Препознавање

  …ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

МИРИСИ ЛЕТА - Алексеј Зајцев; Фотографија: ta-which.livejournal.com

На слици: МИРИСИ ЛЕТА – Алексеј Зајцев;
Фотографија: ta-which.livejournal.com

     Оних година када јој се чинило да је најусамљенија на свету и посве препуштена на милост и немилост судбини, коју канда није кудила нимало и у коју се бритко и помирљиво умела заклети, његов безпризорни гест је немилосрдно поткрепио све њене претпоставке о људској безочности.

     И тада, након рођенданског поклона који је одбио да прими театрално се изговарајући преурањеношћу за такву врсту присности после свега неколико дана међусобног познанства, одвећ изнуђеног обављањем радних дужности у заједничкој канцеларији;

     И тада и потом, док јој је стомаком треперила танка струна напетости нових разочарања и будућих  измицања пред људским несавршенством, још како подвојена од остатка колектива једне крушевачке установе у култури, ако такве још постоје, и неутаживе жеље за једноставношћу међуколегијалне комуникације, ако има оних које нису компликоване, док је својим тихим постојанством подсећала на студ васељенског глечера, од других злурадо интерпретиран као непристојна охолост сензационализму склоне жене, а својом бешумном сенком надкриљивала сав лажни сјај ситних душа које су у мимоходу пролазиле крај  њене самодовољности;…

АЛЕКСЕЈ ЗАЈЦЕВ - Индијанско лето; Фотографија: www.123people.com

На слици: Индијанско лето,АЛЕКСЕЈ ЗАЈЦЕВ;
Фотографија: http://www.123people.com

     И док су се прве јесење магле неумољиво надносиле над прозоре кроз које је очајнички зурила ка свему што јој значи последња утеха и последње скровиште, скровиште хладно и празно, тако опако шкрто, тако проклето нестално, оно скровиште од којег је бежала само да би му се осветнички вратила и у које се сломљена враћала сасвим сигурна да ће већ следећег трена из њега побећи главом без обзира, управо и неумитно у пакао исте оне ћелије, оковане истим оним окнима кроз које је зурила ка свему што јој значи последња утеха, а утехе ниоткуда;

     И тада и потом, њено лице, каткада туробно, каткада чило, и свакако нашарано оштрим сечивом грча, цветало је стрпљењем својственом особи која зна оно нешто блиставо и страшно, остатку света недокучиво и сувишно, том скученом остатку још скученијег света одвећ тривијално, оно нешто о чему све и да има са ким не жели да проговори и зато – ћути. Њено лице нашарано оштрим сечивом грча…

     Тих дана и потом, он је беспрекорно увремењено одрађивао своје професионалне обавезе, сакривен иза гомиле рукописа које је око себе подизао као утврђење од папира и тишине. Разговоре није иницирао, нити их је продубљивао када су морали бити започети, опсесивно их држећи унутар садржаја службене комуникације и ни макац ка тајанственим пространствима приватног, макар се радило и о количини шећера у кафи или пуком субјективном доживљају тренутних временских прилика. Када је било шанси, и не ретко када их није било, напуштао је канцеларију на дуже време, одлазећи без изговора било где, само што даље од тог туробног амбијента ишчекивања нечег несвакидашњег, оног нечег што је зацело морало остати нејасно и тескобно како би уопште могло опстати. Слутио је однекуд да својим неделикатним поступцима добрано доприноси не само оснаживању забујале атмосфере напетости већ и оног семена пркоса, процветалог из сваког угла мале, убоге канцеларије у којој је и сам сужњевао са још неколицином бирократа учмалог државног апарата, из сваког кича окаченог о зидове под фирмом уметничке слике, из сваке саксије са цвећем које је уредно заливала из дана у дан, из свих песама које је бирала за своју плејлисту, њених шешира са ободима великим попут њене удаљености од гордог света непосредних сарадника, из њених спутаних покрета, њеног заустављеног гласа, њеног мука… Па, ипак, одлазио је. Упорно, долседно, неизоставно.

