Нина

…ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: "Рано пролеће" Алексеја Саврасова; фотографија: www.wikipaintings.org

На слици: „Рано пролеће“ Алексеја Саврасова; фотографија: http://www.wikipaintings.org

Одмичући замишљено са гробља, Григорије Алексић је расејано посматрао закопнелим снегом осликане сеоске обронке, суморно, сиво приличје упарложених винограда и стајњаком прошараних ораница.

И док се танка пара из свеже набацаног ђубрива подизала са тла, хладан подневни ветар је чешљао његову косу и он је корачајући стрмом пољском стазом, ципела добрано налепљених калом, размишљао о злослутном одумирању српског села и злехудој судбини која је задесила несрећног српског сељака, безобзирно остављеног на милост и немилост новог доба, оној страсној и осионој ветрометини модерних стремљења напредног духа европске цивилизације и гордих, овоепохалних, националних заноса. Однекуд је разумео да све то мора имати некакве везе са крупним работама у далеком белом свету и да се из закоровљених леја поред којих је управо промицао и нахерених кровова давно закатанчених домаћинстава која је назирао далеко пред собом чује шеретски церек савремених вредности којима се са еротском безумношћу подао и његов род. А свака страст прогања разум из царства инстиката и чула, знао је одавно. И налазио је у тој примедби извесног оправдања за поступке младог, неиживљеног нарташтаја које је похитало у загрљај првој великој идеји са којом се сусрело у испражњеном животу, ватрено је пригрливши као што се то чини са последњом шансом, баш како су то деценијама пре њега чинили и њихови преци пламено се одричући бога и утапајући у нову веру свога доба. Налазио је оправдања за оне којима је лаковерност својствена годинама када свака непознаница представља позив у непрегледна пространства авантуризма, без много размишљања о кобним последицама које их по правилу, потом, надживе, али не и за оне који им о мирису тла нису прозборили праву истину, ону горку истину о томе да сваки одлазак са земље, по правилу, бива неповратан а свако одрицање од традиције растанак са оним мноштвом замуклих гробова чији глас зачујемо некада у животу. Касно, по правилу. Размишљао је и питао се како то да нам није доста идеализама којима се дајемо на поклоњење не марећи колико ће нас коштати и хоће ли на концу бити икога још да се назове Србином када платимо последњу цену. И наметала му се још, тегобна свест да ће након смрти блиског рођака, са чијег сандука је одјекнуло пар грумена земље, које је бацио који минут раније, још једна њива остати незасејана и још један забран зашикарен, и како ће још, већ наредне зиме, под теретом јата врана чокоти у винограду који је назирао у даљини, полећи до земље.

На слици: "Распутица" Алексеја Саврасова из 1894. Фотографија: http://dic.academic.ru/

На слици: „Распутица“ Алексеја Саврасова из 1894. Фотографија: http://dic.academic.ru/

Григорије Алексић, четрдесетпетогодишњи државни службеник, ветеран последњих ратова и ватрени посетилац спортских кладионица, рођен је у граду и упркос доброј вољи нејасно разуме однос паора и земље испод ноката. Много је година минуло од како је последњи пут загазио кроз оранице и чинило му се тада да сва она знојем орошена лица која је виђао у дубоким и тамним браздама долазе ту повремено и према могућностима, баш као што је и он неспретно упадао у њих током својих васкршњих боравка на селу или петнаестак дана школског распуста…..

Читао је, додуше, у новинама, о пропадању села, о тешким приликама са којима се суочавају посвећеници земљи, о неравноправним условима под којима конкуришу држави и њеним перфидним играма субвенционисаним ценама горива и откупним ценама призвода, о неутаживој жељи нових покољења да се на брзу руку докопају благодети лагодног живота и презиру са којим говоре о сеоским пословима. Слушао је од голобрадих момака о слави која их тобож чека на првом кораку изван атара својих села, о охолом одласку у градове и немарном односу према остављеној земљи и занемоћалим родитељима, и повремено је, канда, бивао забринут због тога. Кадкада још, поетски посматрајући дотичне прилике и ону горду несмотреност младих који су грозничаво хитали у сусрет нихилистичким урбаним идеалима и по цену растанка са читавом личном, породичном и националном прошлошћу, препознавао је и дилеме сопствене младости, ону брзоплетост којом је и сам напустио дом својих родитеља у време када им је био најпотребнији…

