Она, он и мук

…Из необјављене рукописне прозе: „Рукопис надживеле илузије и друге приче“

На слици: Јесен;
Фотографија: forum.krstarica.com

…А онда је он отишао. Тамо одакле је и дошао. Ниоткуда.

Глас је био сувишан. Реч нарочито. Ветар је срдито  чешљао улице предграђа. Једног јутра. Или ноћи. Са суседовог крова цвилела је мачка. И дотрајали октобар. Он је журио пред њим. Ка јесени коју није смео ни да напушта. Пред њом. Према којој није смео ни да се осврне. Некада. Никада. Он је журио. Самоуверено, ка мртвој тачки себе. Очајан и очаран параболом у коју је једино још веровао. Ако јесте…

На слици: Јесен;
Фотографија: http://www.goodlightscraps.com

-Немој, молим те, говорила му је, молим те, немој.

-Али, морам, мила, љубави… Морам, одговаро је.

-Не мораш.

-Морам.

-Не.

-Да.

-Преклињем те.

-И ја тебе, преклињем…

-Хеј, молим те.

-Убиће ме Хеј, ако већ није…

-Молим те, умрећу…Хеј…

-Зар мислиш да ћу ја преживети?

-Молим те…

-Морам, мила… Moрам!

Отишао је…

Ни корак се не померивши из ординације у којој се прошлост филигрански слагала свуда где је  поглед  сезао.  На  радном  столу,  са  којег  се разлегала звоњава мобилног телефона, остао је једини досије који неће лично затворити…

Отишао је…

А онда се сетио неких далеких мостова преко којих никада није крочио и вода над којима се никада није наднео. И наједном, тренутак, сваки неиспуштени глас, све неизговорене речи, стаза којом је напуштао Здравствени центар, свој родни град, јесен која је хујала из нигдина… све му се сли у Невски проспект којим никада није прошетао и над којим је морала титрати искрица од силине његове очајничке љубави. Из позне студени свог кревета посматрао је небо над завичајем. Уморан. Дотрајао. Превазиђен… У комаду окна облаци без боје и ветар са пустопољина. Мокар и хладан. Безнадан… И фотографија насликана муком. И сенка на зиду. Од светлости бола. Грч. Срп. Непомичност… Јутро склупчано у епилог. Или ноћ. Испод најдубље самоће жуборио је шапат древне тишине, његове непосустале љубавнице. Једини позив у истину. Или једина истина у позиву. Да се одазове тишином?! Или криком? Свакако, да се одазове. Шта му преостаје? Од мноштва коначности не може се никуда стићи. Од мноштва коначности не може се ни кренути на пут. Али он, јесте. Чинио је оно што најмање жели. Оно што уопште не жели. Одлазио је… Ни дамар се не помакавши из кревета у који се хладноћа неумољиво шуњала свуда где је крв текла. На фотељи преко пута, зјапила је расклопљена песничка збирка мртвог песника…

На слици: Небо над градом;
Фотографија: http://www.mikaanticforum.org

Прогнан у живот, прелиставао је године, кобну ниску  неумитности.  Тешко  је  заборављао  све „Немој, молим те” свог постојанства. Још теже она „Морам” својих бекстава. Напрасно, очајнички  се  радовао  убогом  „Следећи”  преосталог смисла хрлећи му безусловно. Како се хрли јединој нади. Слутио је да  после свих „следећих”, након последњег „следећег”, следи он лично. Био је сигуран. Тај сусрет се мора догодити. И хоће. У малој, тескобној ординацији из које је упутио проклети СМС, једног фебруара… Или у Кнез Михајловој престонице… Или, ко зна где… Хоће ли  препознати себе, тада? Да ли ће поставити праву  дијагнозу? Једну. Једину. Још неописану. Њему тек  знану.  Тајновану… Као и сам живот, тајни… Прекривен тамом и прашином… Баш као и боца Циликаурија No 7 у дубини сеновитог кута спаваће собе, поклон са далеког пута, из једног хотела са североистока Европе, из прошлог века… Прелиставао је године, сусретао повест у неумољивој будућности, бесплодног себе, загледаног у небо над родним градом. Резигнираног, јаловог, малодушног… неке јесени, као ове…

Отишао је. Ни корак се не померивши из ординације у којој се прошлост филигрански слагала свуда где је поглед сезао. На радном столу, са којег се разлегала  звоњава мобилног телефона, остао је једини досије који неће лично затворити…

Да, отишао је, да би могао да настави да бива. И воли. Ако је још то умео. Да одлази. И воли. Ако је уопште умео волети без одлазака…

А, онда су преко прозора пале ролетне. Као гиљотина. И једно тело, туђе и хладно одвукло је прекривач преко себе. Шта даље, питао се, и куда?…

На слици: Прозор са ролетнама;
Фотографија: http://www.oglasi-srbija.com

У Крушевцу 2008.

Повезане приче:

ОНА, ОН И ЈЕСЕЊИН

ОНА, ОН И РУКАВИЦЕ

ОНА, ОН И ЗАВЕСЕ