     …Крајем друге зиме од догађаја који снегови нису могли да прекрију све и да су мећаве витлале као никада раније, јер их је својим тиховањем копнила брже од првих пролећних зрака сунца, крајем друге зиме од догађаја који је суверено штрчао небом над редакцијом попут рога времена које се делило на све оно пре и све оно после у њиховим односима, ако су уопште постојали њихови односи и пре и после тог догађаја, крајем те зиме, досадне и дуге, када је некаква нова тескоба претила да се згусне у трајни гордијев чвор будућих дана и заустави надолазеће пролећне воде из дубина несрећних душа, таман у дане када је сваку неизвесност епилога негдањег догађаја заменила извесност постојаног таворења свега што је могло бити заједничко а никада то није постало, макар то било и само успутно „Како си?“… крајем те зиме, једног раног, мартовског јутра затрпаног распусном подбагдалском суснежицом, подигао је слушалицу сивог Искриног телефона.

– Друже мој – ословио га је стари пријатељ из канцеларије са спрата – сврати до мене. Нисам заборавио, замисли. Данас ми је рођендан. Замисли, нисам заборавио.

– Заиста? Са особитим задовољством. Ето мене, колико одмах – одговорио је готово нечујно више се радујући прилици за привремено одсуство из канцеларије, него поводу.

– Замоли и остале из редакције да дођу – додао је узбуђено. – Уосталом, можете сви заједно да дођете – наставио је стари пријатељ из канцеларије са спрата једне крушевачке установе у култури.

– И остале… – прошапутао је једва чујно – „И остале“, поновио је за себе.

– Хало, друже, да ли ме чујеш, хало, хало…

– …Чујем – одвратио је немушто – наравно, и остале, наравно…

     Није имао много избора, ако је уопште могуће имати било какав избор, икада, морао је прихватити да ће старом пријатељу са спрата рођендан честитати заједно са осталим колегама из своје мале установе, са неколицином својих непосредних сарадницика из редакције у којој је бројао дане, заједно са њом. Није имао избора. Похитао је да приреди какав поклон. У новчанику је имао једну двестодинарку, у торби нити један нов наслов омиљеног му песника, а у штампачу неколико празних белих листова хартије. И у свом фолдеру „Моје“ понеки цитат драгих му писаца. Одштампао је на брзину примерак блиске му мисли једног од великана српске књижевности и похитао на врата.

– Хм, да – обратио се невољно осталима са прага, – рођендан је у Петици, на спрату. Умало да заборавим да вам пренесем позив.

     Десетак минута доцније стари пријатељ из канцеларије са спрата већ је примао честитке. И некако у време када су све званице биле на окупу, и међу њима и она, и када је веровао да ће оставити снажан ефекат не све присутне, зацело и на њу, сасвим изненадивши старог друга из редакције, отклопио је хартију и започео:

– Замислите, нисам заборавио. Хвала свима. Замислите то… Зар је уопште примерено славити у овим годинама? Но, добро, добро – узвратио је на једногласан потврдни одговор присутних – не противуречим, ето, не противуречим, ако ни због чега другог, а оно, због ових речи – замахао је у том часу високо руком у којој је држао бели лист хартије – које ми је даривао мој друг. Дозволите, молим вас, мало пажње, желим да вам прочитам ову сјајну мисао, тако примерену мени, дозволите молим вас.

     Жамор утиша а аудиторијум поста позоран.

– “Научио сам да је свака журба узалудна и сваки немир јалов; свеједно се дочека све, свеједно се открије смисао или бесмисао свега. Свеједно човјек обиђе читав свој круг. Па нашто онда толика журба.“ – завршио је свечано и поновио личну захвалност другару.

     „Боже, опет сам пожурио. Бирао сам поклон према сопственом аршину, а не слављенику“, помислио је у трену.

     „Како ово припада мени, уствари“, прошапутала је за себе.

     Петицом је одкејивао аплауз. Са свих страна се чуло: „Сјано“, „Фантастично“, „Бриљантно“… однекуд и „Чија је мисао у питању?“

– Владан Десница, драги моји. Владан Десница…

     „Ех, пролећа моја, да ли вас је икада било?“ – питао се безгласно већ јако узнемирен гужвом у скученој петици, на спрату једне крушевачке установе у култури. „И, где је остала моја виолина? Је ли икоме засвирала, икада после…“ Отварао је врата своје канцеларије, верујући да ће први закорачити у њу. Напротив…

Алексеј Зајцев - ОЛУЈА; Фотографија: krainamaystriv.com

На слици: ОЛУЈА, Алексеј Зајцев;
Фотографија: krainamaystriv.com

***

– Знате, колега, слављеник је већ обишао читав круг – обратила му се са очигледном зебњом.

– Признајем… – одговорио је шкрто.