Слушао је Григорије Алексић са неверицом приче о подсмешљивим тоновима којима су се коментарисале оставинске расправе међу рођеном браћом, о безпризорном дизању руку од сваке помисли на оправданост деоба наслеђених поседа, или о инаџијској непопустљивости једних на конту других са оним пакосним успутним фразама попут „нека пропадне све, али њему не дам“, или „ја нећу ни ашов да убодем, али неће ни он“…, слушао је Гришка неретко о малодушности голобраде чељади и све чешће разумевао сеоске старине које су се годинама судиле и за пола метра померених међа и у том строгом противуречју савремених трендова и негдањих погледа препознавао тријумф подмукле болести која је захватила његову Отаџбину и његов Народ. Да, бивао је повремено узнемирен телевизијским серијалима о последњим сеоским домаћинствима и драматичној концентрацији становништва у престоницу, али не нарочито, и не задуго. Био је то за њега, пре свега, само демографски податак и непријатна асоцијација на тегобан даноноћни рад, устајање пре зоре и рани починак са зачвореним жуљевима на шакама и неиспаривим мирисима стоке које је понео у бићу након првог загрљаја са покојним дедом. И упркос одређеној идеји о благородности дослуха са земљом и узнемиравајућој свести о људској незахвалности мајчици природи, он је ипак без много нелагоде захваљивао богу што га је поштедео таквог живота и сместио у убогу, тесну канцеларију Фонда за пензијско и инвалидско осигурање, међу гомилама устајалих и сувопарних предмета .

Но, понекад, као данас, он је преиспитивао своја осећања и своје погледе и налазио да је престрого судио о сеоском животу, да у њему још како има лепоте и смисла, и да за њега можда још увек није касно да се лати чизама и трактора и узоре прву бразду. Потоњих година, на такве идеје га је нарочито подстицало оно мноштво тешких карактера људи са којима је радио, она сила божија нервозне и нестрпљиве клијентеле надвијене над шалтере филијале, пушење цигарета у страху од претпостављених или потказивача, кадкада, и под кључем у службеном клозету… И она сива, све учесталија мрзовоља са којом је пристизао у своју тескобну канцеларију, оно компулсивно заобилажење мноштва прашњавих досијеа у страху да их неће стропоштати на под или сопствену главу. Она ташта тишина која га је нагонила на дуга и страшна преиспитивања…

И понекад још, сасвим мирно и мимо тврдоглагвог пркоса помодном освајању градова, нагонила га је на такве помисли некаква тајанствена и стидљива милина која је обузимала његово тело када је себе замишљао са шакама испуњеним пшеничним зрном… „Иде ли то са годинама?“, питао се тада, „Не деси ли се свакоме да са постизањем животне зрелости коначно разуме тајну земље и може ли се рећи за оне људе који ту тајну нису препознали да су уопште схватили смисао егзистенције и постали зрели и одговорни људи?“ И, налазио је у том монологу некакву утеху, стидљиву наду и – мир.

На слици: "Зимски пејсаж" Алексеја Саврасова; Фотографија: www.wikipaintings.org

На слици: „Зимски пејсаж“ Алексеја Саврасова; Фотографија: http://www.wikipaintings.org

-Гришка – пренуло га је из густих мисли нечије обраћање – хвала што си дошао.
-А, како не бих, Нина – узвратио је покојниковој кћерки, рођаки са очеве стране у трећем или четвртом колену, није био сигуран.
-Помињао те је често – настојала је да поведе разговор док је он замишљено зурио у огољене крошње ораха, расутих њивама неким неправилним и случајним редом баш као и светом му потуцана фамилија од које се одродио и коју је одавно почео да заборавља.
-Нина…
-Да?
-Нисам га обишао у болници чувши да је задржан. Учинио сам то тек наредног дана.
-Не мари. Ко још данас успева да стигне на све стране и одвоји време за себе. О родбини и пријатељима да не говорим. Тешко је сачувати основну пристојност.
-Извини. Запоставио сам и себе.

Наставили су да ходају без речи неко време. Ношени ветром, ниски облаци су се худо ваљали небом и он је инстиктивно задизао крагну свог капута, сагињао главу стрепећи од неког незнаног терета који су носисли са собом и који су неизоставно могли стровалити на његов врат, на његова плећа која је сматрао нејаким за нова искушења. У Нинином мимоходу, тако тихом и недореченом, препознавао је напрасно сву властиту слабост, гордо лицемерје којим је корачао не само блатњавом стазом којом се са гробља примицао селу, већ и целокупним остатком свог живота. Нејасна и тескобна нелагодност тиштала је његове груди, малаксалост је обузимала његово тело а кораци су постајали све слабији и несигурнији. Имао је утисак да је читава његова појава једна велика лаж а свака његова мисао тек пука форма, обична образина за потпуно неразумевање природе, декор којим прикрива властиту одрођеност од шума у које никада није залутао, од топлог хумуса у који није полегао своје дуге, беле, чиновничке прсте, од наврзлих врана чије кричање није успео да докучи… од оне туге за мајчином преслицом и очевим штапом које је чувао у неком кутку свог стана, а уствари њом, том лицемерном жалобношћу само варао сопствену част… Имао је у тих неколико десетина проходаних метара необјашњив утисак ће се стропоштати и скорљати у јарак покрај стазе, да ће у њему немоћно задремати и остати свима заборављен. Заувек. Однекуд му се чинило да потајно то и жели…

