хладно одвукло је прекривач преко себе. Шта даље, питао се, и куда?…

На слици: Прозор са ролетнама; Фотографија: www.oglasi-srbija.com

На слици: Прозор са ролетнама;
Фотографија: http://www.oglasi-srbija.com

У Крушевцу 2008.

Повезане приче:

ОНА, ОН И ЈЕСЕЊИН

 ОНА, ОН И РУКАВИЦЕ

ОНА, ОН И ЗАВЕСЕ

Advertisements

37 thoughts on “Она, он и мук

  1. Stenimire, ne mogu ja kao učenik da ocenjujem profesora… Ne zna da li si primetio, ali jedini koji me bodrio i ohrabrivao u autorskom pisanju bio si ti. Ti si bio prvi koji je primetio tu neku moju crtu, i strpljivo čekao da se polako, kad sam osetim potrebu otvorim…
    Znaš, pored Tvog bloga na prste mogu da nabrojim meni tako drage.
    Nema ih puno, a to je najveća vrednost. Ne znam, ne bi’ da se ponavljam, ali ti si na vrhu te liste.
    Znaš, ja stvarno mogu samo da naslutim koliko ti znači temat Pokosovski ciklus, i tu si u pravu, ali znam da te najbliskije doživljam u rukopisnoj prozi.
    Na kraju – nisam od onih koji odlaze.
    Očaran parabolom u koju još verujem – ostajem.
    A verujem…
    Pozdrav! 😉

    Свиђа ми се

  2. Započela je, večeras, Majska, a ti ćeš me dokrajčiti … ubitačnom dozom reči za čije dejstvo nemam dostojan opis, ni pridev, ni, ništa… Rekoh ti jednom, sa strahom ulazim na tvoju adresu i odlažem to, kad vidim novi post, jer najčešće i ne znam šta da kažem.
    Kao što ni sad ne umem da opišem osećaje koje tvoje reči izazivaju.

    Свиђа ми се

  3. Kad „otvoris“ sebe, pa tako ogoljen, ko siroce, ubogo, ispruzenih dlanova postojis, tako, na vetrometini…
    Kad je pisanje dar, kad krst koji nosi svaki covek… ? Ili je sve to jedno, sve isto sto se gubi u neumitnom proticanju, obezvredjuje ga ogranicavanjem…?
    Naglas mislim. Mnogo toga dodirnete naoko lakom recju, pa mi je tesko ostaviti smislen, koncizan komentar. Mozda je najbolje ocutati…
    A onaj ko se odvazi da jednom sastavi kriticki prikaz ovog teksta… imao bi stvarno tezak zadatak… Prvo sa sobom da se suoci, pa sa tekstom. A nijedno, verujem, ne bi bio lak posao… 🙂
    Svako dobro Vam zelim, pozdrav.

    Свиђа ми се

  4. Момчило Настасијевић: ТРАГ

    Чудно ли ме слободи ово
    чудније ли веза.

    букнем у теби, врео се уливам,
    језа је ово, ох, језа.

    И траг путањама твој,
    па ме пали.

    А чудно застрепи срце,
    а студим.

    Љубећи шта ли то убијам,
    шта ли будим?

    Јер и пепео ће ветри разнети,
    а нема разрешења.

    Тону без потонућа,
    без дна у налажењу,
    без дна се изгубе створења.

    И трагом куда сагорели
    све болнија су обнажења.

    Врео се уливам,
    а чудно застрепи срце,
    а студим.

    Љубећи шта ли то убијам,
    шта ли будим?

    Свиђа ми се

    • Друже мој,
      овај „КОМЕНТАР“ је више од тога.
      М.Настасијевић је у нашој поезији (и прози) нешто попут Николе Тесле у области физике, дакле неистражен, годинама испред свог времена, далеко негде у некој тачки у будућности коју још не разумемо…
      Дакле осим што си Настасијевића поставио, изабрао си управо оне редове (песму) коју од првог сусрета са њим сматрам најбољом. ИЛи, пак мени надражом.
      Није то случајно…
      Ништа није случајно.
      Хвала ти много на коментару али надасве на подсећању публике на Настасијевића, несумњиво највећег српског песника. Тј. за моју маленкост, барем.
      Срдачан поздрав.

      Свиђа ми се

  5. И поред свих упозорења, наставила је да га вређа.Свакога дана, без изузетка.Иако се понекад упињала да издржи до вечери, … није ишло.
    Звала га је: Гротескни Човечић, Велики Имитатор Живота, Свилена Буба, Кућни Домаћин…,
    Бес је наступао незадрживо и дешавало се да још не стигне да се окрене према њему, а јарост заурла из њене утробе и уста њена, изобличена од беса, неприродно разјапљена, почну да сипају увреде и гадости према њему.
    Његово лице би немо стајало пред њом, као насумице отворена књига.
    Као непознати одломак који много не обећава.Мада, неко би можда наслутио крај…
    Рекао би: “ Није ти добро….. Иди у собу.“
    Колико год пута чула то није ти добро, увек ју је убадало дубоко и будило у њој онај посебни бес и очај истовремено, које чува само за такве прилике.
    И ућутала би, одједном, јер је знала, без икакве сумње, да јој ни је до бро.
    И одлазила би у собу, са захвалношћу.
    И тако деветнаест година.
    А синоћ, није била довољно сконцентрисана па је заурлала на њега:
    “ Лажеееш.Лаажеееш.Лааажеш.Лаажееееш.Лажеш.Лажеш.Лажеш.Лажеш.Лаажеш.Лааа…“
    После прегледа у хитној, лекар на пријему је рекао:
    “ Ви, сада, можете да идете, али, пре тога, сиђите у приземље, до картотеке, да јој отворе болнички картон. “

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s