– Није, дакле, узалуд? – усудила се опрезно даље заведена неодређеношћу његовог одговора.

– То јест, шта?

– Овај коментар.

– Признајем.

– И ја.

– Шта признајете ви?

– Није узалуд.

– Не разумем.

– Тја, садржај вашег поклона се односио на сваког од нас, помало, зар не?

– Хоћете рећи, и на вас?

– Тако некако.

– Заборавите, колегинице – покушао је да затвори дијалог – није ми то била намера.

– Некоме се укаже на журбу доцкан, онда када је круг затворен и сваки смисао  позно увредљивнаставила је игноришући свесно његову намеру.

– А некоме…?

– Погађате. Некоме би се то могло догодити на време. Али, како све то предузети? Како се супротставити најжилавијем корену свом, најснажнијем аспекту себе онда када свако супротстављање представља пуцањ у лични идеал? Зар не мислите да се таквим одустајањем повлађује лицемерном хедонизму властитих слабости? Кукавичлуку које вас потом довека прогања?

– Не мислим. Уосталом… – застао је и замислио се зурећи кроз прозор ка нејасним обрисима градских кровова.

– Уосталом?

– Има ли затворених кругова?

– Рекло би се да ревно читате рукописе који чекају на коректуру. Исувише ревно. Канда су вас већ ударили у главу – добацио је бркати колега са суседног стола – Ако тако наставите можда ћете и затворити ваше кругове, али ће остати отворене ове гомиле рукописа.

     Вратили су се послу без речи.

РИБЊАК У ВЕРСАЈУ - Алексеј Зајцев; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

На слици: РИБЊАК У ВЕРСАЈУ – Алексеј Зајцев;
Фотографија: http://www.artrussia.ru/

***

     Оних година када је веровао да је испратио последњи рецидив младалачког заноса раставши се са њим веома грубо и трајно, и готово без права на сентименталност икада више, у оне дане оптерећене свођењем животних рачуна, који дођу раније или касније а свакако изненада и неочекивано, и када целокупна сцена неумољивог сусрета са сопственошћу поприма обрисе великог двобоја убедљивог живота са једне и горчине изјаловљених надања са друге стране, док је несебично скврчавао минула пролећа и надолазеће јесени у ону неухватљиву тачку подмуклог бола у грудима, повлачећи у тај тамни свемир сва помирења и поравнања једнако одлучно као и преостале илузије, не марећи више ни за себе ни за остатак света, у оне дане када је властито постојанство претворио у жудњу за тишином од неподношљиве буке немилосрдних чардаша самооптужби и сваки глас живота мртвио хлaдном немилосрдношћу разума, маоткуда он долазио, а сваки дамар срца гушио у крви болно свестан да на барикадама осећања нема више никог, а ни њих самих, те да је ка остатку бивствовања морао кренути сасвим наг, са оном студени у костима коју је могао огрејати и ватром и сунцем, само не присношћу и срцем, у те дане, оних година, које више нису биле његове, јер су остале у туђим животима, а ни туђе, јер је сав њихов терет понео са собом, на оној међи доба, празној и јечећој, са које на све стране света шибају ветрови носећи гласове испеване у детињству и оплакане у позној младости, на тој међи баш… затекао га је рођендански поклон на столу, зиме једне… Не ове. Дрско га је одбио. Без много речи. Сећао се тога неколико узастопних ноћи док је кроз несанице ваљао скорашњи разговор из канцеларије…

     …И у њима, црним и тесним ноћима, ноћима дугим попут пута са којег је долазио отуд где га безмало није ни било, јер је свима припадао осим себи, слутио је у тим ноћима све оне кораке које је прешао док је тишина трајала волшебно се примичући свему од чега је бежао главом без обзира, онако како се бежи од авети сопствених пораза, ако се од авети може побећи икада и игде, од пораза свакако да, онако како се обара поглед пред очаравајућом лепотом снега који копни односећи са собом последње остатке првих језушки, оне трагове згаслих заноса који језде кроз сећања попут најстрашнијих демона. И слутио у њима, тешким и дугим ноћима, слутио… у том кратком разговору, најбоље су разумели оно што су прећутали. Њих двоје.

– Дугујете ми одговор… – промрљао је немушто седмицу доцније.

– Признајем – поиграла се његовим прошлонедељним речима.

– То јест, шта? – упитао је збиљски збуњено.

– Очекивала сам ову примедбу.

– И, шта имате рећи?