-Григорије, дозволи – унесе му се напрасно у лице Василије Максин, сеоски лупеж и пијанац, син покојног Светислава Максића, очевог му најприснијег пријатеља док је овај младовао срезом – не стигох раније да ти кажем, распевао се поп као на свадби и затресао гласином цео срез, сасвим ми одвукао мисли на другу страну, боже ми опрости, али ти, дозволи, морам ти дошанути, ма како то схватио – заборавио си нас, друшкане, потпуно. Од задушница до задушница и понека сахрана а за живот ко мари. Дођеш, провучеш се кроз нас као пас кроз росу и ишчезнеш, а ми тек сутрадан чујемо да си био у селу. О твојој посети се потом прича тихо и са некаквим страхопоштовањем, а ја бих рекао, нећеш замерити, да се ти нас помало стидиш. Но, реци ми, јесам ли у праву?
-Забога, Васо – упаде Нина – какав је то тон?
-Не мари, Нина – одговори скрушено Григорије – у праву је.
-Ха, зано сам! – ускликну Васа – Ипак нас се стидиш. Нисмо те достојни, овакви зарозани и „напудерисани“ и немаш се рашта сусретати са нама. Све гоља до гоље, опанци отежали од блата, руке квргаве и румене и иње по угловима спаваћих соба. Ето, то смо ти ми. Прљави, хладни… На пијацама нас са презиром гледате, у лекарским ординацијам нас черупате, шалтере нам затварате пред носем, а поврх тога, када залутате у свој родни крај, попут тебе данас, тада нас заобилазите као да смо кужни. А видиш, то смо ми. Ми – нагласи значајно Васа – Твоји сељаци…
-Василије… – Нина покуша да заустави тираду – тако је недолично то што говориш.
-Не прекидај ме, Нина – обрати јој се и непогледавши у њу – Уосталом јесам ли рекао ишта погрешно? Но, јесам ли ишта нетачно казао, одговори? – понови Василије значајно упирући поглед у Гришку.
-Извини, Васо – покајнички одврати Гришка. – Волео бих да можеш разумети… Да могу и сам разумети.
-Ах, јалово је то, тако јалово и ниско. Запетљано у неку поезију и високе идеје које мени нису докучиве. Ја бих, претпостављам, к томе, требао остати задивљен твојим самопрекорним одговором и задовољно окренути главу. Али, где год главу да окренем и погледом замахнем, њиве лебде, схваташ. Њиве, пусте, упарложене…
-Времена су се променила, Василије – постара се Нина да ублажи оштрицу Васине срџбе – Живот је постао тако брз, тако шкрт…
-А, док си крчмио стотине литара Душанове љуте, бог да му душу прости, на сваку си капију покуцао и у бифе свраћао – у некаквој грозници настави Васа да се обраћа Гришки не обазирући се на Нинин коментар. – Попио би и коју са нама, попричао о летини, посебно се интересовао за наше шљивике, хм… За шљивике, нарочито…
-Васо, пијан си. – прошапута Гриша, таман толико гласно да га само он може чути.
-Па, да, пијан. Него како, него пијан. Како да останем трезан, питаш ли се? Желим ли то, уопште? А, нисам ти био пијан док сам ракију куповао од тебе. Хиљадарка недељно у џеп, а недуго затим и двохиљадарка, а зашто Васа базди на алкохол, није важно. Нека и цркне убоги Василије, само нека капље парица из Душанових бачви. Ех, Гришка, Гришка…
-Остави човека на миру, Василије – зачу се глас иза њихових леђа. Василије се осврну и застаде да сачека новог саговорника. Нина искористи прилику и започе разговор.

