Степа

На слици: Зима; Фотографија:  www.novosti.rs

На слици: Зима; Фотографија: http://www.novosti.rs

      …Дан је шкрто урањао под завејану веранду, оног јутра, оне зиме господње две хиљаде и неке…

     Помакао је бешумно над прозором надвијену грану огрозда и погледао кроз мразом окована окна. У дубоком сутону собе њено тело прострто креветом није личило на јутро. Крхка и уснула, изгледала је управо онако као да је треба најнежније ушушкати и оставити јој пољубац на челу. Стари векер са ноћног сточића, покрај којег је неким чудом немарно посустала њена рука, самоуверено се супротстављао времену, опирући се да откуца крај, годинама већ. Све и да је хтео, није могао да заборави тај сат, онај сат… А овог часа, безнадно хладног, реч она неизбежна и худа, реч нежна као цветање вода остала је згрушана у грлу. Заувек, канда…

На слици: Огрозд; Фотографија:  www.grozd.co.rs

На слици: Огрозд; Фотографија: http://www.grozd.co.rs

Да, био је то онај густи, устајали мук не међи доба, надмоћан и охол као тамни, планински кланац. Као век…

Слутио је да је неће видети више. Никада… И да ће са окопнелим снегом ишчезнути и онај жубор пролећа који је зашуморио кроз студен његовог живота онда када је његов живот већ добрано постао скулптура бесомучне тишине…

Поздрављао се са њом као са завичајем, немо и непомично…

И заиста, било је у том растанку нечег свепрашатјуће болног и недословног, благословом натопљеног а тако неизрецивог. У растанку том који се није морао десити јер се није смео догодити ни тај сусрет. Једног јутра, једне зиме, давне, тако давне…Сусрет одвећ неизбежан

…Баш као што се ни земља родна не може бирати и под чијим небом се започиње онај дуги невидљиви пут од првог крика порођајног до вечног мука. Пут онај којим свако мора проћи, ако уопште жели игде стићи. Ако жели разумети ко је. Пут одвећ неизбежан

Јер се свако обре некада тамо одакле је отишао. Понајвише онај који то никада не учини заиста. А, он? Слутио је да се неће вратити задуго. Ако се икада врати… А, у завичај се мора вратити…

…Одмакавши подоста запитао се је ли разлог његовог одласка заиста био у тој мери крупан и значајан?  „Да ли је уопште важно, ако сам већ морао отићи?“, промрљао је себи у браду, одмахнувши главом.

…Снег је гордо шкрипао под његовим ногама. Иза све ситније и нејасније прилике која је нестајала у пари сопственог дисања назирао се једнолични траг корака који је бело степско бесконачје делио на две васељене. Не, није се освртао…

А  стазе негдање се врате, веровао је однекуд, увек као анонимна бол.

Дан је шкрто урањао под завејану веранду…

На слици: Трагови у снегу; Фотографија:  flickrhivemind.net

На слици: Трагови у снегу; Фотографија: flickrhivemind.net

Advertisements

15 thoughts on “Степа

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s