– Некако сте ме поодавно подучили, можда сасвим и не желећи то, да треба прећутати много тога, и безмало све, чак и онда када све може стати и у једну реч само.

– Хм, да… – присећао се.

– Па, чак и онда када су речи сувишне – наставила је храбро, уверена да јој је храброст не само најверније лично оружје, већ и онај нужни услов за пробијање поларног леда којим је он оковао сав простор њиховог заједничког времена.

– Претпостављам…

– Закључујете да нисам ни помислила да вас огорчим својом непокорношћу… до овог часа.

– Да, да… – мрмљао је себи у браду.

– Али, ви одобравате да наставим, зар не?

     Климнуо је потврдо главом.

– Ви сте својевремно покушали да затворите један круг, разумете, свакако, о чему говорим, а заправо нисте дозволили ни да буде отворен.

– Зар вам се не чини да сте тада похитали? – предузео је маневар.

– То питање бих ја могла поставити вама, такође – узвратила је муњевито – Прави тренутак је ствар личног осећаја.

– Преурањеног и наглог. Или правог тренутка, или личног осећаја, узмите како хоћете.

– Зар мислите да треба оклевати са добрим намерама?

– Исувише је то било мало времена за добру намеру са покрићем, а сасвим довољно за комерцијалну љубазност. Слободан сам да приметим да и ви лично не одобравате неприродност у односима. Јесам ли у праву?

– Доброј намери, доброчинству и племенитости треба априори дати простор, без икаквих предуслова. Уосталом, то је више требао бити гест уважавања и пристојности а никако комерцијалне љубазности, како сматрате. Ово друго подразумева извесну узвратност очекивања и успех каквих потајних планова, док добронамерност, или основни ред, нема такве претензије.

– Дозволите, колегинице – покушао је да одговори – можда сасвим усамљен на свету и можда једини који са ветром у лице корача, имам разумевања и сматрам здравим и перспективним само оне ситуације које се развију, тј. које имају свој почетак, ток и епилог, а ви сте напротив предузели шокантну ствар, потпуно ме мимоилазећи…

– Како то мислите, „мимоилазећи?“ – хитро ускочи у његов трактат.

– Учинили сте све потпуно мимо мојих принципа. Ви сте започели са конца, на оном месту и на онај начин како то приличи круни односа, оној тихој, огроздом осенченој веранди на пропланку са које поглед задовољно силази у плодне благодети долине. Дозволите, али, зар то може бити поштено? Чинећи корак од седам миља, канда сте ми зашли иза леђа. Дозволите, али то је поезија, а поезија може бити тако мрачна, беспоштедно узнемирујућа, јер, забога, у њој нема преседана, док живот захтева основни ред. Пуцавши у потиљак са непромашиве близине, разумете, верујем, да говорим у симболима, испалили сте хитац у други план, у празан простор и глуво доба, у хујећи одјек… Зар не чујете и сами тај ехо долином…, у овој канцеларији, у ходницима и лифтовима, по спратовима, улицама, градом, предграђем, планетом… Зар не чујете?

– Од тог језовитог хука зуји ми у ушима већ две године и готово да ништа друго и не чујем када закорачим у ову петоспратницу. Прогања ме као сенка и не допушта да искорачим из ње. Отуд и ова бол у мојим грудима – изустила је уздахнувши дубоко. Поглед јој је запловио влажним улицама родног града где су се попут сивих, светлуцавих мрљи вукли аутомобили света који јој је измицао из видокруга, из бледих обриса смисла и нестајо са последњим раскршћем, иза последњег скретања, након последње изговорене речи. И неизговорене.

– Отуд? – чула је у магновењу његов глас.

– Отуд… Биће да је метак неумитном путањом вођен завршио у мојим грудима. Као и увек, уосталом. Но, то је већ мој проблем и нећу вас њиме оптерећивати. Зацело је и ово много… од мене.

    Врата канцеларије се отворише. Четири позната лица заузеше ћутке своја места. Шесторо чиновника једне крушевачке установе у култури, ако такве још постоје, загњурише своје главе у рукописе. Наизглед.