На слици: Месечина, Степана федоровича Колесникова; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Месечина, Степана федоровича Колесникова; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

-Погледај Гриша – Нина показа руком према далеким сеоским брежуљцима – на оној чуки је тата рођен, једног жарког августовског поднева. Бака је само клонула усред жетве, забола је срп у земљу и загризла сопствену шаку. А ја сам само једном или два пута њом прокорачала. Однекуд верујем да више тамо и не смем. Бојим се нешто ће ме смести, завртети ми памет и нећу умети да се вратим. Ако икада одем…
-Проћи ће, Нина. И ова бол постаће мила и топла. Тако то бива. Стегне се нешто у грудима и мислиш никада минути неће, даље нећеш имати снаге и живот, канда, више нема никакав смисао. А, онда, и не приметиш, из туге проклија најлепши бршљан и замили грудима, пропне се сећањем и окити читаву прошлост најлепшим успоменама. Наједанпут, ни из чега, осетиш мирис свих драгих, ишчезлих људи, мирис очевог зноја, али он више не тишти, не пече… он радује. И, можда очи и засузе, и душа можда задрхти, и уздахнеш свакако, али нешто драго те ободри и окрепи, и нејасно однекуд, облије те понос. А бол, и не приметиш када постане анђео чувар. Тако то бива, Нина…
-Треба дочекати то време.
-Хоћеш, још како ћеш то доба дочекати. Биће то онај час када у својим поступцима препознаш очеве ритуале, када истоветно њему предузмеш извесне радње које је лично изводио, мале, ситне, неупадљиве, попут начина држања шољице за кафу или одлагања обуће пред вратима, или нешто сасвим треће, када учиниш по први пут оно што никада ниси а знаш да је он баш тако волео или на томе инсистирао док си ти тврдоглаво заступала свој став, и разумећеш тада многе ствари које раније ниси и којима си понекад оцу пркосила или му се супротстављала. И са посебном милином придаћеш сасвим други значај неким аспектима свог живота, слутећи у њему обрисе очевог схавтања живота. И, биће ти тада, зацело, драго.
-Присећам се сада свега и све ме боли. Помислим на тренутке да нисам ни одрасла међу овим браздама и као да је само сан био оно скривање у воденичици. Надживеће нас све та мала замукла воденица. Надживеће нас Гришка. Погледај је само – она показа руком на речно корито којем су се примицали и изнад којег је штрчао маховином обрасао кров напуштене воденице – најпре сам се плашила да у њу уђем, а онда ме нису могли из ње извући. Ех, далеки дани… Рано сам отишла из куће, Гришка. Најпре четири године у ученичком дому у Крушевцу, а потом студентски дани у Београду, хладном и прождрљивом. Напослетку, служба на универзитету. Ко би рекао да ће једно сељанче из далеке провинције такве висине досећи?
Нина се замисли а очи јој се испунише сузама. Поћуташе још неко време.

-Све ми је дао а ја ни обратила пажњу нисам. Када сам се развела од Зорана, посао је постао моја једина утеха и последње скровиште. Готово, читав мој свет. А, ја, сасвим сама у њему. Неколико слободоумних пријатељица – уседелица са којима сам проводила време мимо службе на факултету и сав тај испразан, доколичарски живот који ми се отворио пред очима у њиховом друштву, одвукао ме је на сасвим другу страну. Заборавила сам на обзир и на меру, игнорисала основни укус и елемнтарну пристојност а врло брзо, потом, препустила се ниским побудама. На мах ми се учинило да одувек за таквим животом чезнем и да су такозване високе вредности и морал само изговор за борбу са најдубљим страстима оних који се највише боје својих слабости. Тада сам поверовала да је уздржавање од београдског жамора и свега онога чиме пулсира у својој тобожњој привлачности само крхка зебња јаловог и примитивног конзерватизма узнемиреног провинцијалног духа који мора остати у оковима својих страхова. Е, то сам силовито пожелела да избегнем. Понирање и предавање безличном велеградском нихилизму за мене је био сурогат сваком задовољству. Нарочито после неуспелог брака. Ни за кога ме тада више није било. Ни за себе, драги мој Гришка. А, још мање за некаквог старкељу из далеког паланачког села који је свакодневно позивао, распитивао се за моје здравље и бринуо за моју благодет. О, господе, опрости ми грешној…
-Милостив је бог, Нина – искористи прилику Гришка да прокоментарише – опростиће. Опростиће.
-А, хрлити за београдским рекламама, зурити у накинђурене излоге, тискати се за карту на билетарницама театара, грабити слободно место на паркиралиштима, плаћати рачуне у банкама, чекати минуте и минуте на пешачким прелазима а потом сумануто хитати на другу страну чувши претходно оно орвеловско обавештење са звучника на семафору: „Можете прећи Таковску улицу“, и још прегршт бизарних тековина савремене епохе којима се ваља неизоставно потчинити не би ли се могло наставити подражавање живота… шта је све то наспрам ове наше воденичице. Не, о, немој мислити да фразама попут ове настојим oправдати лично посрнуће или поставити упит над смислом разврата у којем и сама учествујем у свом београдском животу. Не, Григорије, за мене је овај наш пресахли поточић и ова урушена воденичица више од сваког одговора. Такорећи, сва истина. Ја верујем у њу и знам да ми тек предстоји коначно судилише, највећа борба, она пресудна битка која ће одлучити мој пут.
-Крупне речи, Нина. Но, тренутак није за велике одлуке. После овог губитка, нарочито. Не пожуруј себе ни у чему. Остави судилиште за сами крај, ма шта оно представљало и без обзира на шта се односило.
-Имам неумољиви утисак, Гришка, да ми највише разговарамо са речима које нисмо изговорили, и то су, по правилу, веома драматични монолози, строги, страшни, исцрпљујући и – никада окончани. Више се не могу цела из њих искобељати. Још мање им се могу одупрети. Они траже жртву, драги мој, велику, страшну, радикалну…
-Без тих монолога живот би био поприште страсти а човек табула раза, Ниночка – самоуверено примети Григорије – Радуј се тим разговорима. Док је њих заиста постојиш. И то је најбогоугоднији пут којим можеш ићи – заврши Гришка покровитељски – али не хитај. Нипошто – додаде после свега.