Алексеј Зајцев - БЛАГИ СЕПТЕМБАР; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

На слици: БЛАГИ СЕПТЕМБАР, Алексеј Зајцев;
Фотографија: http://www.artrussia.ru/

***

– Али ви морате знати да је то било велико разочарање за мене – превалила је преко усана једва чујно реченицу коју је носила у свакој пори свог бића, у сваком трену потоњих година, у сваком уздаху који јој се отимао… ону реченицу за коју је веровала да је неће никада изустити јер је била заустављена на уснама његовим хладним и постојаним муком, оним муком пред којим се разбежи све неизговорено и прећутано и устукне сва пристојна смелост. Да, изговорила је једног туробног априлског јутра ту реченицу тешку попут живота који је носила скрушено и помирено у својој самоћи без жеље да из њега искорачи и загази кроз туђе празнине, прохладне и тмурне попут хоћинских шума о којима је још Меша писао, шкрте и претеће, попут Лафкрафтових Планина лудила, кроз пустош похараних, јалових живота наднесених над њеним срцем које је куцало тихо и сасвим нечујно, жудећи за својом лејом и својим вртом, за својом тишином. Само. Изговорила је реченицу знавши још да после ње ништа више неће бити исто и да ће напрасно и двогодишња, канцеларијска прошлост две залутале душе почети да се уобличује на начин који ће морати да остане тајна, баш као што је и сва мучнина тегобних часова ћутања остала тајна, и да ће ту тајну морати да понесе са собом до последњег откуцаја срца…

– И, јесте ли опростили?

– А, може ли се тако нешто опростити?

– Може се опростити. Све – самоуверено је закључио.

– Мислите?

– Сигуран сам – наставио је хладнокрвно.

– А, ја верујем да постоје црвене линије…

– Сасвим оправдано. Постоје јер живот има неке своје токове ван наше контроле и креће се кадкада и ка оним пределима где никада нисмо желели стићи распињући нас попут сина господњег, и тада, тада баш позовемо у помоћ те линије, црвене, да би нас одржале на окупу и спречиле да се распаднемо. Јер, шта бисмо ми упротивном били без њих, олупина? Можда, можда, не противуречим, али, уистину, праштање је простор у којем је смештен читав наш живот, па и те пусте црвене линије попут мртве страже нашег свакодневног битисања, и често праштање представља прелажење преко њих да бисмо животу дали шансу да настави даље.

– И онда када смо силно повређени и када нам се чини да треба сачувати достојанство и по цену одустајања од свега осталог до себе самих?

– Тада понајвише. Велика разочарања захтевају велика праштања. Велика разочарања стварају велике и хладне празнине, оне рупе у нашим душама кроз које неповратно отиче живот, док праштање од тих рупа твори нови крвоток и живот облива новом топлином.

– Не знам… – прошапутала је.

     Са радног стола се лено уздизала пара из двеју шоља чаја. Први пут… Није ни приметио када их је приправила. И није – одбио.

     Крајем априла исте године сунце је умилно клизило низ вратове шесторо чиновника једне крушевачке установе у култури. Кроз одшкринута окна редакцијског прозора урањао је рани пролећни  жамор са  улица и кадкада мамио погледе на градску панораму и бистро небеско плаветнило. И далеки Јастребац, завијорен попут јарбола на усидреном броду.

– Народе, време је за паузу – констатовао је колега са брковима. Она затвори врата последња и канда потрча за осталима.

АЛЕКСЕЈ ЗАЈЦЕВ -  Октобар; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

На слици: Октобар, АЛЕКСЕЈ ЗАЈЦЕВ;
Фотографија: http://www.artrussia.ru/

***

     Силазећи низ мрачно степениште учини јој се да предузима нешто несвакидашње и нејасно, себи посве несвојствено и готово несхватљиво, оно нешто у чему је препознавала и саморугање и самоскрнављење, шамар у лице  не само сопственим назорима и оним строгим црвеним линијама, већ и клопку целокупном претходном животу. Али у том трену, исувише маленом да би могла кроз њега протрчати хладне главе, и сувише големом да би себи дозволила да га пропусти, она је веровала да неће изгубити и саму границу коју је поставила некада давно само да би сачувала бескрај личне слободе, већ да ће је само померити мало у напред, привремено даље од својих принципа и привремено ближе малограђанском гротлу којег се гнушала, таман толико померити да може удахнути мало оног прљавог ваздуха који јој је увек недостајао да би сачувала основну имуност на остатак тривијалног света. Чинила је то, недомишљено слутећи да може бити и погрешно схваћена. А тако је то силно желела…

– Колега – дозвала га је напослетку док је огртао свој мантил пред главним улазом. Осврнуо се и застао. Силазила је сеновитим степеништем вођена непоколебљивим самопоуздањем, грацилно и женствено попут модела на писти, али његовом проницљивом оку није могла промаћи шармантна трапавост телесног става, ситна неспретност покрета напрегнутих набујалом напетошћу и њена колена, на која је обратио пажњу, по први пут…

– Осећам се озвученом када проговорим у канцеларији, а понекад имам утисак да покушавају да ми ушетају и у мозак и тобож претпоставе и шта мислим – започела је дијалог спонтано, као да се годинама већ интимно познају – А, зашто? Морам ли ја сласно и удворички да прихватим разговор о Великом брату и изражавам дивљење примитивизму оног зачекињеног дебељка? Каква нужда ме тера да постанем саучесник у тајновању непристојних односа ове што седи наспрам мене и оног мученика из јединице? И због чега морам да дајем одговоре, ако морам, откуд ми новац за летовање у Тоскани? Коме сам дужна да се изговарам? – наставила је кратку и бурну тираду сасвим затичући колегу напрасном спонтаношћу. Он, међутим, доста уздржано настави разговор.

– Нисте дужни. Никоме! – он нагласи посебно „Никоме“.

– Да, никоме, разумем, да… Али, Ви једини нисте инсистирали. Шта више… Ви имате право… Према Вама сам… дужна.

– Можда, управо јесам.

– Инсистирали?

– Да.

– Не сећам се. А, памтим.

– Рачунао сам са стрпљењем.

– Верујете да време чини своје и да се пред његовим инсистирањем не може устукнути?

– Верујем да је убедљивије од нас и да најчешће не вреди противуречити му.

– Интимна предаја, дакле. Добро сте рачунали. Знали сте да ћу морати да потражим излаз, онај мали сигурносни вентил од згуснутог незадовољства.

– Можда – одговорио је посматрајући мноштво обесне младежи и бесполсеног света измилелог из зимске меланхолије у позно и топло пролећно јутро на тераси кафића крај којег су управо пролазили.

– А, ја, била сам жедна ваших речи.

– Сувишне су оне, понекад.

– И тако неопходне, често.

– Понекад…

     Време за паузу је неумољиво истицало. Милина присности у којој се неочекивано обрео помиловала је његово срдашце лако прхнувши ка облачку који је усамљено лебдео  на небу.

– Погледајте, ласте се враћају… завршила је загонетно.

     Окренуо је главу на другу страну и угледао танки млаз јата ласта на небеској пучини. Враћале су се, а он се неумитно запитао зашто је тако често гледао само у једну страну живота грчевито опредељен сопственим идеалима и страхом за њихову судбину, идеалима канда превазиђеним и анахроним, како су га убеђивали најближи, и како је мало потребно да се ствари, људи, свет, живот разумеју на бољи и племенитији начин, и како је за осуду и изопштавање довољно само скренути поглед ка траженој слабости, каквих на претек има у свакоме од нас, и тако често прећутати топлу реч пред очигледном лепотом.

На слици: Кафе на Сан Мишелу,Париз, АЛЕКСЕЈ ЗАЈЦЕВ; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

На слици: Кафе на Сан Мишелу,Париз, АЛЕКСЕЈ ЗАЈЦЕВ;
Фотографија: http://www.artrussia.ru/

***

– Представљам вам нову колегиницу – зашкрипао је својим промуклим гласом директор, сачекавши да и последњи, а то бејаху они, уђу у канцеларију по окончаној паузи – Ви ћете већ наћи начин да направите мало места, док не обезбедимо боље услове за рад, надам се до краја месеца. До тада, молим за разумевање. Остављам вас сада – завршио је рутински директор једне крушевачке установе у култури.

     Раскошна млада бринета, не старија од 25 година, запалила је згасле ватре мушког дела колектива већ наредног дана. Дубок предњи деколте и тексас панталоне које су злочесто и провокативно откривале беспрекорну линију дугих ногу увелико се препричавао, не заобилазећи ни женски свет. Канцеларија за коректуру постала је преко ноћи стециште знатижељних погледа и пресахлих страсти, док су установом захујале прве подвижничке приче љубавних ветерана. Случај је хтео да он, са својих несвршених 40 година буде и најмлађи мушкарац а тиме и најозбиљнији „кандидат“. Тобож. И још је хтео случај да јој место у одвећ тесном собичку припадне управо поред њега.