На слици: "Оџаклија" Паје Јовановића; Фотографија: http://www.riznicasrpska.net/

На слици: „Оџаклија“ Паје Јовановића; Фотографија: http://www.riznicasrpska.net/

-Ах, да ми је само мало те твоје сталожености и самодисциплине не бих се већ извесно време сударала са свим дилемама од којих сам бежала годинама. Сачекала бих мирно и припремљено тај велики сусрет, како доликује зрелој жени и не бих се бунила против свега лажног у себи. Знаш, Гришка, мој живот је велика лаж. Бедан и опасан привид који све теже носим и којег се морам ратосиљати. А, питам се често, могу ли то? О, да, могу ли се тог терета ослободити, питам се, јер понекад човек натовари себи не плећа баласт који му осмисли целокупни живот и треба храбрости ратосиљати се те муке. Још какве и колике куражи је неопходно раскринкати све илузије о себи. Та, то је златни метак за лични егоизам. А, нисмо ли сви слаби када је у питању самољубље?
-Средиће се све Нина. Не жури.
-Али треба доности велике одлуке. Без одлагања треба започети нови живот. Онај живот мимо вреве и тобожњег живота, по страни од очију света, тихо и без буке. Не скретати пажњу на себе, ћутати, дисати, радити. Смерно, надмоћно и задовољно. Одбацити гламур, о, да, Гришка, одбацити сав овоепохални гламур као стари, похабани плашт, попут змије која се ослобађа своје кошуљице и нестаје у камењару, тако, баш тако отићи у спокој и тишину. У дубоки хлад. И не враћати се. Нипошто се не враћати. Овај свет је отишао бестрага, драги Гришка. Немам више шта тражити у њему, а, и, у оно што сам у њему стекла, не могу се заклети. Тата је преминуо и ја ћу канда смело наставити даље јер тако налаже уврежени ред и животна куртоазија, а занима ли кога да ли за такав подвиг имам снаге? Када је мама умрла живот је још бујао у мени и сваки његов дамар за мене је представљао дар. Ишчупала сам се из туге и брже него што сам мислила да ћу успети а напослетку…

Нина застаде на трен и уздахну дубоко. Готово сасвим нехотећи, ухвати Гришку за руку и окрену га лицем ка себи. Помно се загледавши у његове очи, још пуне некакве густе магле, она му стави до знања да покушва да му саопшти нешто значајно и вероватно болно и он након кратке станке прекиде тишину.