– Само си бацио поглед кроз прозорчић – шапнула  му је враголасто седмицу-две доцније (у то време већ су прешли на ТИ), нагнувши се на његово ухо док су остали тронуто слушали поздравни говор директора, једне вечери, у једној сали, једне крушевачке установе у култури. Ако такве још постоје?

– Каснио сам –  журио је да објасни зашто је несмотрено промакао покрај застакљених врата мале чајне кухиње у којој се пре почетка промоције књиге окупила неколицина њих да испуше цигарете.

– Или је ОНА већ била тамо куда си хитао? – наставила је шапатом који је урањао у његов крвоток сежући до најдаљих и најуснулијих ћелија његовог битисања, до свега оног, временом скврчалог и искуством пригњеченог, чему је одузео право на процват и мирис, на живот.

– Знаш шта – узвратио је  – упорно покушаваш да изазовеш све речи које сам поодавно спаковао у ону невидљиву кутијицу, налик музичкој, свих својих реминисценција и завештао себи као опомену за сваки дамар нових дана. Тамо где сам одложио  одговоре на сва она питања која се нисам усудио да гласно поставим себи самом. А, непостављена питања трају… И вребају. Поиграваш се. Опасно. И не слутиш како прашњави ковчежић бившег доба где неспокојно цвиле преварена вечност и слагано дете, онај тужни ехо прохујале младости и свега што ју је хладнокрвно изневерило, тај тихи, прохладни одјек узнесења и страдња – у само једном трену може постати огромном пандорином кутијом. И, шта онда да чиним? Како да објасним себи самом зашто сам пристао на хазардну игру живота и смрти онда када ми  је смрт престала значити све а живот опет постао благ. И мио. Због чега сам стао у ред за рулет након што су сви већ опалили у празно? Чему то и нашто? Напослетку.

– Одложио, али, не и похранио.

– Не знаш ти… Уосталом, каква је разлика?

– У томе што се још увек надаш. У томе што желиш. У томе што живиш и бориш се да не признаш ни себи самом како не верујеш још да си поверовао у неповратност и бесмисао љубави. У томе што си опростио, јер велика разочарања захтевају велика праштања, зар не? Зар не?

– О чему говориш?

– О ономе што ћутиш – њени прсти додирнуше овлаш његове…

     Заћутао је, опет. У трену је помислио како је неопростиво лако остао раскринкан до последње неизговорене речи и последње боли и како је сав јавни живот само смешна позорница људских образина подређених прикривању истинског живота, дубоко поринутог у тајну која му даје смисао и одређује путеве и како неизоставно свако познавање људског световног живота мора почивати на познавању његових тајни.

– Али, оно са прозорчићем… – покушао је прибрано да скрене разговор на терен где је до малочас имао иницијативу.

– Шалим се… – прекинула га је истог трена.

– Не чини то. Не, на тај начин.

– Када би само знао да то морам…

     Оштро сечиво грча штедро се оцрта на њеном лицу. Аплауз се рашири салом. Запљескаше и њих двоје…

На слици: ЧЕКАЊЕ, Алексеј Зајцев; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

На слици: ЧЕКАЊЕ, Алексеј Зајцев;
Фотографија: http://www.artrussia.ru/

***

     На посао је пристизао доста рано и по неком неписаном правилу у канцеларији већ затицао њу. Било је то време када су журили да испију по шољу чаја пре него у редакцију закораче осталих петоро и започну претресање градских афера, скандала из таблоидне штампе и бисера мудрости оног трбушастог генија из последњег наставка Великог брата. Било је то оно кратко време, оних десетак најкраћих минута када су више од свега знали да неке међе морају остати нетакнуте јер се туђом земљом не сме газити нити туђе време красти и да стазе поведене крај њих морају остати засуте сувим лишћем понетим ветровима властитих живота. Да, било је то оних десет минута када су обоје најбоље разумели оно што најдубље ћуте. „Касни“, помислио је. И док се који часак доцније кроз редакцију разлегало страсно клицање ноћашњим подвизима већ описане звезде Великог брата а кроз отворен прозор продирала јека градске вреве, он је замишљено гледао у самовар на полици крај календара. Устао је са свог места и померио клизни подесивач календара на последњи дан маја а потом пришао прозору и загледао се у високе крошње јавора спрам своје канцеларије, тихе и надмоћне. Снажне и самоуверене. Онакве какав није био никада. Какав је вапио да буде у часу када му се чинило да ће и коначно све ишчезнути неповратно и безнадежно творећи га најусамљенијим бићем на планети. И како можда није морало бити да само коју годину раније, неколико месеци уназад, само пар дана пре, јуче још да је искорачио из своје куле и удахнуо дубоко, удахнуо дубоко и изустио куражно све што му на срцу лежи, све што га ка дну вуче и све што се из њега пропиње ван… Срцу отежалом. Да је прозборио. Једну реч да је изговорио. Макар погрешну.