-Напослетку..?
-Напослетку… још сам се коме имала вратити. А, сада, видиш… пустош, мој Гришка. Сешћу сутра у свој Кашкаи и прхнути за Београд за тили час и питам се хоћу ли се икада више вратити у завичај. Под онај трем у дворишту одакле ме је тата вартбургом одвезао у свој први подстанарски собичак недалеко од хотела Југославија. Био је свечано обучен и тако поносан. Хеј, његова Ниночка је стасала за факултет. Од тада су прохујале три деценије, Гришка, три деценије… а иза њих, ето, сада ничег више нема. Никога… Та, ја ни кључ од родне куће немам коме оставити у селу… Ето, када би ти хтео узети кључ, понекад да отвориш прозоре, понекад, када имаш времена да навратиш… Није ти далеко.
-Не обавезуј ме Нина – брецну се Григорије затечено – нисам ти ја толико поуздан. Уосталом, зар мораш коме оставити кључ? Задржи га код себе. Долазићеш ти, још како, и чешће него што претпостављаш. А некад… понекад га можеш и погледати. Кључ је то… Саговорник неми. У руци га можеш стегнути, на срце спустити… Кључ је то…
-У праву си можда – посрамљено прихвати Нина – Извини, Гриша.
-Не мари, Нина, не мари.
-Него… – снебивајући се настави Нина – када би пристао да размотриш неке околности, да размислиш само, тренутак да посветиш… Не би било на одмет…
-О чему, Нина?
-Жао ми је, а осећам да ми стид неће дати мира да све ово пропадне – Нина показа руком на сву необрађену земљу коју је погледом могла обухватити – Можда бисмо могли нешто предузети. Оно тамо, низводно, видиш, лево од последњих домаћинстава, наше су Млаке, скоро читав хектар, кажу добра, родна земља, а онуда, изнад Илијиних мечки, тачно осамдесет ари винограда, запуштеног од летос, али почело је време резидбе, и можда није још касно да се нешто предузме… Према Ж., не види се одавде, тата ми је говорио да имамо два хектара церове шуме и да скоро толико имаш и ти одмах до нас. Јеси ли то знао, Гришка? – упита радозанло Нина.
-Слушао сам приче о томе – хладно одговори Григорије.
-Грехота би била да све пропадне, да се окорови и зашикари, макар се и други неко окористио. Сељаци су необичан сој. Раде и грцају, али користе сваку прилику да се позабаве другима. Понајпре онима одмах иза плота. Распршиће, тако, приче и о мени, не сумњај у то. Не, не интересује њих разлог зашто се нико не стара о напуштеној земљи и има ли услова за то. Прекрате они то на њихов начин, грубо и пристрасно, али… некако, мангупски, целомудрено. Не оставе ти много маневарског простора за изговор. Тако ће и мене прогласити покондиреном и охолом, жабом која је видевши коња и сама подигла ногу да је поткују, уображеном београђанком која се стиди својих сељачких корена и не хаје за заоставштином својих покојних родитеља а бригу о земљи и копању сматра недостојном свог престоничког статуса. Осећам њихову заверу и овог часа, мој Гришка. Нећу замаћи нити један километар из дворишта а приче ће кренути, ако већ нису. Та, погледај како се само шеретски домунђавају као да се са вашара враћају а не са сахране најугледнијег међу њима. А да ствари изгледају још изопаченије, постараће се сами већ следећег дана. Тобож јако обзирно и са неизрецивом нелагодом, својатајући ме као род најрођенији, наставиће упорно да ме позивају и моле да ургирам на читавом универзитету за њихове унуке, сестриће, братанце, кумчиће и не знам кога још све. Ето, са таквим светом имамо посла, Гришка. Једва ће дочекати да својим поступцима потврдим њихове претпоставке и да се онда са покрићем разгаламе, а не дај боже да не изађем у сусрет њиховим „студентским“молбама. Још ће ме више опањкавати и још снажније ме држати својом. То ти је наш сељак, нити те поштује, нити те се одриче. Из њега зрачи некаква смирена грандиозност и надмоћ.
-Хм, да – промрља Григорије немушто, више у знак потврде да је помно слушао саговорницу него да се сложио са њеним становиштем.
-Предузмимо нешто, Гришка – настави молећиво Нина – Поспремимо нашу земљу, увек има начина, не морамо ни на какву зараду рачунати. Напротив, новац није оно о чему размишљам, шта је новац уосталом? Имам га довољно за свој самачки живот. Професура је постала прави бизнис последњих година. Тезге се врло лако договарају по принципу „ја теби-ти мени“, и много су уносније него оне праве, пијачне, које би требале бити испуњене краствацима, парадајзом и кромпиром. Нечију читаву сезонску зараду од мукотрпне земљорадње мазнем за два-три дана неког семинара или радионице, а да при томе и не знам шта је тема скупа или ко је покровитељ. О учесницима да и не говорим. На њих пажњу и не обраћам. Дођем, издекламујем и одем, а новац легне на рачун. Али овде… – Нина на тренутак застаде и окрену се око себе ширећи руке – Волела бих да овде клија, да напредује, да се види да се нисмо предали, да нисмо одустали и да живимо, да још живимо. И да нисмо отишли. Но, Гришка, шта кажеш?
-Да поразговарамо озбиљно о томе, Нина – уздржано одврати Григорије. – Првом приликом када будеш долазила у Крушевац.
-Гришка… драги мој – дубоко уздахнувши изговори Нина. Сузе јој у часу испунише већ уморне очи. Она застаде и загледа се сетно иза себе. Некаква топлина јој обли бол који је понела са брда на којем се нејасно назирало сеоско гробље. Раштркана поворка оних који су присуствовали сахрани тромо се вукла ка првим сеоским кућама а она је веровала да ће и сама, веома брзо, можда већ колико првог викенда, одмах након прве суботе коју ће дати покојном оцу, започети важне разговоре са Григоријем и да ништа неће моћи да стане на пут великим одлукама које је решила да доносе. Ветар је носио њену косу и она је невешто склањајући праменове са лица осећала топлину својих дланова.

На слици: "Пре олује", Степана Федоровича Колесникова; Фотографија: www.art-catalog.ru

На слици: „Пре олује“, Степана Федоровича Колесникова; Фотографија: http://www.art-catalog.ru

-А, знаш, Гриша – прошапута Василије примакавши се сасвим ненадано на Гришкино уво – Морам ти довршити свој наум. Ко бих ја био и какав у твојим очима остао када би наш разговор остао несвршен? Душан је све радио са мераком. Код њега је све морало бити са стилом и на одређеном нивоу. О њему се морало говорити са посебним акцентом и безмало са страхопоштовањем. Но, јесам ли у праву? Није ли вапио за дивљењем као ретко ко и није ли хладно ниподаштавао свакога ко се усудио да му приговори?
-Остави се мога оца, Василије. Није тренутак…
-Тако и та пуста ракија – настави не хајећи Васа – за своју душу прављена, увек је имала посебан укус. Могао си у њему осетити страст човека који ју је пекао. И видиш, неке страсти надживе оне којима су харале а неки од својих страсти пострадају. Тако ти је и са мном, Васком, рабом божијим, испијајући литре и литре ракије, не стидим се да то кажем, касно сам увидео да је она попила мене, сасвим, до последње капи исцедила сав мој жар, сву моју ватру, али, авај, не и ту проклетињу, муку тврду… Сав мој чемер је остао унутра, у души – Васа песницом удари себе у груди – веруј Гришка, све је попила осим њега… Он сада штрчи у мени као какав гребен, сам самцијат, горд, надмоћан, охол… Гришка… А, ја то не могу поднети, тек сада не могу поднети…
-Васо, мили човече…
-Не замери, Гришка, говрио сам грубо, несмотрено, не замери, праштај овом богаљу… праштај, друже. И ракију што више не купујем од тебе, праштај, није новац у питању, но, јест` и скупа, могло би се рећи, да, да, могло би се рећи да није цена ниска, али, снашао бих се некако, Гришка, тја, шта су паре уставри… али силина… господствена силина њене чистоће, мирис траве из којих су пробиране шљиве, онај пропланак изнад последњих кућа… онај дамар оца твог, све је у њој болно и… опија, Гришка, опија… натенане, исувише опија, но, превише споро братац, недопуство полако… Ваља буре попити да се туге превале, буре… А, брља Добричина, е видиш, она удара одмах, ошамути ме за трен ока… При томе, Добрица верује да ме је надмудрио, ха-ха, мисли човек да ме је убедио да од његове ракије нема боље у селу, али, не мари, не мари Гришка… Још се ту не зна ко је кога надвисио… Ха-ха, ко је кога надвисио…

Ступивши на асфалтирани сеоски сокак, Григорије пожури да отресе ципеле од блата и похита у ауто. Иза њега оста развучена поворка и некаква нејасна, пригушена тескоба. Сат доцније у својој канцеларији, омамљен топлотом, поспано је зурио кроз прозор. Пре него што ће исцурети последњи минут радног дана из дремежа га тргну звоњава мобилног телефона.
-Нина, не замери – почео је да се извињава пре сваког питања – Нисам ти ја за скупове, нарочито ми је непријатно на трпезама након погреба. Сав тај свет… Не љути се што нисам остао…
-У реду је, Гришка – зачу са друге стране и осети олакшање – Разумем, него… замолила бих те нешто, надам се да неће бити нарочити проблем.
-Изволи, Нина.
-Тата је био ваш пољопривредни пензионер. Ситна цркавица, али вајдица… Ако можеш… трошкове сахране да рефундираш сутра. Око поднева морам натраг у Београд. Умрлицу и последњи пензијски чек бих ти донела ујутру…
-Наравно… – одговорио је затечено – неће бити проблем.
-А заосталу пензију… када стигне. Адресу знаш, је ли тако?
-Знам.
-Хвала ти Гришкице.

…„Хм, да, Васја, ко је кога надвисио?“, прошапутао је поражено закључавајући врата канцеларије. У том часу, у некој од суседних соба залупио је отворени прозор. „Ветар не посустаје“, промрљао је за себе, „хоће ли имати кога да га затвори“, запитао се?

Advertisements

14 thoughts on “Нина

  1. Прочитала сам ову предивну причу, и сада размишљам о јунацима. Шта је било даље? Да ли се Ниночка вратила на село, да ли је Гришку убедила да се врати..Размишљам о селима која пропадају, о свом животу у граду…Да, оваква размишљања иду са годинама..