     А онда је зачуо сигнал пристигле СМС поруке. „Одлазим“, потписала је одлуку именом са броја који никада није имао у свом телефонском именику, у којем је било места за разне градске чиновнике, помоћнике градоначелника, директоре јавних предузећа, њихове шофере, власнике ресторана, трговачких радњи, столаре, молере, ветеринаре… за све оне са којима није контактирао вековима и за које није имао паметан одговор откуд их у његовом мобтел именику, за све само не за њу, коју никада није упитао да му то дозволи нити од ње добио такво питање, јер су обоје знали да неке међе морају остати нетакнуте зато што се туђом земљом не сме газити нити туђе време красти и да стазе поведене крај њих морају остати засуте сувим лишћем понетим ветровима властитих живота.

     Када је који минут касније директор званично обзнанио члановима редакције вест коју је он интимно дознао пре осталих, оних осталих са којима је остати даље значило тонути у најдубљи малограђански глиб и сусретати се са опасном бедом несрећних људи, док је у магновењу слушао фразе: „Зашто?“, „Није могуће“, Са ким ћемо сада пити чај?“… у телу је осетио сласт победе и погледавши још једном у самовар на полици крај календара, прошапутао за себе „Браво, малена“.

     Од тада је минуло много година. Живот је наставио даље немилосрдно и убедљиво не застајући у луци на којој се једном давно искрцао и не чекајући да се предомисли. Време за то је прошло много раније од часа када је поуздано и смирено закорачао ка старости, још оних дана када се усудио да поверује да границе не постоје а онда застао на првој, после које му ниједна више није била важна осим оне којом је оградио сопствену бол, од себе, од остатка света, и запосео канда безбеднији резервни положај далеко од дубоких жудњи, предалеко од стварног живота који је попут континента на раселини отпловљавао од обале на којој је одлучио да самује. И, да, живот је наставио даље, онако како то чини без изузетка и сентимента,  а он, зароњен у дубоку самоћу, није више марио. Она се није јављала а он није покушавао да је тражи. Чинили су обоје оно што су најбоље умели, са највише обзира према оном другом. Повремено, међутим, када је на празном листу папира цртао кругове, слутећи да сваким нашараним кругом исписује нови год на души и за неухватљиви делић степена стеже омчу око властитог врата, или док је пролазио поред врата чајне кухиње, он се присећао њеног немира и горког револта према свету унакажених душа, оног тихог и смелог пркоса којим је обливала дан до трена када је нестала. Понекад још, када је својим тиховањем изазивао поноре личног безумља или тонуо у бездно меланхолије, у данима око свог рођендана, ни мање ни више опседнутим канцеларијском вревом из које је једино јасно разазнавао име новог националног јунака из тужне националне представе са ТВ екрана, он је снено подизао поглед ка заборављеном самовару и шапутао: „Где си сада, Александра?“

На слици: На путу за кући - АЛЕКСЕЈ ЗАЈЦЕВ; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

На слици: На путу за кући – АЛЕКСЕЈ ЗАЈЦЕВ;
Фотографија: http://www.artrussia.ru/

Advertisements

35 thoughts on “Препознавање

  1. „Život nastavlja dalje nemilosrdno i ubedljivo … “ i prepun je međa koje nikada nismo imali smelosti pregaziti. A da jesmo? Verovatno utisak ne bi bio tako gorak i sumoran, kao ova jesen koja stiže ili godine koje prolaze. Mislim da se većina nas, kad prevali određene godine, može pronaći u ovoj ili nekoj sličnoj priči.
    Pozdrav! 🙂

    Свиђа ми се

  2. То је та прича што ме прати! То је то (не)препознато Препознавање! То је то опраштање које се живи као најдубља и најболнија животна бразда – по којој ходимо? По којој страдамо? Од које бежећи никако да побегнемо?
    Да након прочитане приче кажем хвала на болу који немилосрдно надире кроз ту животну бразду? Да, јер је тај бол просвећујући!
    Срдачан поздрав, С.

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s