    Свиђа ми се

  2. Strpljenje ponekad zna biti isuviše licemerno,bar što se tiče u ovoj
    priči o Nini.Pročitah još jutros,onako u svim bojama i utisku koje ono
    nosi i ne zaćutah iz pristojnosti već zato što ne imadoh išta na Tvoje
    tekstove dodati.
    Topao pozdrav,S.

    Свиђа ми се

  3. Zrnevlje tvojih reči nisu ništa drugo do klice kojima oplođujemo sami sebe.
    Već odavno čitanje tvog bloga za mene nije ni rad, ni napor – već svečani obred.
    I uvek sa istim utiskom:
    Da se iza brda valja rumena zora jednog jasnog svanuća…
    Živ bio Stanimire! 😉

    Свиђа ми се

  4. Izuzetna priča. Potsetila me je na divne raspuste koje sam provodila kod bake i deke na selu. Ne moram da napominjem da tamo odavno više niko ne živi, zamandaljene kapije, voće koja truli jer nema ko da ga obere. Svi su otišli u potragu za nekim drugim životom koji, nažalost, nije ispao i bolji.
    Dok sam je čitala osećala sam i neizmerno uživanje i neki tup, nedefinisani bol. Bravo!!
    Pozdrav, S.

    Свиђа ми се

  5. Odličan završetak. U poslednjem trenutku priča dobija sasvim novu, može se možda činiti, iznenađujuću poentu. Ali to, ustvari i jeste suština. Jedni su raskukani nad sudbinom sela, dok drugi tu sudbinu smireno prihvataju. Ali nikome, ustvari, nikome nije zaista stalo. Pogotovo ne onima kojima su usta puna velikih reči.

    Bliska mi je ova priča, izuzetno. Neću namerno napisati koliko me pogađa, da ne ispadnem kao Nina. Nisam kao ona. Meni je zaista stalo i ja pokušavam nešto i da učinim.
    Razmišljam o Nini, koji su njeni motivi? Prolazan trenutak slabosti ili izgovor pred selom i umirivanje savesti?

    Pozdrav!

    Свиђа ми се

  6. Izuzetno lepo i zanimljivo napisana priča. Zasmetala su mi imena junaka, sličnost, namerna, sa ruskim junacima, bar po imenima. Mnogo lepša bi, meni bar, bila cela priča, da su se junaci npr. zvali Radivoje, Raja i Roksanda, Rosa, ako već oslikavaju ljude sa naših prostora, a i to skraćeno, tepanje, bilo bi umesnije sa ovdašnjim, domaćim, starim imenima, od ovih ruskih, Griša i Nina. Ne zamerite na ovom osvrtu.

    Свиђа ми се

    • Поштована Оља,
      најпре Вам захваљујем на издвојеном времену за читање. Слутим, наиме, да опширни постови, која год тема била у питању, нису популарни.
      Са друге стране, радује ме што сте начелно оставили позитиван коментар, на чему сам Вам, такође, захвалан.
      Када је реч о именима, желим да Вам скренем пажњу на изузетну посвећеност моје маленкости српском националном фолклору у свим његовим сегментима, а чини ми се, понајвише у промовисању српских имена у причама. У то се можете уверити ако обратите пажњу на приче које сам поставио на овом блогу. Позивам Вас да то учините када, ако, будете имали времена или то пожелите.
      У конкретној причи, актери се заиста тако и зову:
      Григорије,Гришка, Василије, Васа и Нинослава, Нина.
      Григорије, наравно не носи исто презиме и не ради у дотичној фирми, као што ни Нина не ради на Универзитету, већ једној, њој сродној установи. И сви су стварне личности.
      Све остало, осим мотива, ствар је слободне пишчеве мисли.

      Још једном вам захваљујем на посети и, наравно, не замерам Вам на осврту. Напротив.
      Срдачан поздрав.

      Свиђа ми се

  7. Nedavno sam odlučila da se ponovo vratim čitanju klasika, jer me je nekako, ovaj „novi“ jezik zamorio. Zamorio svojom banalnošću i vulgarnošću..i koječime o čemu sad i ne bih. Pokazao si mi da nisam u pravu, jer je ovo napisano majstorski, savremeno, a opet celovitim jezikom negdašnjim za kojim žudim u knjigama.
    I ne znam da li sa godinama dolazi žudnja za dodirom zemlje, za onim grumenom koji miriše, iako sam odrasla na asfaltu sanjam…sanjam kućerak kraj zasejane zemlje, vinograd i voćke …
    Nije čudo da nam je tako kako nam je, kad postoji toliko Nina koje sanjaju vodeničicu, a žive u malom sivom sobičku u velegradu…
    Hvala Ti Stanimire na ovoj priči.
    :-*

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s